KLJUČ ( Deo drugi)
Putovanje kao da je trajalo u mestu i kao da se nije pomerila ni korak dalje od plave svetlosti.
Dešavala se radost bez povoda, osećaj sreće bez razloga.
Ljubav bez uslova, čist osećaj bez pitanja.
Svetlost jaka a nije morala sklopiti oči. Gledala je kako se otvara plavi put ispred nje, kao staza bez kraja. Sada je lebdela, a da je ničije ruke nisu pridržavale, a nije ni krila imala. I dalje je ovo bilo njeno telo, samo lagano, bez težine i tegobe.
Nisu postojala pitanja, samo sadašnji trenutak. Bila je svesna sebe a nije se mogla setiti ničega... Kao u prvim sekundama nakon buđenja, kada ne znamo ništa, ili je to konačno bio mir i zaborav koji priželjkujemo u teškim danima.
Osećaj da si živ i da ti sva čula rade samo za lepotu, i da voliš svoje postojanje.
Onaj osećaj koji je namenjen ljudima dok nisu počeli vibrirati pogrešno.
Plavi put vodio je na zelenu poljanu, ili prostor koji je ličio na livadu. Sada je igra svetlosti prestajala, jasno su se videli oblaci iznad, pa i sunce, kao da su se spustili na zemlju.
"Nismo dole, odveo sam te daleko. Samo ti se čini."
Anđeo je hodao sa njene desne strane i sada ga je videla jasnije nego u dvorištu.
Ni on više nije imao pogled zbunjenog čoveka, već je dominirao, kao svoj na svome.
"Dok smo putovali, ovo sam stvorio mislima. Zato što znam da voliš zelenilo. "
" A kuda ćemo? Dokle?"
"Pogledaj desno, još par koraka. Sad možeš nešto videti."
Bio je to najlepši prizor koji je ugledala od svog rođenja. On je stvorio za nju mesto za odmor i razgovor, onako kako bi i ona sama za sebe izgradila. Visoko, razgranato drvo, jezerce, klupa i sto ispod guste krošnje. Osim toga, bilo je nešto i zagonetno, predmet poput veliko televizora. Kao beli ekran na nogarama.
Poklon koji nije očekivala ovoga jutra dok je obavljala svakodnevne poslove i razmišljala kuda sa sobom.
Brzo je hodala preko polja, gazila je preko trave kao da je stvarno dole na zemlji...Da što pre stigne do poklona. Neko je svojim mislima kreirao za nju utočište, neko joj dokazuje koliko je vredna postojanja.
Kao kada se ponovo duhom rodiš.
Kao kada ti se ispune sve želje... I dok je još hodala i slušala svoje srce kako preglasno lupa, anđeo je priredio još jedno iznenađenje. Sada je leteo! Ne previsoko, mogla je videti kako se osmehuje.
Kao dete kada hoće da se igra. Ili odrastao koji poziva dete na igru.
Majda se okretala u krug i skakutala od sreće. Leteo je samo za nju, pravio krugove iznad njene glave, pa iznad drveta. Odjednom, ona shvati da je stigla do klupe i jezera, pa potrča do vode, da je dodirne ili uđe u nju.
"Slobodno, neće ti voda ništa! Pa šta i ako ukvasiš odelo?" - povikao je anđeo dok je polako sletao na zemlju.
Voda je bila topla i ona ugazi u jezero, zatim se potopi do ramena...Jezerce je bilo plitko, anđeo je znao da Majda ne zna plivati. Radovala se svemu i pitala se šta je sledeće. Da li je ona sprava cilj dolaska ovamo? On je sedeo i čekao je na klupi.
"Dolazim" - izgovorila je tiho, dok se prva trema budila, od početka putovanja.
Bilo je jako čudno sedeti sa anđelom na klupi, ispred televizora, i to mokra. Odeća na njoj se cedila, a i krajevi kose, dok je iz papuča izlazila voda.
"Hoćeš da te osušim? Jedna moja misao je potrebna, samo."
"Neka, neka me još malo ovako. Odgovara mi, nije to obična voda."
"Znam, imaš osećaj da ti ulazi u svaku ćeliju. Samo da znaš, ni dole nema obične vode. To je čudo od kog zavisi fizički život."
"Poznato mi je... A ovo? To je taj razgovor ?"
"Jeste, ovo je nagrada koju si zaslužila, tako što si me videla i samim tim privukla sebe u naš svet. U stvari, i ti si iz ovog sveta. Svi vi dole, odlučili ste sići odavde, da se malo zabavite...Zar ne?"
"Čitala sam o tome. Znaš da sam na ličnom razvoju i spoznaji, skoro tri godine neprestano. Mnogo pitanja i odgovora, sve izazvano željom za uspehom."
"Odabrala si da hodaš putem srca. I na tom putu, mnogo si saznala i donela dobrih zaključaka. Sada ću ti pokazati gde si bila u pravu a gde grešila. Spremna? Ili još igre?"
