Novogodišnja bajka

"Ove godine, kao da je posebno radostan. Ne prestaje da kruži već drugi dan." - rekla je Teodora mužu dok su šetali, ruku pod ruku. 

"To si rekla i prošle zime u ovo doba. Kružiće i noćas." - odgovorio je Gavrilo iskreno, mada je imao nameru da se  našali. Deda Mraz je svakog decembra održavao jednu istu tradiciju. Upravljao je svojim sankama koje su vukli đžinovski irvasi. Iznad svakog grada i svakog sela, zavisno od toga koliko je potrebno. Iznad mnogoljudnog mesta nije mogao završiti posao tako brzo kao iznad sela. Bračni par je izašao u večernju šetnju dok je  sneg promicao, tako da su se pahulje stapale sa uličnim ukrasnim svetlima i figurama. Sanke Deda Mraza kao da su stigle oko punog meseca, toliko su bile daleko, pa bi se velikom brzinom i približile. Puno šetalište ljudi radovalo se snegu i prizoru na nebu, deca su veselo skakutala i očekivala poklone. Neki su već dobili paketić dok će ostali ove noći. Jedini uslov bio je da svako dete mora spavati da bi se Deda Mraz približio kući i ostavio poklon pored vrata. Niko nije smeo da se približi ovom liku  jer on i nije običan čovek. Takvo je bilo njegovo pravilo i svi su slušali, da bi se magija dogodila.

"Bilo bi lepo da i nas nečim obraduje." - našalio se Gavrilo dok je slikao čarobni prizor na nebu.

"Samim svojim dolaskom, meni je poklonio uzbuđenje."- rekla je Teodora i prišla uličnom prodavcu za tezgom, da kupi omiljene slatkiše. Ovo je radila u nadi da će uspeti da vrati stari osećaj dok je  David bio dete. Novoj godini radovala se isto kao i njen sin, dok je još bio sa njima. Prvo se ukrašavala jelka pa večernje šetnje i kupovine, iščekivanje Deda Mraza. A on je svakog decembra donosio Davidu poklone. Sve do trinaeste godine, kada su tu dužnost preuzeli roditelji. Sada dečak ima dvadeset dve godine i nije više želeo ni zimu, ni sneg, a novogodišnja magija ostala je uspomena iz detinjstva. Radio je na brodu i obilazio svet, a već dve godine nije dolazio kući. Gavrilo i Teodora imali su jedno drugo i bili su zadovoljni što je David srećan. Ovaj decembar izazvao je u oboma osećaj praznine. Imali su deset dana odmora i nisu hteli nikuda da otputuju. Dosta su bile mirne večernje šetnje i gledanje filmova u toplom stanu dok je pojava spetakla na nebu bila nešto najuzbudljivije. Bez obzira što su bili u pedesetim godinama, radovali su se pojavi Deda Mraza. Ostati mlad u duši velika je prednost. 

 A te druge noći kruženja iznad grada, irvasi kao da su plesali na nebu. Prvi sneg sve više je pobeleo po krovove. Teodora je posmatrala zanimljive prizore i nagađala gde u koju ulicu je Deda Mraz trenutno sleteo i odneo poklon. Mesec i zvezde su osvetljavali grad, nisu bila potrebna ulična svetla. Držala je čaj u ruci i sedela kraj prozora, uživajući u lepoti. Njihova velika jelka u ćošku dnevne sobe svetlela je u ljubičastoj boji. 

"Još nisi legla? Ja sam odspavao i sada mogu da nastavim. Zatrebalo mi je vode." - iznenađeno joj se obratio muž dok je sipao vodu u čašu.

"Ne bih još, ima toliko toga da se vidi na nebu."

"Još nije završio, jel da?"

Gavrilo se primakao supruzi i pogledao u nebo. 

"Nema ga. Sigurno je pred nečijim vratima. Sva će deca biti radosna do ujutru. "

Krenuo je natrag ali stade na pola koraka jer se začulo zvono na vratima. Teodora je odmah pomislila da je David i krenula  u hodnik.

"Stani, nije on sigurno. Ako si mislila na ovog našeg. On je sada na Maldivima."

"U pravu si...A možda se neko našalio sa nama ili pogrešio vrata. Više ne zvoni."

"Samo ti nastavi sa posmatranjem neba, ja ću da pogledam na špijunku i mislim da sam se razbudio. Pogledaću film."

