Priče u krug

I naravno da je dan počeo nenormalno. Dođeš na posao i ako smena mirno krene, uplašiš se da to ne sluti na dobro, "nešto će se desiti da nam presedne ovo smejanje". Šta ćeš, tako je kada radiš na mesto gde ti se večito nameću nekakve "kontrole", i ovaj i onaj... Eto ih, sad će nas proveravati, sad će nam zameriti ovako i onako, može doći  taj i taj...Možeš se i salomiti od posla, od ludačkog tempa, ali ako se nekome sa vrha hijerarhije nešto ne svidi, uzalud je sve. Nisi uspešan ako si postigao dobre rezultate, nego ako sve bude kako treba u onom danu kada te neko kontroliše. Mada, radiš i za tog nekog... Da, radimo i za tog nekog, i za njega zarađujemo, jer tamo gde smo mi, tu je produktivnost, tu se odvija sve...Pukne mi nešto u svesti, nije ni bes ni ogorčenje, više to liči na buđenje. Upitah koleginicu sa sektora: " Znaš li koga smo se sve plašili u životu? Od rođenja do danas! Što smo se mi rodili?"   I tačno tako...Ni minut mi nije potreban d...

Kovilje, 1871. Aksentije Marodić, renesansni umetnik, ikonopisac, ukrasio je unutrašnjost hrama, onako kako je naučio tokom boravka u Italiji. Tiho, nenametljivo, ali da ostane kroz vekove. Ko ima oči da vidi, njemu će se otvoriti. Ostaće Tajna večera kao dokaz jednog vremena, negde u odabranoj zemlji, kada je učitelj Ješua, zajedno sa pokretom Esena i Nazarena, uz svoje apostole i suprugu, pokušao promeniti svet. Jasno je Aksentije naslikao prefinjeni lik žene, mlada i lepa , za stolom među muškarcima. Nebitno kada, bitno je ko će i kako ovo “videti” i razumeti. Za razliku od Leonarda, Aksentije za pozadinu ostavlja reku Savu, Sirmium i Frušku goru. Dopustili su mu monasi da ovo delo postavi u centar ikonostasa, kao što su mu pomogli da se školuje u Italiji. Nisu se bunili ni zbog raspeća na kojem je zmija obavila Hrista, sve je to početak onoga što je danas poznato kao Hrišćanstvo. Niti su svi unutar sebe i među ovim zidovima, baš onakvi kakvi se predstavljaju svetu. G...

Sirmius, 305. godina (današnja Sremska Mitrovica) “ Care, gospodaru, oni su sve uradili kako ste poželeli! Četvorica čuda čine, a pridružio im se i peti, imaju učenika. Kip bogu Sunca, visok 25 stopa,  kameni stubovi za hram, školjke za česmu i bazen za vodu sa prelepim figurama.” Carska palata je odzvanjala koracima cara Dioklecijana, rimskog imperatora, poznatog po velikoj ljubavi prema umetnosti  i progonu hrišćana. Dvojnost jednog čoveka, mrak i svetlost, stvaranje i razaranje. “A kip Eskulapu? Naredio sam da se  da se iskleše iz kamena.” Sluga, koji se poklonio skoro do poda, pogledao je cara u oči, radostan što ima dobre vesti. “Jesu, care, možete se uveriti! Kip je zablistao, veličanstven je, sve kako ste želeli! Mnogi nisu verovali, jer se proneo glas da su klesari hrišćani. Već se priča kako su odbili zapovest, ali nisu. Isklesali su ga.” Car je, poput kamene statue, nekoliko trenutaka gledao  u čoveka ispred sebe i naterao ga da se pokaje št...