"Spremna." - izgovorila je odlučno i uozbiljila se, dok se krilato stvorenje i dalje spokojno osmehivalo.
Jednim pogledom je pokrenuo film na belom ekranu...
Nastaviće se...
Nisu postojala pitanja, samo sadašnji trenutak. Bila je svesna sebe a nije se mogla setiti ničega... Kao u prvim sekundama nakon buđenja, kada ne znamo ništa, ili je to konačno bio mir i zaborav koji priželjkujemo u teškim danima.
Osećaj da si živ i da ti sva čula rade samo za lepotu, i da voliš svoje postojanje.
Onaj osećaj koji je namenjen ljudima dok nisu počeli vibrirati pogrešno.
Plavi put vodio je na zelenu poljanu, ili prostor koji je ličio na livadu. Sada je igra svetlosti prestajala, jasno su se videli oblaci iznad, pa i sunce, kao da su se spustili na zemlju.
"Nismo dole, odveo sam te daleko. Samo ti se čini."
Anđeo je hodao sa njene desne strane i sada ga je videla jasnije nego u dvorištu.
Ni on više nije imao pogled zbunjenog čoveka, već je dominirao, kao svoj na svome.
"Dok smo putovali, ovo sam stvorio mislima. Zato što znam da voliš zelenilo. "
" A kuda ćemo? Dokle?"
"Pogledaj desno, još par koraka. Sad možeš nešto videti."
Bio je to najlepši prizor koji je ugledala od svog rođenja. On je stvorio za nju mesto za odmor i razgovor, onako kako bi i ona sama za sebe izgradila. Visoko, razgranato drvo, jezerce, klupa i sto ispod guste krošnje. Osim toga, bilo je nešto i zagonetno, predmet poput veliko televizora. Kao beli ekran na nogarama.
Poklon koji nije očekivala ovoga jutra dok je obavljala svakodnevne poslove i razmišljala kuda sa sobom.
Brzo je hodala preko polja, gazila je preko trave kao da je stvarno dole na zemlji...Da što pre stigne do poklona. Neko je svojim mislima kreirao za nju utočište, neko joj dokazuje koliko je vredna postojanja.
Kao kada se ponovo duhom rodiš.
Kao kada ti se ispune sve želje... I dok je još hodala i slušala svoje srce kako preglasno lupa, anđeo je priredio još jedno iznenađenje. Sada je leteo! Ne previsoko, mogla je videti kako se osmehuje.
Kao dete kada hoće da se igra. Ili odrastao koji poziva dete na igru.
Majda se okretala u krug i skakutala od sreće. Leteo je samo za nju, pravio krugove iznad njene glave, pa iznad drveta. Odjednom, ona shvati da je stigla do klupe i jezera, pa potrča do vode, da je dodirne ili uđe u nju.
"Slobodno, neće ti voda ništa! Pa šta i ako ukvasiš odelo?" - povikao je anđeo dok je polako sletao na zemlju.
Voda je bila topla i ona ugazi u jezero, zatim se potopi do ramena...Jezerce je bilo plitko, anđeo je znao da Majda ne zna plivati. Radovala se svemu i pitala se šta je sledeće. Da li je ona sprava cilj dolaska ovamo? On je sedeo i čekao je na klupi.
"Dolazim" - izgovorila je tiho, dok se prva trema budila, od početka putovanja.
Bilo je jako čudno sedeti sa anđelom na klupi, ispred televizora, i to mokra. Odeća na njoj se cedila, a i krajevi kose, dok je iz papuča izlazila voda.
"Hoćeš da te osušim? Jedna moja misao je potrebna, samo."
"Neka, neka me još malo ovako. Odgovara mi, nije to obična voda."
"Znam, imaš osećaj da ti ulazi u svaku ćeliju. Samo da znaš, ni dole nema obične vode. To je čudo od kog zavisi fizički život."
"Poznato mi je... A ovo? To je taj razgovor ?"
"Jeste, ovo je nagrada koju si zaslužila, tako što si me videla i samim tim privukla sebe u naš svet. U stvari, i ti si iz ovog sveta. Svi vi dole, odlučili ste sići odavde, da se malo zabavite...Zar ne?"
"Čitala sam o tome. Znaš da sam na ličnom razvoju i spoznaji, skoro tri godine neprestano. Mnogo pitanja i odgovora, sve izazvano željom za uspehom."
"Odabrala si da hodaš putem srca. I na tom putu, mnogo si saznala i donela dobrih zaključaka. Sada ću ti pokazati gde si bila u pravu a gde grešila. Spremna? Ili još igre?"
"Spremna." - izgovorila je odlučno i uozbiljila se, dok se krilato stvorenje i dalje spokojno osmehivalo.
Jednim pogledom je pokrenuo film na belom ekranu...
Nastaviće se...
Коментари
Постави коментар