Prihvatanje mašte

 

U našem društvu skoro svi smo odgojeni tako da se "uozbiljimo" kada odrastemo i da živimo ogoljeni crno - beli život. Sve dok ti ne bude dosta i osetiš da može drugačije...

Mašta nije budalaština već staza do realnosti u koju nismo juče verovali. Kada odrastao čovek mašta, dešava se uvod u moguću kreaciju, u novu stvarnost koju će stvoriti.

- Dok mašta, čovek diše slobodnije, zbog toga što razume da je vlasnik svojih misli i sposobnosti.

- Mašta otrkriva šta sve želimo i šta bismo mogli, šta nam se sviđa a da nismo bili ni svesni.

- Mašta daje odgovore kako i kada nešto možemo učiniti.

- Kako možemo rešiti probleme ili ih zaobići na putu do željenog cilja.

- Kreativna mašta odvodi odrasle na pravi put, pokazuje olakšice i svetliju stranu svega.

- Tek tada shvatamo šta bismo mogli, ako maštu pretvorimo u plan. Ne maštu da odemo na mesec, već da nešto posedujemo, da se borimo za nešto valjano ili odemo negde. Biramo načine srcem i mozgom, prelistavamo mogućnosti.

 

 

- Mašta otvara vrata za koja nismo znali da postoji.

Kada dve odrasle osobe razgovaraju o tome šta žele, sve započinje rečenicom : " Da mi je to i to, voleo bih, želim da..."

Zatim razgovor kreće u drugom pravcu: "A šta misliš da uradiš tako, da pokušaš...."

"Tačno, mogao sam tako ili onako..."

Zatim se mašta i pitanja pretvaraju u potvrdu, o ideji koja pokazuje mogućnosti, dolazimo do čitavog otkrića, do odgovora na pitanja koja nismo smeli ni da postavimo. Dolazimo do zaključka da su mnogi izazovi sasvim normalna stvarnost. I da rizik nije uvek rizik, već pravi put.

Read More

Naopaki svet

 

Svet je naopak, nešto ne valja ovde.

Kada se smeješ, ljudi se pitaju šta ti je.

Kada vidiš lepotu i diviš se, kažu da si glup i smešan.

Ako si bezazlen i raduješ se sitnicama, pričaju da si kao dete.

Naopak je ovaj svet koji lepotu ne voli i radostima se ruga, ljubav menja za gorčinu. Svet stvoren da bude naopak i traži sam u sebi smisao svog propadanja.

 I kada nemaš ništa a hoćeš sve, i u svemu tome što je ništa stvaraš najbolje što može biti. Voliš sebe dok cvetaš i opet potoneš. I sve u krug. Do svitanja, a mora jednom da svane.

 

 

 

 

 

Read More

Miroslav Humski (šesti deo)

 

Proleće 1176.

Nemanja je obaveštavao Miroslava o neuspehu svakog pokušaja dogovora s bogumilima. Rodoverci su prihvatili zvanično pokrštavanje u pravoslavlje, pod uslovom da u svojim kućama i dalje poštuju običaje svoje stare vere i da ih ne iznose van dvorišta. Bogumili su bili druga priča. Oni koji su imali decu sklanjali su se u Bosnu i Zahumlje. Mnogi su se nastanili u Hercegovini.

Bosanski ban i Kulinova plemićka porodica imali su mnogo posla oko smeštaja izbeglih ljudi. Miroslav je mnoge primio u zemlje Zahumlja. Očekivao je oštru osudu Vizantije, ali njih zapravo nije bilo briga za bogumile kao ljude. Tražili su tajnu.

Raška je sve više bila okupirana od strane vizantijskih vojnika. Miroslav je poveo svojih stotinu pred sami sabor, ali su došli u sukob s vizantijskom, nadmoćnom i brojnijom vojskom. Nikome nije bilo dozvoljeno da se približi Raškoj. Knez humski imao je pravo da poseti brata.

Osećao je Miroslav zlo koje hoda za njim poput senke — senke koja se ne vidi, ali se oseća. Setio se da su ga Vesna i Kulin ispratili nevoljno. Nisu se složili s njegovom odlukom da ide u taj nemir koji ne može sprečiti.

„Ti si sada njima kamen spoticanja. Primio si izbeglice, a u Rašku ne dolaziš kao prijatelj Vizantije. Pokušaće da te ubiju ili pridobiju za sebe“, rekao mu je Kulin ozbiljno, bez vere da će se ovo dobro završiti.

„Vrati se“, jedva je izgovorila Vesna, ljuta i tužna.

