Ja sam

Pratila sam sebe i to više nisam bila ja, ili možda jesam, samo ona koju do sada nisam poznavala. I bezbroj puta htela sam za milost da molim, i isto toliko vera mi se osipala. Htela sam da molim za ljubav ali sam se povlačila u sebe i nestajala, kao senka koja se krije da je neko ne pročita. Uplašena od same sebe, zar je moguće toliko nešto želeti? I nadu sam pokušavala ugušiti ali je neuništiva, i želju sam htela ogaditi, ali nije moguće odustati od sebe. 
Sve sam svoje reči poricala, namere menjala, planove odlagala, da od nemogućeg stvorim moguće, da izađem iz mraka. Lagala bih ako kažem da mi nisu godile emocije, ono što volim najviše pokazalo mi ko sam i dokle sam spremna stići. U svakom trenutku samoće gledala sam sebe i upoznavala tu ispred mene, u meni...



Ja sam postala svetlo koje se neprestano pali i duša koja se neprestano bori i uči. Ego koji često boli i dete u meni što nije uspelo da odraste. Ja sam ona što je zbog božanskog osećaja u ljudskom telu, više puta donosila odluku da li da ode ili ostane u oklopu...Ali nije telo krivo što se rodilo. Od reči do reči, od borbe do borbe, od kiše suza do smeha i sitnih radosti, nešto me vodi i to već nisam ja. Neko kaže anđeli, neko Bog, Univerzum, Više Ja...bilo ko da je, sa mnom je i spor je. Što sam ja teža to je prisustvo sporije, što me više guši ljubav, to je pomoć teža i život stoji. Ko dade pravo osećanjima da unište sve? Ko nam dodeli "luksuz" da volimo one koji nas neće? Čija ruka se uplela u moje noći teške i tegobna jutra? 
Kako da budem alhemičar i preokrenem tamu u svetlo, patnju u radost, želju u stvarnost? Ima li pravde za usamljene glave pune pitanja, za pluća puna tereta i grlo puno kiše? 
Ja sam sada nigde i ne znam da li postojim. Ja sam telo u patnji i želji, ja sam ništa jer nemam ništa posle borbe koja me pretvorila u ovo, u nulu. U stenu koja stoji i čeka prisustvo za pomoć, za čudo, za neočekivano. Ona što je sanjala da je srećna. 

Pusti  me u svoj svet

Kako se ti voliš, tako čudan i nemoguć, može li iko tebi da valja? Ili  si samo begunac  koji ne sme vani, jer ta stvarnost može da boli, a ti više nisi spreman? Mogu li ući u tvoj svet  ili sam  dovoljno zakoračila pa me guraš unazad? 

Pusti me, sve mi smeta, i što sam se rodila, i to mi ide na živce, pomislim više puta da je samo da sam u drugoj koži. Pusti me malo sebi, možda spoznaš koliko sam tvoja i da nikoga tu pre tebe nije ni bilo. Daljina mi je stvorila i želju i ljubav, blizina još veću čežnju, nisam ja kriva, ima nešto jače od nas i naše volje. Da sam birala kako ću se osećati i koga voleti, bila bih danas nasmejana i spokojna. Primi me u tvoj svet, neću te povrediti ni oskrnaviti ništa u tebi, pokušaj da vidiš koliko sam tvoja i zaprepasti se. 

Reci mi kako da te volim i šta da ti pričam a šta da prećutim, čega je tvoja unutrašnjost puna a čega željna. Neću ti spomenuti svoje želje, ja više ni namere nemam. Svi moji pravci stali su  i putevi se više ne nude. Nemam kuda jer ne želim nikud. Pusti me, samo da ti pričam, da ti priznam koliko je puta bolelo a kada sam se najviše radovala. Pusti me da ti kažem...