Osećaj u "donjem srcu"

Postoji osećaj u stomaku koji nam služi kao glas razuma. Nešto kao spoj emocija i misli. 

Ovo nam nije sasvim jasno, kako i zbog čega, ali je nepogrešivo. Tu negde postoji nešto poput vidovitosti, kao da nam se odnekud šalju poruke. Ne radi se o strahu koji osetimo, kada kažemo: "Zažigao me je želudac", ne to, već predosećaj dok nešto odlučujemo, iščekujemo. Ako se dobro udubimo, zavirimo u tu čudesnu unutrašnjost, tačno možemo dobiti odgovor. Urođen dar svakome od nas da predosetimo šta će biti, ali ne i šta učiniti. 

Bezbroj puta desilo mi se da taj osećaj u stomaku govori :"Ne!", ali sam učinila obrnuto, i naravno, pokajala se zbog toga. Isto tako, bilo je slučajeva kada me je nešto uplašilo i zabrinulo, ali u stomaku sam osećala mir, odatle je dolazila umirujuća vest, da će sve biti u redu. I tako je bilo. Dešavalo se da ne verujem u to što radim ali osetim radost i stvarno izađe na dobro. Šta je to?  Da li smo se rodili sa darom koji još nismo potpuno ispitali, jer nauka nema odgovor? Kako čovek može imati moć predosećanja, ako je to misterija, nedokazano, "slučajno?"  Ako ništa nije unapred predodređeno, kako to "nešto" može da zna šta će biti?

Možda je čitava drama u dva puta koji nam se neprestano nude. U svakoj važnoj životnoj situaciji, ako imamo mogućnost za dva izbora, u isto vreme imamo pomoćnika, intuiciju koja se sama aktivira. Na nama je da je prihvatimo ili ignorišemo. 

Isto tako, dešavalo se da strah od nečega priguši taj predosećaj, ili prekine kontakt između moje svesti i njega. Mnogo puta sam bila sigurna da nešto treba da učinim, ali strah, trema i stid nisu mi dozvolili. Verovatno su te negativne osobine posledica pogrešnog uticaja okoline tokom odrastanja, i dosta ga je teško iskoreniti, bez obzira što sam svesna koliko je nepotreban i štetan. Strah od pokušaja, od izazova, od velike promene, od rizika. 

Stidljivost zameniti sa oprezom, to se vrlo često dešava. Stidimo se pokucati na neka vrata, stidimo se reći što nam je srcu, pitati...