Dok sam bila dete, to je moglo biti nešto strašno i ludo, nepoznato. Nikome nije bio potreban mir u duši jer su se ljudi slabo bavili dušom. Takve priče uglavnom su bile ravne fantaziji, pripadale čudacima. Ko je imao znanje i osećaj, ćutao je, jer se nije mogao uklopiti drugačije. A nazovi "vernici", smatrali su za obavezu da upale sveće u crkvi, celivaju ikone i proslave krsnu slavu. I za lečenje psihe niko nije smeo spomenuti, to je značilo da si lud. Psihijatar i psiholog važili su za "čiku" koji treba neke tablete da prepiše.
Kako god bilo, devedesetih se ispostavilo da su narodu potrebne i religija i psihologija sa sve psihijatrijom. Sve što je bilo potrebno a nije se htelo i smelo, nije posejano i zalivano, sve je falilo. Ignorisanje pozadine života dovelo je do naplate.
Danas je sve drugačije. Tražimo, trudimo se, pronalazimo ga, neko s vremena na vreme, nekome se posreći da zauvek pronađe mir u duši.
On je stanje unutrašnje harmonije i ravnoteže koju bi svako mogao postići kroz različite prakse i metode. Stručnjaci i duhovnici smatraju da mir u duši ne bi trebao da zavisi od spoljašnjih okolnosti, već se nalazi u srcu svakog pojednica.
Jedna od najvažnijih stvari u postizanju unutrašnjeg mira je učenje kako kontrolisati svoje misli i emocije. Biti vladar samom sebi.
Mnogi ljudi se suočavaju sa nesanicom, zbog stresa i brige u vezi problema koji se tiču celog sveta ili njih samih. Postoje i brige u vezi onoga što se i ne dogodi. Ali, kada naučimo kontrolisati misli i emocije, možemo osetiti duboki mir i harmoniju.
Najstarija i najvažnija metoda za mir u duši jeste molitva. Predaja brige Bogu i povezanost sa njim koji će nam pomoći da sagledamo stvari drugim očima, iz onog svetlijeg ugla.
Upravo to se nadovezuje na pozitivne misli i emocije. One ne mogu doći same. Moliti se i naučiti kako biti zahvalan za ono dobro što imamo. Lično nisam uspela sa metodom zahvalnosti, bar ne još, ali iskustvo mudrih govori da će nam život uzvratiti sa još mnogo toga na čemu ćemo biti zahvalni.
Mir u duši može se dostići i meditacijom i vežbanjem, normalnim fizičkim aktivnostima. Kažem, normalnim, jer u Srbiji danas mnogi rade previše i ostavljaju na svojim radnim mestima svu telesnu snagu. Meditacijom ne može se baviti onaj ko živi u nemirnoj porodici, bučnoj okolini, ulici.
Šetnja prirodom može pomoći u oslobađanju negativne energije i stvaranju pozitivne ravnoteže u telu i umu.
Možda je važno kako pojedinac pristupa svojoj unutrašnjoj harmoniji. Za svakoga postoje prakse i metode koje će lakše savladati od drugih. I sigurno je potrebno stprljenja dok isprobavamo nove načine za postizanje mira. Meni je lakše moliti se i nadati se nego meditirati. Blago onome ko može da meditira, sigurno je u velikoj prednosti.
I na kraju, možda mir dođe sam. Kada se zasitimo svih pokušaja i prekinemo potragu.
