Da nije straha...

Šta bismo sve uradili da nas nije strah?

Teško pitanje i još teži odgovor. Prvo te natera na razmišljanje i na stid od svojih misli.

Jer shvataš da postoje brojni strahovi koji koče, koji guše i spotiču,  ne bi trebali da postoje.

Samo je opreznost zdrava kao posledica opravdanih strahova. 

Mnogo nezdravih strahova jesu trema od nas samih. Ljudi se plaše svoje unutrašnjosti i svojih želja. Mnogi su naučeni  i naterani, kako u detinjstvu tako i u ranoj mladosti, da budu "falsifikat" i onako kako stariji smatraju da treba. Onda se desi to tužno prilagođavanje okolini i svoj original se zaboravi. Kada staneš ispred ogledala u neko gluvo doba noći ili u ranu zoru, šta možeš da osetiš? Strah od sebe, jer onaj pravi čeka i hoće napolje. 

Imaju mnogi  strah da izraze šta ih nervira, koga hoće a koga ne u svom životu, plaše se da priznaju koliko  je svakodnevnica dosadila. 

Strah od promene i strah od svega što zamislimo da bi moglo biti, a ne smemo. 

" Kad bih sam smeo/la da to i to uradim, možda bi mi dobro bilo, da me nije strah učinio/la bih to i to..."

Desi se da imamo strah i od pokušaja, a ne samo od poraza.

Plašimo se iskazati ljubav. Ako smognemo snage da je izjavimo, shvatimo koliko to uopšte nije bilo strašno, boleo je samo strah. Sve je teže u strahu, pre pokušaja.

Šta bismo sve uradili da nas nije strah?  Da li bismo bili mnogo srećniji i pametniji? 

Najgori su strahovi unapred stvoreni, da nešto neće valjati, tražimo kako da pokvarimo svaku nadu i da pronađemo razlog zbog čega  će nam svaki pokušaj propasti.

Mnogi ne prilaze osobi koja im se sviđa, ima i onih koji iskreno nekoga žele ali neće ljubav sa tom osobom jer se plaše da će im se sreća srušiti. Traže i traže razlog za brigu i strah. 

Foto:https://drvorobjev.com/

Odlomak iz knjige Strah - kako razumeti i prihvatiti životnu nesigurnost

Zađi u svoj strah. Tiho uđi u njega da vidiš koliko je dubok. Ponekad se ispostavi da uopšte i nije mnogo. 

Ovako glasi zen priča: Čovek koji je usred noći išao stenovitim putem okliznuo se i pao. Uplašen da će se strmoglaviti hiljadu metara, pošto je znao da se ispod staze nalazi veoma duboka dolina, uhvatio se za neku granu kraj ivice. U noćnoj tami pod sobom je mogao da vidi samo nepreglednu provaliju. Viknuo je i uzvik mu je odjeknuo – nije bilo nikoga ko bi ga čuo. Možete da zamislite tog čoveka i njegovo celonoćno mučenje. Svakog trena pod njim je bila smrt, bilo mu je sve hladnije po rukama, popuštao mu je stisak, ali uspeo je da izdrži do svitanja. Onda je pogledao dole... i nasmejao se! Nije bilo nikakve provalije. Samo petnaestak centimetara ispod njegovih nogu nalazila se kamena litica. Mogao je da se odmara cele noći, da se naspava – litica je bila dovoljno široka – ali cela noć prošla mu je kao pravi košmar. Iz sopstvenog iskustva mogu vam reći: strah nije dublji od petnaestak centimetara. Na vama je da odlučite da li ćete da se držite za granu i pretvorite svoj život u košmar, ili ćete da ostavite granu i stanete na noge. Nemate čega da se plašite. OSHO