Bilo jednom...
U mali grad došao je novi sveštenik i otključao hram koji su nekoliko godina unazad zatvorile crkvene vlasti, iz nepoznatog razloga. Vernici su odlazili u drugi grad na nedeljne službe, dok je oko njihovog hrama rastao korov.
Prvo što su stanovnici primetili jeste da je sveštenik u pedestim godinama i da ima malu decu, što znači da se oženio, narodski rečeno, "kasno". Drugo, primetili su da i nije nešto bradat i preozbiljan, čak je svakoga koga upozna oslovio sa "Ti". Primetili su da pešači puno i igra se sa decom, a kažu da je iz auta izneo mnogo knjiga. Njegova žena isuviše je skromna i jednostavna, što narodu nije bilo simpatično. Međutim, niko nije primetio da su sami, bez pomoći, pokosili dvorište oko hrama i da su otvorili dugo zatvorena vrata. Bilo je žena koje su virile i sa strahom pretpostavljale "ko zna šta je unutra", i skrštenih ruku odlazile dok ih neko nije spazio. Drugog dana od otvaranja vrata, pojavile su se osobe iz malo daljeg komšiluka, koje su želele pomoći. Ubrzo, mali hram bio je čist od paučine i pun sunčeve svetlosti. Nije bilo miševa, zmija i buba, ali je dvorište počela da naseljava po koja napuštena kuca ili maca jer su tamo bile bezbedne i site. Stvarala se mala verska zajednica dok je većina stanovnika ogovarala da tamo nešto nije u redu. Jer nikako da se održi ta prva služba. Dolazili su im ikonopisci sa svojim poklonima, pisci su održavali književne večeri u predivnom vrtu ispred hrama. Sada to više nije bilo staro dvorište već bašta ispunjena cvećem i smehom ljudi.
Konačno, došlo je vreme da se jedne nedelje održi prva jutarnja služba. Vernici i radoznalci, masovno su krenuli u hram, ali su ih dočekala zaključana vrata.
"Dođite na travu, stanite ispred mene!" - začuo se glas čoveka kojeg su jedva poznavali jer su tako izabrali. Bio je prijatan i prijateljski raspoložen, dok mu je pogled odavao da igra neku, veoma korisnu igru.
"Hvala što ste došli, ovo je naša prva zajednička molitva! Izgovarajmo Oče naš, pod vedrim nebom, zahvalimo se na svemu što imamo. Ovaj grad je divan i ja sam srećan što sam tu."
Umesto molitve, mnogi su počeli da negoduju. Bile su to optužbe da ih ne prima unutra, da nije normalan, da ne treba tako da radi jer je služenje u crkvi...
Međutim, iznad mase ljudi pojavio se beli golub, koji je izgledao nestvarno i svi ućutaše dok im se na licima ukazalo strahopoštovanje. Ni sam sveštenik ovo nije očekivao. Golub je obleteo tri kruga iznad svih i smestio se na krov hrama.
"Mislim da vam posle ovoga ne moram puno pričati. Ja nisam u ovom pozivu da bih vas učio kako da se molite pomoću ikone i da se osećate zaštićeno između zidova hrama. Svi ćete danas tamo ući, veoma je lepo, sve je ostalo novo. Ali ja sam ovde da vas uputim u znanje da živite na mestu koje je Bog stvorio čoveka i da ste sami najveći hram, da je vaša duša ono što se okreće Bogu. Naučite da se molite svuda, kako napolju i u kući, tako i u crkvi, bilo gde....Shvatite da je On sve stvorio i da ga možete pronaći svuda. Isto tako, u hram se ne ulazi da vidite kako je sređeno i da očekujete od freski čudo već da osetite još jednu vrstu mira koja vam se tamo nudi. Pomolimo se."
Zbunjena gomila nije više negodovala, shvatili su poruku. Beli golub je odleteo zadovoljan. Više od dve hiljade godina ima pune ruke posla... Od svega je najveće zlo što se ljudi dele po tome kakva je čija "vera", a onu pravu, od koje su sazdani, ne vide...
"Rascepi drvo i tamo sam, podigni kamen i pronaći ćeš me" - Jevanđelje po Tomi
Коментари
Постави коментар