„Ne zaboravite da ja imam tu misiju. Živeću da bih još nešto učinio. Gde vam je vera?“

Sabor protiv jeresi 1176. godine bio je crkveno-državni sabor koji je sazvao Stefan Nemanja kod iste one Petrove crkve gde je Miroslav deceniju ranije imao viziju i doneo odluku koja je verovatno bila najvažnija u njegovom životu. Sedeo je na istoj kamenoj ogradi kao i tog jutra, dok je posmatrao kapljicu rose na travi i slušao priče, dok mu je duša plakala. Gledao je u okupljeni srpski narod — potlačen. Njegovi župani nisu mogli da ih zaštite. Pravo na život nisu imali osim ako su poslušni. Pravoslavcima je naređeno da ostanu u kućama, dok su rodoverci i bogumili, istaknuti muškarci u svojim porodicama i zajednicama, morali da dođu i saslušaju. Bilo je tu i bogumilskih sveštenika, koji su pokazivali samo patnju i ponos. Stefan Nemanja ih je pozvao da se u narednim danima okupljaju oko pravoslavnih crkava i budu kršteni. Tako je naređeno: svaka jeres je prokleta i osuđena na smrt. Neće biti milosti ni za njih ni za buduću srpsku zemlju. Nikada neće dobiti samostalnost i nikada ih Vizantija neće priznati kao državu ako se paganske i jeretičke vere budu i dalje negovale.

 Knez Miroslav je osetio najgore moguće zlo, ono koje se prosto namiriše u vazduhu. Poznavao je Nemanju u dušu i jasno video da sve ovo nevoljno izgovara, da su mu oči zakrvavile, da nije noćima spavao i da mu je glas promukao. Bio je nesrećan, gnevan, nemoćan... Na bogumile se moglo urlati, ali oni zaista kao da nisu bili sa ovog sveta. Poput hrišćanskih mučenika, stajali su mirno i izdizali se iznad svih strahota koje su bile na pragu.

„Molim vas, pokrstite se i nastavite u svojim kućama da verujete u šta želite…“ — obraćao se Miroslav molećivo bogumilskim vođama. Bili su iznenađeni što je županov brat sasvim drugačiji od onoga što su očekivali. Uspaničeno im je saopštio da je vizantijska vojska opkolila Rašku i da nema pomilovanja osim ako se pokrste. Nije smeo da im spominje knjige. Ali jedan bogumilski sveštenik stao je pred njega i poklonio se:

„Kneže Miroslave, hvala što ste mnoge naše primili u Zahumlje. Hvala i banu bosanskom. Mi drugu veru nećemo primiti, jer je ova vera prava, nasleđena od učitelja Isusa. Sklonićemo se, jer naši životi čuvaju tajne.“

„Jeste li sklonili tajne na bezbedno? Ne plaši se, nisam neprijatelj. Načuo sam da Vizantija želi nešto vaše.“

Ovaj nije pokazao iznenađenje, već mirno nastavio: „Niste jedini koji je obavešten o tome. Sve naše neće biti njihovo, već pripada ljudskom rodu. Napustićemo ovu zemlju teška srca, jer mi smo vaš narod. Izgradićemo zajednice u Hercegovini. Ako je naša sudbina stradanje, prihvatićemo.“

„Požurite, sklanjajte ljude odmah! Već danas bežite svi koji ste ostali! Bar u šumu i one vaše pećine. Nemojte ni trena posle ovoga da ostanete, postradaćete svi.“

Bogumil je, suznih očiju i prebledelog lica, ponovo poklonio svoju glavu pred Miroslavom. Njegova tunika bila je jednostavna, bez obeležja, dok su duga kosa i duga brada podsećale na pravoslavne sveštenike. Čist i uredan, blag i dobroćudan čovek — primer kakvi su bili i ostali u zajednici. Miroslav je osetio užas od pomisli da se za ove ljude pričalo kako su prljavi, u pocepanoj odeći, ludi…  

 

Još gori užas osetio je pri pomisli da bi na zverski način mogli biti ubijeni ljudi koji nisu ni životinju zaklali.

Noć je donela najveću strahotu i sramotu koju je Srbija mogla imati u svom postojanju. Dok su se spremali da odgovore na zahteve crkve i župana — da li će se pokrstiti ili napustiti zemlju — dok su pakovali svoje skromne stvari da zauvek napuste ognjišta, vizantijska vojska je tokom noći napala bogumilske zajednice. Tutnjava konja, povici zlih vođa koji su predvodili mračnu vojsku, jauci, vriska, urlici, vapaj, krv, plamen, sečivo... Zversko istrebljenje ljudi na tlu jedne zemlje.