“Što je moje i tvoje je. –odgovorio je Solomon i odveo svoju dragu u Hram, pred Zavetni kovčeg. Za takvu dragocenost, glavni graditelj Hrama, odvojio je posebnu odaju, gde niko osim glavnih sveštenika nije smeo ući. Ograđen zlatnim lancima, na počasnom postolju stajao je kovčeg, dugačak oko 1,5m i širok oko 75cm. Daleko manja tvorevina i na izgled jednostavnije od one koju je kraljica imala u svojoj viziji. Napravljen od drveta, svetlo braon boje, i pozlaćen samo na ivicama. Na poklopcu nalazile su se dve figure anđela raširenih krila i te figure bile su pozlaćene. Na sve četiri strane bila su po dva kruga, napravljena od nekog jakog materijala, gde su položeni štapovi, kako bi se kovčeg mogao nositi. Očigledno je nešto preteško u njemu bilo, a i opasno. Kraljica je, pomalo zbunjena, prišla ogradi od zlatnih lanaca, želeći da se uveri kako je ovo stvarnost. “Šta je u njemu?”- progovorila je skoro šapatom. “Nismo ga otvorili nikada. Samo Hiram kojeg ubiše oni što su gradili Hram...

„Svojim ulicama hodam, svoj ritam pratim. Ja sam sve, i Univerzum, i Početak i Kraj, i san i java, odluka i delanje. Sve sam. I spoznaja, i svetlost i tama, i Ego i Duša, i borba između ovo dvoje. Jednostavno – Čovek“. Negde, nekada davno… “ Nevesto moja, sestro moja…”- govorio je  Solomon svojoj ljubavnici dok nije mogao da se nagleda svog odraza u ogledalu.  “Da sam žena, bio bih kao ti, da si muško, bila bi kao ja, moja dušo!” Kraljica od Sabe bila je njegova polovina još iz čuvenog Pada, kad su deca Univerzuma poželela telesnu ljubav da iskuse. Zato joj se obraćao takvim rečima…nevesta i sestra. Duša bliznakinja. Njihova odaja bila je zaključana i mirisala je na ljiljane. Kraljica, čuvena po svojoj dobroti i veštinom vladanja, poznata kao kraljica od Sabe, želela je upoznati njega koji joj je prorečen. Kako dugo nije imala ni ljubavi ni čoveka koji bi joj ispunio biće, naredila je da joj dovedu najbolje proroke i zvezdare, da bi poslušala nešto o samoj sebi. I svi ...

U početku beše Univerzum, početni um i sve ostale energije izašle iz njega. Imali su svoje četiri strane, baš kao i ljudsko telo, sastojali se samo iz čistote. Zvezde i druge planete bile su im igračke. Imali su slobodu da žive u raznim dimenzijama, gde su poželeli, bez ograničenja. U tome i jeste cela ova drama nastala. Previše slobode su dobili od Vrhovnog, koji je njih najviše voleo. Ostala svetlosna bića stvorena su da nemaju slobodnu volju, poput raznih vrsta anđela. Njih je Univerzum stvorio isključivo "čiste".  Slobodna stvorenja, duše, miljenici glavnoga, lutali su u svojoj dečijoj igri, stvarajući nove svetove, u ljubavi i neograničenosti, bez ikakvog znanja o nečemu izvan.          I baš tada, nastade planeta kakvu još nisu videli. Miljenica Vrhovnog, obojena u plavo, prepuna zelenila i čudesne pojave koju nazvaše "voda". Njeno tlo bilo je meko i iz njega je izrastao svet biljki, najlepši ukras koji videše svetlosna bića. Miris...

Ono o čemu se danas mnogo piše a malo se radi na suzbijanju problema, jeste ego. Prizemni, lažni um, ono što stvara iluziju da mislimo kako nešto jeste što nije i da nikako ne može biti ono što je stvarno. Svest koja se hrani strahom, brigama, čemerom i arogancijom, naše lažno i ograničeno "ja", predstavljajući sebe kao inteligenciju i stvarnost. Ako se oslobodimo ove kuge, koja se u religijama naziva "demon", postanemo posmatrač svega, gledamo po strani šta se dešava i shvatamo da je sve laž, pod egom. Naše pravo " ja" jeste životna energija ili duša koja se bori protiv ega od samog rođenja. Duša vidi lepotu, ego ne vidi ništa osim nametnutog "programa" od strane svih uticaja okoline i svakodnevnice. Ovo se u religijama zove borba između anđela i demona. Ljudi koji su pre više hiljada godina pisali svete spise nisu mogli drugačije objasniti, nego slikovito, kao bajke deci. Tadašnji pisci nisu znali da će i danas danju njihovo objašnjenje sv...