Priče u krug

Kada si sam, iskoristi to vreme za razgovor sa sobom, pitaj se ko si i šta u tebi čeka da bude izraženo. Zaboravi  sve ono što radiš da bi drugi bili zadovoljni, zaboravi ogoljenost i sva moranja koja već sutradan čekaju. Ono tvoje pravo ti, što stoji nemo i pokušava probiti oklop, možda plače, možda je gnevno, možda ti izaziva bolest ili nervozu, ružne snove i mrzovolju. Možda je to razlog što neki ljudi nisu u stanju ni dan biti sami sa sobom. Plaše se šta mogu unutra pročitati, koje se kritike tamo nalaze. Nesposobnost da iskoristiš samoću i ispuniš sebi dan, nedostatak je kreativnosti ili lenjost. Jer kada si sam, potrebno je da nešto pametno sam uradiš, nema priče i tračeva, nema žalbe i ogovaranja.   Zato što je unutrašnjost ono što jeste i tu nema mesta za glumu. Zato što sebe ne možeš slagati. Beži od sebe, nećeš pobeći daleko. I ako se desi to daleko, biće tvoj kolaps.  Oklop će iznutra biti probijen, kad - tad. Zato, iskoristi vreme ka...

https://lyricstranslate.com/sr/sound-silence-zvuk-tisine.html-0 Zvuk Tišine Zdravo mraku, moj stari druže, Došao sam da popričam sa tobom opet Jer je vizija, blago zastrašujuca Ostavila svoje seme dok sam spavao I vizija Koja je posađena u mom mozgu I dalje postoji Unutar zvuka tišine.   U neumornim snovima ja hodao sam sam Uske ulice popločane kamenom Ispod orala ulične lampe Prevrnuo sam moju kragnu za hladno i vlažno Kada su mi oči ubodene Sa bljeskom neonskog svetla Koji je podelio noć I dodirnuo zvuk tišine.   I na golom svetlu video sam Deset hiljada ljudi, možda više Ljudi pričaju bez razgovora Ljudi čuju i bez slušanja Ljudi pišu pesme koje glasovi nikada ne dele I niko se nije usudio Poremetiti zvuk tišine   "Budale," rekao sam,"vi ne znate nauka kao rak raste, Uzmite moje ruke kako bih mogao do vas dopreti." Ali moje reči, kao nečujne kišne kapi su pale I odjekivale u bunarima tišine ...

Koeljo je napisao roman "Alef", ali samu pojavu Alefa nije izmislio.  Alef je jedan od alhemijskih simbola, ali i prvo slovo hebrejske abecede i ima brojčanu vrednost broja jedan. Horhe Luis Borhes piše o Alefu kao o tački gde se nalazi sve.  Mnoge mistične nauke govore o tome da vreme ne postoji i da je sve sada. U jednom prostoru je sve.  I kvantna fizika govori o tome da vreme možda i ne postoji.  Sve to daje odgovor šta bi mogao da bude Alef. Od svega je najvažnije da su znanje o njemu krili alhemičari, oni koji su navodno pretvarali olovo u zlato. Nije teško danas zaključiti da su "olovo" i "zlato", u stvari, naše emocije i misli, naše kreiranje stvarnosti. Jer ako je sve u vibraciji i nastalo od energije, onda je Alef nešto što bi moglo biti najveće otkriće i zaprepašćenje.  Alef je sve i sada. Sada je jedino što postoji. Sada je uvek početak i može da menja sve.  Sada manifestuje događaje.  A šta ako sa...