Teodora se ponovo smestila kraj prozora  i nasmešila se kada je videla kolica i irvase jako blizu. Skoro da je mogla videti i samo lice Deda Mraza. Nešto je kosnulo preko stomaka zbog lude pomisli.

"Gavrilo, samo da si video, oni su bili iznad naše zgrade! Da nije Deda Mraz pogrešno stigao na naša vrata."

On se nasmešio na  njenu maštariju, ali kroz špijunku pogled je padao pravo na paket. Kutija zlatne boje  umotana u crvenu mašnu. Osetio je da mu je srce poskočilo i kao da se popelo u grlo.

"Teodora, dođi da vidiš."

"Šta se dešava , ponoć je ?!"

"Pogledaj, imamo poklon!"

"Nemoguće! On je dolazio! Rekla sam ti je uzleteo iznad naše zgrade!"

Otključala je vrata i navala osećanja iz prošlosti preplavili su ih oboje. Sve je bilo kao nekada, samo je falio David i neko drugo vreme...

"Prvi put čujem da je Deda Mraz pogrešio." - zaključila je zbunjeno i unela kutiju unutra. 

"Teška je ."

Upalili su svetlo u sobi, gledajući u poklon kao da imaju tremu kako ga otvoriti. Gavrilo je video koliko je njegova supruga i dalje zbunjena, pa je polako počeo da odvezuje mašnu. Svilenkasta, lako je spala sa kutije. Ostalo je još da se podigne poklopac. 

"Dame imaju prednost" - rekao je Gavrilo i pokazao rukom na poklopac. Znao je da ona to želi, jedva čeka da otvori. Ženi su oči dobile sjaj koji odavno nije video. U poslednje vreme falilo ime je uzbuđenje, nešto novo. Zima je za razliku od leta umela da donese dosadu, pospanost, melanholiju, bezvoljnost...Kratki dani, mnogo tame, malo boravka napolju i malo sunca. Sada je decembar doneo nešto krajnje neočekivano. 

Odlučno je otvorila kutiju, dok joj je kroz misli brzinom svetlosti svašta proletelo. I napokon, bio je to samo list papira i na njemu ispisan tekst olovkom, dečiji rukopis. Namršteno su posmatrali, ništa im nije bilo jasno. Osim rukopisa.

"Pa ovo je Davidov rukopis. Njegovo pismo Deda Mrazu!"

"Kakva je ovo šala?! Ovo je pre jedanaest godina. David je tada dobio poslednji poklon od Deda Mraza. "- progunđao je Gavrilo  i uzeo pismo u ruke. Teodora je preotela "poklon" i uspaničeno počela čitati naglas.

"Dragi Deda Mraze, ovo je poslednja godina u kojoj sam dete za tebe. Pismo  će te čekati na mom prozoru, da ga preuzmeš one noći kada mi doneseš  paketić. Ali ja imam jednu želju koja nije igračka ni slatkiš. Želim da obiđem svet, da budem svetski putnik. I kada  me ne bude u ovom domu, da moji roditelji učine nešto jako bitno pred novogodišnje ili božićne dane. Želim da nekome pomognu, da nekoga usreće, na bilo koji način, kao što to rade glavni junaci u filmovima koje sam gledao. Voleo bih da to bude nešto plemenito."

Izgubljeni i sluđeni, sedeli su na podu pored jelke i gledali u pismo ispred sebe. Na nebu se mogao samo videti pun mesec i zvezde, nije više bilo irvasa i zagonetnog došljaka.

"Spremi se, idemo napolje." - bilo je prvo što je Teodora izgovorila nakon šoka.

"A gde bi ti u ovo gluvo doba? Jedan sat posle ponoći, hladno je, sneg pada?"

" Sigurna sam da je sa određenim razlogom doneo pismo baš noćas. Samo treba da izađemo na ulicu i dobićemo odgovor. "

"Hoćemo osetiti mraz na licu i ledeni vetar".

"Ne, razmisli malo bolje. Bili smo budni, nije nam se dalo da spavamo. Sigurno se sećaš kako nam je David govorio da smo dosadni poslovni ljudi. Bankar i knjigovođa, gradski mirni ljudi, bez avantura i drugačijih dana...Posao, stan, šetnje, letovanje, zimovanje. Nikakav hobi nismo imali, nismo se bavili sportom, nismo ni pomogli nikome..."

