Priče u krug

Došla sam niotkuda, ne znam ko sam i kako mi je ime. Zovite me Zaboravna. Satkana od nule, tek se rađam, a možda sam duša stara hiljadama godina. Svakog jutra ne setim se ko sam juče bila, jer ono što bi toga i nema više. Ne progoni me prošlost, samo scenario za danas koji nosim u sebi, a i to zaboravim s novim danom. Ne sećam se šta ste mi juče rekli i ja vama, niti ja o vama mislim. Ne znam ko ste, možda se nekoga i setim pri izlasku sunca, dok je memorija sveža. Lepota je znati, još lepše zaboraviti.  Utonuti... Ja nisam taj mozak, ja sam srce, nisam ta neka pamet, ja sam emocija, energija... Ja plivam u ničemu i ne vidim povoda za nešto, ne znam šta je potreba za nečim jer mi je prazan krug pun svega. 

Pratila sam sebe i to više nisam bila ja, ili možda jesam, samo ona koju do sada nisam poznavala. I bezbroj puta htela sam za milost da molim, i isto toliko vera mi se osipala. Htela sam da molim za ljubav ali sam se povlačila u sebe i nestajala, kao senka koja se krije da je neko ne pročita. Uplašena od same sebe, zar je moguće toliko nešto želeti? I nadu sam pokušavala ugušiti ali je neuništiva, i želju sam htela ogaditi, ali nije moguće odustati od sebe.  Sve sam svoje reči poricala, namere menjala, planove odlagala, da od nemogućeg stvorim moguće, da izađem iz mraka. Lagala bih ako kažem da mi nisu godile emocije, ono što volim najviše pokazalo mi ko sam i dokle sam spremna stići. U svakom trenutku samoće gledala sam sebe i upoznavala tu ispred mene, u meni... Ja sam postala svetlo koje se neprestano pali i duša koja se neprestano bori i uči. Ego koji često boli i dete u meni što nije uspelo da odraste. Ja sam ona što je zbog božanskog osećaja u ljudskom telu...

Sve je to od teškog vremena i od kiše. - pokušala sam da objasnim sebi tegobu na plućima koja se odavno nastanila. Pročitah još jednom pesmu napisanu danas, reših da bacim papir, dosta je, previše je. Odbačena pesma Dok misliš da gubim vreme na tebe,  nisi svestan koliko bih ti falila kada bi ti jedne gluve noći neko javio: "Ona se u drugi svet preselila" Dok si ti razmatrao kako da je se otreseš, kako da zakačenu otkačiš. I da joj objasniš, da nisi čovek. Dobro, dragi moj, jesi vanzemaljac, sve sam razumela, ovako prosta ...Ali Svemir stvori ljudska bića razasuta svuda, sa mislima i osećajem, ne sa santom leda. I dok mi govoriš da nisi nizašta, moja duša te nežno gleda. Juče su ti se oči smejala, danas nećeš ni da me čuješ,  uvredili te drugi i naneli štetu, a mene odbacuješ dok ti govorim da si mi najdraži na svetu. Ko te ubedio da ljubav ne valja, kako se bez nje može živeti? Sve dok je odbacuješ, tvoje ulice biće puste i reči prazne,...

I naravno da je dan počeo nenormalno. Dođeš na posao i ako smena mirno krene, uplašiš se da to ne sluti na dobro, "nešto će se desiti da nam presedne ovo smejanje". Šta ćeš, tako je kada radiš na mesto gde ti se večito nameću nekakve "kontrole", i ovaj i onaj... Eto ih, sad će nas proveravati, sad će nam zameriti ovako i onako, može doći  taj i taj...Možeš se i salomiti od posla, od ludačkog tempa, ali ako se nekome sa vrha hijerarhije nešto ne svidi, uzalud je sve. Nisi uspešan ako si postigao dobre rezultate, nego ako sve bude kako treba u onom danu kada te neko kontroliše. Mada, radiš i za tog nekog... Da, radimo i za tog nekog, i za njega zarađujemo, jer tamo gde smo mi, tu je produktivnost, tu se odvija sve...Pukne mi nešto u svesti, nije ni bes ni ogorčenje, više to liči na buđenje. Upitah koleginicu sa sektora: " Znaš li koga smo se sve plašili u životu? Od rođenja do danas! Što smo se mi rodili?"   I tačno tako...Ni minut mi nije potreban d...

