Priče u krug

Deo peti " Anđele, nemoj mi samo govoriti šta je ljubav. To je božansko osećanje u ljudskom biću, nije to tako lako podneti, a ne može se izbeći. Pretežak je to teret. Obuzme te pa misliš da si poludeo, nisi više svoj i hoćeš da se vratiš sebi. Tako je moja mladost pokušala da vrati mene sebi samoj, ostavila sam tu priču i potisnula, kao pubertetsku furku. Nisu nas u školi naučili da se potisnute emocije osvete bilo kad u životu.  Tačno je da mi je njegovo ime često izlazilo pred oči, bljesne kao munja i zaboli.  Tačno je da sam vrlo često rekla sebi : kada bih upoznala nekog poput Davora, zaljubila bih se u njega. To je moj tip muškarca. Živeo je u meni, stanovao, a da nisam bila ni svesna.  Završila sam školu, počela raditi i zarađivati, od jedne do druge firme, od muke do muke, od patnje do patnje. Sestre se udale i usrećile roditelje, ja nikako nisam uspela ni u jednom životnom polju. Zaljubljivala sam se ludački, sve sami promašaji, kratke i nikakve v...

Znala je podsvest, nije znao ego. Taj površni delić ljudskog bića koji je samo vezan za materiju. Šta je to kada se smeješ zbog susreta sa nekim, kada dobiješ snagu pri samoj pomisli na njega. Kada se vratiš svojoj pravoj prirodi, jer zato i postojiš. Da voliš i ljubavlju stvaraš.  Kupila mu je poklon za rođendan, tog avgustovskog dana, i ako se on njenog nije ni setio. To je nije vređalo, imao je on pametnija posla od nečije naklonosti pubertetske.  Kako je njena najbolja drugarica, Teodora, odlično shvatala da Majda gaji nežna osećanja, pozvala je da dođe povodom rođendana.  " Hej, obeležićemo Davoru rođendan, hajde dođi. Mama i tata hoće da ga iznenade, on to i ne voli. " " A šta ću mu ja?" - pitala je stidno, jer mu stvarno nije značilo njeno prisustvo. " Zovem te jer si moja drugarica. Neće biti niko drugi. On je daleko od kuće i mi hoćemo da mu nadoknadimo sve što mu nedostaje." " A šta da mu kupim?" "Bilo šta. Nije b...

Treći deo " Neću ti govoriti o tvom životu, već samo o onome što je presudno za tvoj smisao rođenja u trenutnom telu. Kažem, trenutnom, jer se stalno rađate iznova. Nije bitno ni šta si bila u prethodnim životima, mene sada zanima suština onoga što te muči i što te je nateralo na put srca." Majda je znala o čemu govori, ali je rešila da ćuti i opet se prepusti. Na ekranu se pojavila slika, tj. video njenog detinjstva. Vreme kada je sve počelo a da nije bila potpuno svesna. Imala je osećaj da će poludeti od uzbuđenja, ovo "putovanje" je izgledalo kao još veće čudo. Gledati sebe u prošlosti, najluđi je osećaj koji možeš doživeti. Luđi od svakog sna i smeliji od svake zamisli. "Polako, čujem ti srce. Ova mala crvenokosa, u kariranim pantalonama, bila si mi najdivnije stvorenje na planeti". "Ovde mi je dvanaest godina." " Jeste, što bi vi ljudi rekli, devojčurak, pubertet. Sve te je nerviralo, jel da? Zato što si bila previše emo...

Putovanje kao da je  trajalo u mestu i kao da se nije pomerila ni korak dalje od plave svetlosti. Dešavala se radost bez povoda, osećaj sreće bez razloga. Ljubav bez uslova, čist osećaj bez pitanja. Svetlost jaka a nije morala sklopiti oči. Gledala je kako se otvara plavi put ispred nje, kao staza bez kraja. Sada je lebdela, a da je ničije ruke nisu pridržavale, a nije ni krila imala. I dalje je ovo bilo njeno telo, samo lagano, bez težine i tegobe.  Nisu postojala pitanja, samo sadašnji trenutak. Bila je svesna sebe a nije se mogla setiti ničega... Kao u prvim sekundama nakon buđenja, kada ne znamo ništa, ili je to konačno bio mir i zaborav koji priželjkujemo u teškim danima.  Osećaj da si živ i da ti sva čula rade samo za lepotu, i da voliš  svoje postojanje.  Onaj osećaj koji je namenjen ljudima dok nisu počeli vibrirati pogrešno. Plavi put vodio je na zelenu poljanu, ili prostor koji je ličio na livadu. Sada je igra svetlosti prestajal...