"Pobogu, bili smo srećni, a i sada smo. Još smo u lepim godinama kada možemo puno toga izmeniti. "

"Jesmo, srećni smo oduvek, ali su  Davidove reči znale da progone."

"Ma, daj, dripac je obišao pola sveta, jedva razglednicu da pošalje. "- našalio se Gavrilo i privukao suprugu u zagrljaj.

"Nedostaje...Ovo me je tako potreslo."

Bilo je potresno i njemu ali je takođe osetio da bi trebalo odmah izaći napolje.

"Idemo, u pravu si. Možda dole postoji odgovor."

Nasmešila se kao i svaki put kada on popusti ili joj daje do znanja da je bila u pravu. Obukli su najtoplije đžempere i umotali se u šaleve i kape, debele jakne i čizme za sneg. Napolju je fijukalo i vejale su krupne pahulje, ali to ih nije sprečilo da jednostavno izađu u šetnju koja je ličila na potragu. Nisu znali šta traže. Pismo je ostalo ispod jelke u kutiji.

Teodora je osetila krivicu kada je shvatila da je napolju još hladnije nego što su očekivali. Hladan vetar i pahulje kao da su rezali kožu. Čutali su i uputili se ka šetalištu, bar tamo je bilo prijatno za oči. Nije bilo nikoga, sami su koračali u sred noći. I Deda Mraz je završio posao na ovom delu planete.

"Suludo je, vratimo se kući. Nije trebalo da nas teram napolje." - priznala je Teodora i brisala sneg sa lica.

"Dobro, obiđimo krug samo." 

Zastali su pored izloga prodavnice slatkiša i malo proćaskali. Planirali su sutra da uđu i pogledaju šta bi mogli kupiti, da ne goji i da nije previše za njihove godine. Gavrilu je pala na pamet kafa i da će je skuvati čim dođe u stan. Bez obzira koje je doba. I tada su čuli iza sebe nečije tihe glasove. Ono što su ugledali iza sebe ličilo je na nestvaran prizor, s obzirom da je dva sata posle ponoći, po snegu i vetru. Visok muškarac u crnoj jakni i crnim pantalonama, vodio je za ruku devojčicu u roze kaputiću, a ona je na povocu vodila psa. Mali crni retriver imao je jaknicu na sebi i brižnu vlasnicu koja je zastajkivala da ga pomiluje po glavi i ušima. Ispod roze kape presijavale su se njene zlatne lokne.

"Kako je ovo moguće? Možda je on oteo dete?"- uspaničeno se pitala Teodora

"Rekao bih da je dete srećno i da je ovaj nesretnik negde noćas radio pa došao po nju."

Čovek ih je ugledao, bio je visok i plavokos, u četrdesetim godinama. Pokušavao je da namesti veliku kapuljaču od jakne, koja je neprestano padala sa glave. Pas je počeo slatko i nervozno da laje na dvoje stranaca. 

Nisu se dogovorili ali bilo je očigledno da bi trebalo prići čoveku sa detetom.

"Oprostite, nismo ga još vaspitali. Vlasnica ga je razmazila." - ljubazno im se obratio i pokazao na devojčicu koja se smejala na to što je njen pas lajao. "Ne smeta nam, sladak je . Možda smo ga uplašili, dve budale koje hodaju po ulici u ovo nevreme." - odgovorio je Gavrilo.

"Možda ste nam dobrodošli. Mi, u stvari, tražimo prenoćište. Prvi put sam u ovom gradu, nikako da stignem do nekog hotela, kao da kružim po istim ulicama. Kada biste nas uputili, bio bih vam zahvalan. "

"Ovde ništa, bar još dva kilometra morate hodati. Hoćete da nazovemo taksi?"- ponudila je Teodora pomoć dok joj se svašta motalo po glavi. Očigledno je trebalo njima pomoći, ali nije se moglo verovati strancu. Nije znala da šta da misli, da li treba pomoći detetu ili oboma. 