Miroslav je tu noć zapamtio kao najgoru u životu, kao pakao na zemlji gde đavoli rade šta žele. Sva ta buka probudila ga je u gluvo doba noći, dok je pokušavao da razume — ima li ponovo viziju ili je budan. Čuo je Rastkov plač u susednoj sobi, plač odrasle dece i Aninu molbu kroz jecaj. Zvala ih je da svi budu u jednoj sobi i da se smire. Knez je upalio sveću na svom stolu i potražio Nemanju. Veliki župan Raške klečao je pred ikonom Bogorodice i plakao.

„Šta to radiš? Brani svoj narod! Gde ti je vojska?!“

Nemanja nije mogao da podigne glavu dok mu je čelo bilo priljubljeno uz pod.

„Jesi li znao za ovo? Hteli su da beže, meni su priznali!“

„Nisam znao. Sinoć mi je stiglo pismo. Svi ste već usnili dok sam ga čitao. Naređeno je da se naša vojska ne sme suprotstaviti, jer je njih deset puta više, i da će nam pobiti sav narod koji imamo, bez obzira na veru.“

„I ti si pristao! Ostaćeš upamćen kao istrebitelj! Žao mi je što te nisam pustio da umreš u onoj pećini!“

Nemanja je polako podigao glavu i uspravio se pred bratom, gledajući ga skoro beživotno. Plakao je neutešno.

„Evo ti prilike. Ubij me. Nizašto i nisam.“

„Neka te neko drugi ubije! Ja neću — zbog Ane i dece! Ali imao sam bolju priliku. Nećeš više imati uticaj na Zahumlje. Ako ikada pošalješ vojsku tamo, moji vitezovi će dočekati tvoje kukavice! Da li ti je jasno?“

„Miroslave, Bog mi je svedok da sam sabor sazvao da ih uplašim i oteram. Vizantija želi ono što oni imaju, sam si rekao. Ubijaju ih i pale njihove kuće da bi spalili tragove! Istina je što govoriš.“

„I šta ćemo? Tvoja deca plaču po hodnicima i misle da si ti ovo učinio.“

„Nastaviću da se borim za nezavisnost. Celu bi našu zemlju spalili da smo se odupirali. Kada ovaj đavolji car ne bude više na tronu, tada ćemo dobiti šansu da se oslobodimo tiranije.“

Više ništa nije mogao da oseti osim užasa i nemoći. Poželeo je da i sam klekne i pomoli se, ali je osetio gnev prema Bogu koji je ovo dopustio. Crnilo se nadvilo bez ijednog zraka sunca; iskonsko zlo je trenutno vladalo napolju. Da li je ovo sudbina ili ljudski nemar? Pitao se, dok je pokušavao da opravda Nemanju. Toliko vremena bogumili su imali da se sklone ili prihvate pravoslavlje, a čekali su poslednji trenutak.

Narednih nekoliko dana srpska vojska je čuvala dvorac u Rasu. U strahu od Vizantije niko nije izlazio napolje. Tamo se dešavao pokolj — neviđeno varvarsko zverstvo. Unakažena i spaljena tela jeretika pokopavali su po šumama, bacali u reke, dok je ostali srpski narod u strahu bežao iz svojih domova. Više se nije znalo ko je kome kriv.

Vizantijski vojnici tražili su nešto danima. Pretresali su i spaljivali sva mesta bogumilskih zajednica, nalazili pećine gde su se skrivali i molili, prekopavali njihove njive.

A tajna je nestala.

Read More

Miroslav Humski (peti deo)

 

Read More

Miroslav Humski ( četvrti deo)

 

Hteo je mir, a toga nije moglo biti dalje od mirnog dvorca u Stonu. Kameni zidovi bili su jedino utočište — i Vesna, koja je već postala njegova žena. Kulin je neprestano tvrdio da ne želi vlast, ali da je neće moći odbiti, jer čitava familija u njemu vidi budućeg vladara. Sa druge strane, Miroslav je već bio iskusan i vešt upravitelj svojih oblasti. Jedini problem bila su njegova braća i njihov građanski rat koji je tinjao.

Nemanja je ponovo dobio poverenje i obećanja cara Manojla, spreman da zbaci Tihomira sa vlasti. I dok su ga krivili za sve, Miroslav je negirao da je on pustio Nemanju iz pećine. Posle toga usledili su krvavi okršaji. Miroslav nije želeo da ratuje protiv brata; predao se, a za njim i Stracimir. Tihomir se udavio u Sitnici.