DEO PRVI " Kako je ovo moguće? Ništa osim rada, i ako se nešto drugo desi, kratko traje! Treba sve pustiti kraju, svesti na minimum i disati. Radi za druge da bi dobio nešto, onda radi po kući! Prašine nikada dosta, prljavog veša i poda za usisavanje nikada ne manjka. Živote, strašan si!" " A dobro, bar si pobegla od kuće. Ni ova nije tvoja, ali seti se kako ti je bilo..."  "Bilo je gore, naravno da jeste! Sklonila sam se, ali sam prazna, mrtva iznutra!" Odjekivale su misli u jednoj ženskoj glavi, negde na početku  martovskog dana. Zvuk usisivača uticao je i na uši i na živce, a kada ga je ugasila, taj zvuk zamenjen je zvukom mašine za pranje odela. Umila se hladnom vodom i nezadovoljno stala pred ogledalo. Vodila je dijalog sa sobom. Danas je slobodan dan, ali da bi se uživalo, mora se prvo završiti svaka dnevna obaveza. Nije baš ni moralo, sve je to bilo zacrtano u njenoj glavi...Iznela je veš iz mašine i odnela napolje, iza kuće da ga pro...

Kada sam prošle godine, od istih autora nabavila knjigu pod naslovom "Traži i dobićeš", shvatila sam da je cela svrha postojanja živih bića na Zemlji, prizivanje  svega svojim mislima. Magnetični smo, hteli ili ne, i samo neprestanom rotacijom misli, sa loših na dobre, možemo izbeći negativna iskustva. I da je život na ovoj planeti igra na koju smo se pripremili dok smo još bili samo nefizička bića. "Spustili" smo se dole, da bi stvarali i doživljavali fizička iskustva kakva želimo, ali mnogo toga je krenulo naopako, zbog naše slobode. Stvoreni smo da biramo kakvi ćemo biti i tako smo zaboravili svoju pravu prirodu i cilj rođenja u fizičkom telu.  Pod velikim utiskom knjige "Traži i dobićeš", nisam znala da je njihova druga, manje obimna knjiga, još jasnija i bolja. "Zakon privlačenja" je bukvalno traženi ključ za sve, apsolutno odgovor na sva moguća pitanja.  Istina je zastrašujuća i jednostavna. Maštovito ću opisati svojim reč...

Postoji osećaj u stomaku koji nam služi kao glas razuma. Nešto kao spoj emocija i misli.  Ovo nam nije sasvim jasno, kako i zbog čega, ali je nepogrešivo. Tu negde postoji nešto poput vidovitosti, kao da nam se odnekud šalju poruke. Ne radi se o strahu koji osetimo, kada kažemo: "Zažigao me je želudac", ne to, već predosećaj dok nešto odlučujemo, iščekujemo. Ako se dobro udubimo, zavirimo u tu čudesnu unutrašnjost, tačno možemo dobiti odgovor. Urođen dar svakome od nas da predosetimo šta će biti, ali ne i šta učiniti.  Bezbroj puta desilo mi se da taj osećaj u stomaku govori :"Ne!", ali sam učinila obrnuto, i naravno, pokajala se zbog toga. Isto tako, bilo je slučajeva kada me je nešto uplašilo i zabrinulo, ali u stomaku sam osećala mir, odatle je dolazila umirujuća vest, da će sve biti u redu. I tako je bilo. Dešavalo se da ne verujem u to što radim ali osetim radost i stvarno izađe na dobro. Šta je to?  Da li smo se rodili sa darom koji još nismo potpuno i...