Kovilje, 1871. Aksentije Marodić, renesansni umetnik, ikonopisac, ukrasio je unutrašnjost hrama, onako kako je naučio tokom boravka u Italiji. Tiho, nenametljivo, ali da ostane kroz vekove. Ko ima oči da vidi, njemu će se otvoriti. Ostaće Tajna večera kao dokaz jednog vremena, negde u odabranoj zemlji, kada je učitelj Ješua, zajedno sa pokretom Esena i Nazarena, uz svoje apostole i suprugu, pokušao promeniti svet. Jasno je Aksentije naslikao prefinjeni lik žene, mlada i lepa , za stolom među muškarcima. Nebitno kada, bitno je ko će i kako ovo “videti” i razumeti. Za razliku od Leonarda, Aksentije za pozadinu ostavlja reku Savu, Sirmium i Frušku goru. Dopustili su mu monasi da ovo delo postavi u centar ikonostasa, kao što su mu pomogli da se školuje u Italiji. Nisu se bunili ni zbog raspeća na kojem je zmija obavila Hrista, sve je to početak onoga što je danas poznato kao Hrišćanstvo. Niti su svi unutar sebe i među ovim zidovima, baš onakvi kakvi se predstavljaju svetu. G...

Sirmius, 305. godina (današnja Sremska Mitrovica) “ Care, gospodaru, oni su sve uradili kako ste poželeli! Četvorica čuda čine, a pridružio im se i peti, imaju učenika. Kip bogu Sunca, visok 25 stopa,  kameni stubovi za hram, školjke za česmu i bazen za vodu sa prelepim figurama.” Carska palata je odzvanjala koracima cara Dioklecijana, rimskog imperatora, poznatog po velikoj ljubavi prema umetnosti  i progonu hrišćana. Dvojnost jednog čoveka, mrak i svetlost, stvaranje i razaranje. “A kip Eskulapu? Naredio sam da se  da se iskleše iz kamena.” Sluga, koji se poklonio skoro do poda, pogledao je cara u oči, radostan što ima dobre vesti. “Jesu, care, možete se uveriti! Kip je zablistao, veličanstven je, sve kako ste želeli! Mnogi nisu verovali, jer se proneo glas da su klesari hrišćani. Već se priča kako su odbili zapovest, ali nisu. Isklesali su ga.” Car je, poput kamene statue, nekoliko trenutaka gledao  u čoveka ispred sebe i naterao ga da se pokaje št...

“Što je moje i tvoje je. –odgovorio je Solomon i odveo svoju dragu u Hram, pred Zavetni kovčeg. Za takvu dragocenost, glavni graditelj Hrama, odvojio je posebnu odaju, gde niko osim glavnih sveštenika nije smeo ući. Ograđen zlatnim lancima, na počasnom postolju stajao je kovčeg, dugačak oko 1,5m i širok oko 75cm. Daleko manja tvorevina i na izgled jednostavnije od one koju je kraljica imala u svojoj viziji. Napravljen od drveta, svetlo braon boje, i pozlaćen samo na ivicama. Na poklopcu nalazile su se dve figure anđela raširenih krila i te figure bile su pozlaćene. Na sve četiri strane bila su po dva kruga, napravljena od nekog jakog materijala, gde su položeni štapovi, kako bi se kovčeg mogao nositi. Očigledno je nešto preteško u njemu bilo, a i opasno. Kraljica je, pomalo zbunjena, prišla ogradi od zlatnih lanaca, želeći da se uveri kako je ovo stvarnost. “Šta je u njemu?”- progovorila je skoro šapatom. “Nismo ga otvorili nikada. Samo Hiram kojeg ubiše oni što su gradili Hram...