Pomračenje sunca iz mog ugla

 Oktobar je, dvadeset peti, divan dan, sunčan, lepši ne može biti u to doba godine. U mojoj bašti sve se žuti od lišća koje pada oko klupe na kojoj sedim, u miru i tišini. Dopisujem se sa drugaricom oko utisaka u vezi Sajma knjiga dva dana ranije i hvalim se kako sam došla do trenutka da čitam ono što sam kupila. Opisujem joj knjigu "Rukopis otkriven u Akri", fascinirana Koeljom koji moj um odvede na puteve lepote gde sve ima smisla. 

Još nekome sam napisala citat iz knjige, da bi i on pročitao nešto lepo u svojoj sumornoj svakodnevnici. Primetila sam da je malo svežije nego trenutak ranije, odjednom je  oblačno, kao da će se vreme promeniti. Premestila sam klupu tamo gde je manje duvao sveži vetrić. Ubrzo je i to prošlo, sunce je ponovo jako grejalo, da je meni opet bila potrebna hladovina. 

Predveče sam saznala da je u to doba bilo pomračenje sunca i da su ljudi čekali te minute, da bi posmatrali sunce i snimali. Malo mi je bilo krivo što mi je promaklo ali sam se smejala samoj  sebi. Bile su mi važne moje lepe sitnice, moji utisci lepih stvari, moja hvala nečijem pisanu delu. Nisam podigla glavu ka nebu jer nisam očekivala ništa specijalno. A možda je lepši onaj spontani osećaj događaja, sveži povetarac, oblačno, sunce, toplo, hladno, toplo.Osetiti a ne videti...

"Doći će trenutak kada će svi teški trenuci postati samo deo priče koju će pripovedati, ponosni, onima koji budu hteli da je slušaju. I svi će ih slušati uz poštovanje i naučiti tri važne stvari:

Da strpljivo sačekaju pravi trenutak za delanje.

Da budu mudri i ne dozvole sledećoj prilici da propadne.

I da budu ponosni na svoje ožiljke.  https://slavicamijatovicpisac.rs/