Na tavanu stare kuće , među zaboravljenim knjigama i sapunastim ogledalima, Leona je pronašla sat. Bio je smešten u kutiji obloženoj plišom, sa ugraviranim natpisom: “Ne okreći kazaljke — neka one okreću tebe.”
Sat nije otkucavao. Nije imao staklo, niti pokazivao vreme. Ipak, kada ga je stavila oko zgloba, prostor se tiho zatresao, kao da je kuća zadržala dah.
U sledećem trenutku, Leona više nije bila na tavanu. Stajala je na drugoj lokaciji, i 400 godina ranije — na kamenom trgu ispunjenom mirisom lovora i glasovima u venecijanskoj odeći. Sve je bilo živo, treperavo, ali istinski stvarno.
Tokom narednih “putovanja”, sat ju je vodio u različite epohe iste kuće — u vreme kada su se pisma još donosila kočijama, kada su se slavili dolasci mornara, kada se ljubav krila u šiframa uvezanim koncem.
Svaki put, ostajala bi samo pet minuta. I svaki put, nailazila je na istog čoveka — neprimetnog, ali prisutnog. Nekad prodavac knjiga, nekad violinista, nekad mornar. Uvek s istim osmehom i pogledom koji kao da je poznavao nju bolje nego ona sebe.
Na poslednjem povratku, sat je nestao s njenog zgloba, a pored prozora se pojavio kovertirani list papira. Pisalo je jednostavno:
“Hvala ti što si vratila svaki trenutak koji smo izgubili. Vreme nije linija — ono je krug. A sada, i ti si deo mog kruga.”
Коментари
Постави коментар