Došla sam niotkuda, ne znam ko sam i kako mi je ime. Zovite me Zaboravna. Satkana od nule, tek se rađam, a možda sam duša stara hiljadama godina. Svakog jutra ne setim se ko sam juče bila, jer ono što bi toga i nema više. Ne progoni me prošlost, samo scenario za danas koji nosim u sebi, a i to zaboravim s novim danom. Ne sećam se šta ste mi juče rekli i ja vama, niti ja o vama mislim. Ne znam ko ste, možda se nekoga i setim pri izlasku sunca, dok je memorija sveža. Lepota je znati, još lepše zaboraviti.  Utonuti... Ja nisam taj mozak, ja sam srce, nisam ta neka pamet, ja sam emocija, energija... Ja plivam u ničemu i ne vidim povoda za nešto, ne znam šta je potreba za nečim jer mi je prazan krug pun svega. 

Pratila sam sebe i to više nisam bila ja, ili možda jesam, samo ona koju do sada nisam poznavala. I bezbroj puta htela sam za milost da molim, i isto toliko vera mi se osipala. Htela sam da molim za ljubav ali sam se povlačila u sebe i nestajala, kao senka koja se krije da je neko ne pročita. Uplašena od same sebe, zar je moguće toliko nešto želeti? I nadu sam pokušavala ugušiti ali je neuništiva, i želju sam htela ogaditi, ali nije moguće odustati od sebe.  Sve sam svoje reči poricala, namere menjala, planove odlagala, da od nemogućeg stvorim moguće, da izađem iz mraka. Lagala bih ako kažem da mi nisu godile emocije, ono što volim najviše pokazalo mi ko sam i dokle sam spremna stići. U svakom trenutku samoće gledala sam sebe i upoznavala tu ispred mene, u meni... Ja sam postala svetlo koje se neprestano pali i duša koja se neprestano bori i uči. Ego koji često boli i dete u meni što nije uspelo da odraste. Ja sam ona što je zbog božanskog osećaja u ljudskom telu...

Sve je to od teškog vremena i od kiše. - pokušala sam da objasnim sebi tegobu na plućima koja se odavno nastanila. Pročitah još jednom pesmu napisanu danas, reših da bacim papir, dosta je, previše je. Odbačena pesma Dok misliš da gubim vreme na tebe,  nisi svestan koliko bih ti falila kada bi ti jedne gluve noći neko javio: "Ona se u drugi svet preselila" Dok si ti razmatrao kako da je se otreseš, kako da zakačenu otkačiš. I da joj objasniš, da nisi čovek. Dobro, dragi moj, jesi vanzemaljac, sve sam razumela, ovako prosta ...Ali Svemir stvori ljudska bića razasuta svuda, sa mislima i osećajem, ne sa santom leda. I dok mi govoriš da nisi nizašta, moja duša te nežno gleda. Juče su ti se oči smejala, danas nećeš ni da me čuješ,  uvredili te drugi i naneli štetu, a mene odbacuješ dok ti govorim da si mi najdraži na svetu. Ko te ubedio da ljubav ne valja, kako se bez nje može živeti? Sve dok je odbacuješ, tvoje ulice biće puste i reči prazne,...

I naravno da je dan počeo nenormalno. Dođeš na posao i ako smena mirno krene, uplašiš se da to ne sluti na dobro, "nešto će se desiti da nam presedne ovo smejanje". Šta ćeš, tako je kada radiš na mesto gde ti se večito nameću nekakve "kontrole", i ovaj i onaj... Eto ih, sad će nas proveravati, sad će nam zameriti ovako i onako, može doći  taj i taj...Možeš se i salomiti od posla, od ludačkog tempa, ali ako se nekome sa vrha hijerarhije nešto ne svidi, uzalud je sve. Nisi uspešan ako si postigao dobre rezultate, nego ako sve bude kako treba u onom danu kada te neko kontroliše. Mada, radiš i za tog nekog... Da, radimo i za tog nekog, i za njega zarađujemo, jer tamo gde smo mi, tu je produktivnost, tu se odvija sve...Pukne mi nešto u svesti, nije ni bes ni ogorčenje, više to liči na buđenje. Upitah koleginicu sa sektora: " Znaš li koga smo se sve plašili u životu? Od rođenja do danas! Što smo se mi rodili?"   I tačno tako...Ni minut mi nije potreban d...