"Pokušao sam pronaći taksi, nigde nikoga, kolaps je na ulicama. Moramo noćas ovde prenoćiti, imali smo nezgodu. Prešli smo oko sto kilometara da bih ja ovde dobio posao i mesto za stanovanje, ali problem je što imamo psa. U razgovoru sam naveo da imamo ljubimca i neko je to zaboravio. Sada sam sa detetom i psom na ulici, bez posla i krova nad glavom. Moraćemo sutra natrag. "

"Nemojte tražiti taksi, možete kod nas prenoćiti. Supruga i ja smo sami, ima mesta."- ponudio mu je Gavrilo nesebičnu pomoć i zadivio Teodoru. I dalje je bila nesigurna da je ovaj čovek iskren ali je osećala da je sve u redu. Jasno se videlo da je dete njegovo, zadovoljno i lepo odgajano. I u svoj toj nezgodi, devojčica je bila vesela. Nije čak ni dremala, kao da joj se sve ovo sviđalo. Retriver je prestao da laje i njušio je nogavice novim prijateljima. Čoveku je bilo izuzetno neprijatno, trebalo im je malo više vremena da ga ubede da pođu sa njima. Usput se poveo razgovor koji je doveo do boljeg upoznavanja. Jovan je ispričao koja je to firma u njihovom gradu gde je trebao početi da radi kao programer, plus da se useli stan koji će firma platiti za prvi mesec. Novi posao i promena mesta, bio mu je sjajna prilika da započne život iznova. U poslednjih nekoliko meseci živi sam sa petogodišnjom ćerkom, Magdalenom, jer ga je supruga ostavila. 

Dok su se približavali svojoj ulici, Teodora i Gavrilo imali su još jedno iskušenje. Tri mačeta, potrčala su ka njima, mjaukali su iz sveg glasa, okolina je odjekivala od jezive i tužne cike. Bili su promrzli ali kao da dobiše snagu kada su videli šansu za spas. Istrčali su ispod jedne klupe i potrčali za njima. Retriver je zalajao i povukao devojčicu u trku za macama. Isprva tužna, zatim i komična situacija nastala je kada su i troje odraslih krenuli u igru. Jovan je podigao podigao u naručje psića i oteo ga iz detetove ruke, dok je devojčica sa Gavrilom i Teodorom pojurila za macama. To nije bilo tešo jer mačići su i sami želeli u njihove ruke. 

"Jao, promrzli su, ne možemo ih ostaviti!"- uzviknula je Teodora i sa strahom pogledala muža. Na njeno iznenađenje, nije se ljutio, oči su mu se smejale dok je držao na ramenu crno belo mače. 

"Idemo svi konačno u stan. Nosimo mace."

Devojčica je veselo skakutala, zadivljena i presrećna. Jovan se pitao kako će smiriti psa u stanu i razmišljao je kako ga uspavati do jutra, dok ne krenu. Ovo dvoje ljudi bili su pravi blagoslov. U stanu je bilo dosta prostora, toplo i prijatno. Imali su dosta posla da bi spavali, čekali su  ih  tri gladna mačeta da nahrane i ugreju, kao i psića da zatvore u sobu sa Magdalenom, sve dok nisu oboje zaspali. Jovan se još jednom zahvalio na pomoći i povukao se na spavanje, pored ćerkice i psa. Ujutru su ih razbudili gladni mačići, ali Teodora je toliko bila raspoložena, da joj nije zasmetalo što će počistiti za njima i nahraniti ih. Spremila je doručak za sve ostale koji su spavali, kao i za crnog psića. Pogledala je kroz prozor, grad se beleo pod snegom. Žutu kutiju sa pismom sklonila je u kuhinju, ali joj je sinula jako lepa ideja. Istrčala je do obližnje prodavnice, kupila najlepše slatkiše i jednu lutku, pa sve to stavila u kutiju. Tako je paketić za Magdalenu bio spreman. Za doručkom poveo se veseli razgovor o Deda Mrazu, kao i o godinama kada je David bio dete.

Došlo je vreme da se vrate kući, Jovan i Magdalena, zajedno sa psom koji se jedva odvojio od mačića. Igrali su se celog jutra i umalo oborili jelku. Jovan ih je pozvao u goste, tokom leta, u selo gde su mu živeli roditelji. Imali su vinograd i veliko dvorište, pa im je ponudio i da se jednom vrati po mačiće. Složili su se da ih za sada žele zadržati. Vratili su im osmeh na lice i razbili monotoniju. Ako bude nemoguće odgajati ih, bar znaju kome će ih pokloniti.

Nova godina je stigla. Poruke od Jovana i Magdalene, ali i ona koju su očekivali od prošle godine. "Stižem za Božić i ostajem mesec dana. David."

I svet je postao lepši.