DEO PRVI
"Kako je ovo moguće? Ništa osim rada, i ako se nešto drugo desi, kratko traje! Treba sve pustiti kraju, svesti na minimum i disati. Radi za druge da bi dobio nešto, onda radi po kući! Prašine nikada dosta, prljavog veša i poda za usisavanje nikada ne manjka. Živote, strašan si!"
" A dobro, bar si pobegla od kuće. Ni ova nije tvoja, ali seti se kako ti je bilo..."
"Bilo je gore, naravno da jeste! Sklonila sam se, ali sam prazna, mrtva iznutra!"
Odjekivale su misli u jednoj ženskoj glavi, negde na početku martovskog dana. Zvuk usisivača uticao je i na uši i na živce, a kada ga je ugasila, taj zvuk zamenjen je zvukom mašine za pranje odela. Umila se hladnom vodom i nezadovoljno stala pred ogledalo. Vodila je dijalog sa sobom. Danas je slobodan dan, ali da bi se uživalo, mora se prvo završiti svaka dnevna obaveza. Nije baš ni moralo, sve je to bilo zacrtano u njenoj glavi...Iznela je veš iz mašine i odnela napolje, iza kuće da ga prostere. Osetila je zadovoljstvo zbog sunca na licu i cvrkuta ptica. Pristizalo je proleće, probijala se svetlost kroz onu tamu koja je trajala mesecima. Nije lako podneti sivilo, od novembra do marta. To je za nju predstavljalo tegobu poput boravka u ćeliji.
"Sad ću da skuvam kafu i da iznesem napolje. I Cilka će mi doći."
Cilka je bila njena najbolja drugarica, mačka iz komšiluka, i jedino biće iz okoline koje se sa njom družilo. Tako je Majda htela.
Dok je prelivala vrelom vodom instant kafu i sipala mleko, pogledom je kroz prozor tražila Cilku. "Kako je lepo jutro!" - zadovoljno je rekla sama sebi i krenula da izađe napolje. Nešto kao da se začulo na potkrovlju. Osmehnula se, moguće je da je to voljena mačka, znala je i po krovu da hoda, i tako da pronađe rupu kroz koju će se uvući. Rešila je da je iznenadi, popeće se gore i potražiti je. Ponela je u ruci keksa, da je lakše namami da siđe. Tumarala je Majda sa osmehom kroz potkrovlje, vlasnici su imali ogroman prostor, pun stvari i kompletan za život, ali niko nije stanovao osim jedne devojke...Tako je život hteo. Zavirivala je od ćoška do čoška, mace nigde nije bilo. Najzad se začulo mijaukanje, ali dole, ispred ulaznih vrata. Četvoronožna komšinica je ipak čekala dole. Majda je radosno strčala niz drvene stepenice i otvorila mački koja se počela umiljavati oko njenih nogu. Iznela je sebi kafu, maci keks, i sela na klupu u dvorištu. Ali Cilka je neprestano gledala u pravcu kapije. To je ona čudesna osobina mački kada se zagledaju u "ništa" ispred sebe, a sa toliko pažnje, da nam već postane sumnjivo.
"A da se malo i ja zagledam u to što ti gledaš? -" obratila se tigrastoj maci sa simpatijom. Slušala je kako prede i kako je to odjednom stalo. Ni Majdi nije jasno bilo, kada joj je odjednom zastalo disanje, da li stvarno nešto i sama vidi u vazduhu. Kao da su se prelivale boje, kao nešto svetlucavo, ili ljudski lik! - Nekoliko sekundi bilo bi jasno, pa slabije, pa jače...Kako se Majda nije odlikovala opreznošću, išla je "glavom kroz zid", tako je ni ovo nije uplašilo, već oduševilo, probudilo radoznalost. Približavala se pojavi ili igrom svetlosti na sredini dvorišta, poput mačke koja je išla za njom i "vrzala plen".
Umesto straha, radost i ljubav preplavile su celo jedno žensko biće. Ova svetlost bila je sada u obliku ljudskog bića sa krilima. Svetlo plavi anđeo, ne mnogo viši od nje, zbunjeno je gledao u devojku i njenog ljubimca. Imao je prefinjeno lice, neodređeno starosno doba, bio je sav od svetlosti, dok se od njega emitovala samo ljubav. Vibrirao je ljubavlju i Majda shvati da stoji pred anđelom, pa ispruži ruku da dodirne svetlost. Osetila je na desnom dlanu kao da je dodirnula najfiniju materiju, ali to je bila samo energija. Isto tako, osetila je beskrajnu lepotu i mir, dok je anđeo i dalje imao pogled zbunjenog deteta.
"Kako si me videla? Ti me vidiš?"- progovorio je mekim glasom i blago se osmehnuo.
"Ko si ti?!"
"Polako, Majda, mir sa tobom. Ja sam tvoj anđeo. U ovom tvom životu, pratim te...I nije bilo u planu da me vidiš. Mogao sam da znam pri tvom rođenju, rekao sam sebi da će dete biti neobično."
"Kao je da reagujem na ovo?! Ti postojiš! Možda te vidim zahvaljujući mački."