U toj nesreći koja ih je zadesila, Miroslav se poverio Stracimiru i ispričao mu sve o jutru kada su zatvorili Nemanju — san ili viziju, istu onu koju je, izgleda, doživeo i Nemanja. Od tada, Stracimir je postao potpuno odan velikom županu Stefanu Nemanji, bez ijednog objašnjenja zašto je pregazio ponos.

Miroslavu je ostalo da se vrati kući. Da izgradi život u svojim oblastima, u svojoj novostečenoj porodici. Da sluša prijatelja Kulina koji je zračio dobrotom. Kad god bi imali sreće da posete jedan drugoga, njihove glavne teme bile su verske slobode i tajne.

„Ako postanem vladar, izgradiću bosansku crkvu. Hrišćansku crkvu bez uticaja Vizantije i Vatikana!“

„Ko ti garantuje da ćeš ostvariti to čudo?“ — pitao je Miroslav iskreno, pomalo surovo, žaleći starijeg brata i strepeći šta će se desiti na tlu Raške.

„Ti sada ne veruješ u dobro jer su vas zadesile strašne stvari. Ali pogledaj oko sebe — ovde si srećan, uspešan si i možeš da poveruješ u srećne završetke.“

 

 

„Želim ti da uspeš, ali ne mogu da te ohrabrim da će to trajati zauvek. Svi smo robovi Vizantije i Vatikana. Ni pravoslavci ni katolici nemaju sreće da budu slobodni ljudi. Samo još ove naše teritorije ne bodu oči vladarima. Ti i ja nećemo popustiti — ako treba, i ratovaćemo da zaštitimo ljude — ali mi Nemanja ne uliva nadu.“

„Tvoja vera je posrnula. Odmah se seti da si video Svetog Georgija.“

„Nikada to nisam zaboravio. Ali njegove reči nisu mi sasvim jasne. Kao da je hteo reći da je nesreća neizbežna. Poznajem bogumilsku veru. Oni je se neće odreći ni po cenu smrti.“

„Primićemo ih ovde“, reče Kulin odlučno.

„Ovamo će nesrećnici morati da pobegnu, nema im druge. I rodoverci, i svi koji ne priznaju Vizantiju. Ako moj brat pristane“, dodao je Miroslav.

Dok su trajali takvi razgovori, Vesna je osećala jezu i često ih je ostavljala same. Nisu želeli ništa da kriju, ali ona se plašila da će ih neko čuti. Hodala je hodnicima i sobama da se uveri da nema prisluškivača. Njen brat bio je potkovan znanjem iz knjiga koje su skrivali na policama — knjiga u koje niko sem porodice nije imao uvid. Sada je to delio sa Miroslavom, koji se od svoje mladosti nije mogao odlučiti da li je bogumil ili pravoslavac.

„Znaš li da nisam nikome rekao, pa ni Nemanji, za dete koje je Sveti Georgije proricao?“ — tiho je rekao Miroslav, gledajući Kulina kroz plamen sveća. Mrak u sobi postajao je sve gušći, tišina napetija, kao da se iz nje rađa nešto snažno i nepoznato.

„Da li je Ana trudna?“

„Ne koliko ja znam. Deca su im velika, nikada nisu spominjali da će imati još jedno.“

„Imaće sigurno. Vreme će doneti odgovore.“

„Videćemo… Ako se desi, poveriću Nemanji tu tajnu.“

„Mnogo toga se, Miroslave, dešava. Mnogo toga što nije na videlu. Mnoge stvari ne vidimo.“

„I ti smatraš da bogumili u Raškoj prepisuju knjige koje bi velike sile htele da unište?“

„Nisi ih jednom video sa papirusima.“

„Mislio sam da je to njihova škola, deo njihove tradicije.“

„Jeste — i jedno i drugo — ali ne onako kako misliš. To nije njihova izmišljena škola. To nije samo njihovo učenje. Koga bi bilo briga da je tako?"

„Nego? Šta je to što imaju?“

„Živu reč. Izvor.“

„Čiji izvor? Imamo mi Sveta pisma u crkvama.“

„Ne razumeš. Postojali su spisi stariji od svih koje su naše oči videle. Ono što je napisano dok je Gospod hodao zemljom — pa i od njegove ruke.“

Miroslav kao da oseti da ga nešto dodiruje po grudima, hladno i teško. Samo delić sekunde falio je da se seti priča o bogumilskoj knjizi. Znao je da postoji više knjiga, ali jedna se spominjala kao legenda.

Kulin je kao da mu je čitao misli:

„Da. To je ono o čemu sada razmišljaš. I znaj — nijedna zemaljska sila ne sme doći do te knjige…“

Kao da je delić vasione spustio svoj šapat u sobu. Reči su ga presekle — i bile su mu poznate. Samo što ranije nije bio svestan.