" Istina, mačke nas vide. Vide sve što je ljudskom oku nevidljivo."
Majda je pogledala ispred svojih nogu, Cilka se valjala po travi.
"I njoj tvoje prisustvo odgovara. Ali, kako....?"
"Ako nastaviš da se pitaš kako je moguće da ja postojim, odmah ću ti reći da sam postojao i pre stvaranja čoveka."
" I ti motriš na mene?"
"Gledam te kao što ti gledaš serije i čitaš knjige. Veliko mi je zadovoljstvo što me možeš videti. Tvom duhovnom uspehu raduje se Univerzum. I ja sam srećan."
"I šta ćeš sada? Da nestaneš?"
"Neću, ostajem sa tobom. Imamo obaviti jedan važan razgovor."
" Jedan?! Imam ja pitanja mnogo."- odgovorila je kao da skreće pažnju da je ljuta.
Anđeo se blago osmehivao devojci ispred sebe. Od svih bića u ovoj dimenziji koja su mu dodeljena, ona mu je bila najdraža. Pratio je svaki sekund njenog života. Devojka naranđžaste kose i plavog pogleda, lepo izvajanog tela i jake harizme. Upravo je bila na raskršću, ili da padne ili da zablista.
"Draga, zaledićemo vreme. Naše putovanje i razgovori trajaće dugo, ali ovde će proći samo 60 sekundi. I kada se vratiš, tvoja Cilka će te čekati. I kafa koju nisi ispila zbog mene."
"Kuda ćemo"?
"Tamo gde idu Posebni. Videla si me i prišla bez straha. Uspela si da se popneš na skalu za koju se borimo. Vratila si svoje biće sebi, u tebi je ostala samo ljubav. A stala si na raskrsnicu ovih dana."
Majda je skupila usne i malo joj oči zasuziše. "Sve znaš. Nisam oterala tugu od sebe, nisam još uspela."
" Ne vibriraj tugu u mom prisustvu, mogu da nestanem. Priđi mi bliže, pozajmiću te na neko vreme."
" Od koga?"
" Od tvog života u koji si došla smisleno. Kao i svi ostali. Pri tom ste zaboravili ko ste."
Majda poslušno priđe sasvim blizu, toliko blizu, da se stapala u svetlost, u toplinu, u plavetnilo. Imala je beskrajno poverenje. Imala je iza sebe nekoliko godina ličnog razvoja, mukotrpnog puta i more suza. Verovala je u čuda i prepustila se, znajući da je ovo rezultat vere.
Nastaviće se...
"Kao je da reagujem na ovo?! Ti postojiš! Možda te vidim zahvaljujući mački."
" Istina, mačke nas vide. Vide sve što je ljudskom oku nevidljivo."
Majda je pogledala ispred svojih nogu, Cilka se valjala po travi.
"I njoj tvoje prisustvo odgovara. Ali, kako....?"
"Ako nastaviš da se pitaš kako je moguće da ja postojim, odmah ću ti reći da sam postojao i pre stvaranja čoveka."
" I ti motriš na mene?"
"Gledam te kao što ti gledaš serije i čitaš knjige. Veliko mi je zadovoljstvo što me možeš videti. Tvom duhovnom uspehu raduje se Univerzum. I ja sam srećan."
"I šta ćeš sada? Da nestaneš?"
"Neću, ostajem sa tobom. Imamo obaviti jedan važan razgovor."
" Jedan?! Imam ja pitanja mnogo."- odgovorila je kao da skreće pažnju da je ljuta.
Anđeo se blago osmehivao devojci ispred sebe. Od svih bića u ovoj dimenziji koja su mu dodeljena, ona mu je bila najdraža. Pratio je svaki sekund njenog života. Devojka naranđžaste kose i plavog pogleda, lepo izvajanog tela i jake harizme. Upravo je bila na raskršću, ili da padne ili da zablista.
"Draga, zaledićemo vreme. Naše putovanje i razgovori trajaće dugo, ali ovde će proći samo 60 sekundi. I kada se vratiš, tvoja Cilka će te čekati. I kafa koju nisi ispila zbog mene."
"Kuda ćemo"?
"Tamo gde idu Posebni. Videla si me i prišla bez straha. Uspela si da se popneš na skalu za koju se borimo. Vratila si svoje biće sebi, u tebi je ostala samo ljubav. A stala si na raskrsnicu ovih dana."
Majda je skupila usne i malo joj oči zasuziše. "Sve znaš. Nisam oterala tugu od sebe, nisam još uspela."
" Ne vibriraj tugu u mom prisustvu, mogu da nestanem. Priđi mi bliže, pozajmiću te na neko vreme."
" Od koga?"
" Od tvog života u koji si došla smisleno. Kao i svi ostali. Pri tom ste zaboravili ko ste."
Majda poslušno priđe sasvim blizu, toliko blizu, da se stapala u svetlost, u toplinu, u plavetnilo. Imala je beskrajno poverenje. Imala je iza sebe nekoliko godina ličnog razvoja, mukotrpnog puta i more suza. Verovala je u čuda i prepustila se, znajući da je ovo rezultat vere.
Nastaviće se...
Коментари
Постави коментар