(Nastavak sledi )

Read More

Miroslav Humski (treći deo)

 

Danas je već bio knez Zahumlja, postavljen od strane vizantijskog cara Manojla 1162. godine. Vladao je oblastima istočne Hercegovine, južne Dalmacije i zapadne Bosne. Njegov zamak nalazio se u gradu Stonu. Ston je bio političko i duhovno sedište Zahumlja, dok je grad Hum predstavljao srce zaleđa — tiho, ali značajno uporište kneževske vlasti i narodne duše.

Ston je bio prestonica Zahumlja, strateški smešten na poluostrvu Pelješcu, na spoju kopna i mora. Njegova geografska pozicija činila ga ključem za kontrolu trgovačkih puteva i solana, koje su bile izvor bogatstva i političke moći. Miroslav je stolovao u Stonu, odakle je upravljao Zahumljem i održavao veze sa Dubrovnikom, Raškom i Bosnom. Ston je bio kulturno i duhovno središte, mesto gde su se ukrštale vizantijska, srpska i dalmatinska tradicija.

Za razliku od Stona, grad Hum (verovatno u zaleđu današnjeg Mostara) bio je manje urbanizovan, ali duboko ukorenjen u narodnu tradiciju. To je bio grad zaleđa, gde se kneževska vlast oslanjala na narod, zemlju i duhovne korene.

Nije bilo progona jeretika, bez obzira na to što je sve bilo pod Vizantijom. Ljudi su još uvek mogli verovati kako žele. Miroslavu nije smetalo što bogumilske zajednice žive na tlu njegovih oblasti; voleo je da posećuje mesta gde su njihovi umetnici klesali figure i geometrijske oblike u kamenju.

 

Još uvek neoženjen, imao je jake veze sa bosanskom vlastelom, gde je stekao prijateljstvo sa Kulinom i njegovom sestrom. Upravo ta devojka bila je njegova ambicija i potajna želja. Kulin je za Miroslava bio poput četvrtog brata — i više od toga. Verovao je da mu je duhovni brat. Blaga narav, sklonost ka umetnosti i želja da se održi sloboda i mir.

Gnušao se podele ljudi na prave i lažne vere, i upiranja prstom u one koje su nazivali jereticima. Nije voleo vlast, ali je govorio: ako ikada bude bosanski ban, kultura i ljubav cvetaće u toj zemlji. Mnogo knjiga imao je Kulin, mnogo znanja i svetla u sebi. Interesovalo ga je i hrišćanstvo i slovenska mnogobožačka religija. Bogumile je posećivao i slušao njihovo učenje, a sa Miroslavom je odlazio u pravoslavne hramove. Tvrdio je da je Bog ljubav i da je svaka vera lepa na svoj način.

„A ja sam svoju sestru nazvao Vesna, jer je to boginja proleća. Vesna je rođena u proleće — i isto tako je lepa“, govorio je Kulin, dok su Miroslavu oči dobijale poseban sjaj.

„Biće moja žena. Ako me voli. Proleće ima slobodu da bira“, odgovorio je stidljivo, znajući da mu je to „proleće“ suđeno.

Tih dana, kada se kroz Rašku pročulo da je Stefana Nemanju čudom oslobodio Sveti Đorđe iz pećine, Stracimir i Tihomir su se povukli, u potaji znajući da je samo jedna osoba mogla biti uzrok. A Miroslav se povukao u svoj Ston, postavljajući sebi mnoga pitanja. Tihomir je još uvek bio veliki župan Raške, Stracimir je upravljao oblastima oko Zapadne Morave, dok je Nemanja, po volji cara Manojla, dobio Toplicu i Ibar.

I nešto je u svemu bilo skriveno. Kao da je Manojlo želeo građanski rat između braće — i zatim, preko najmlađeg, doći do nečega što nije ni teritorija, ni blago, ni vlast. Sve je to već imao. Car je želeo nešto drugo.

(Nastavak sledi) 

 

 

 

 

Read More

Miroslav Humski ( drugi deo)

 Sviđale su mu se devojke koje plešu u šumi i na livadama, dok im venac od svežeg, šumskog cveća blista oko glave. Ta čista radost, bezazlena sreća zbog postojanja i novog dana, osmeh jer je sunce obasjalo zemlju ili pala kiša koju su očekivale zbog useva. Poštovali su se bogovi i boginje, slavila su se u određene dane njihova imena u domovima.

Svarog – nebeski tvorac, Perun – bog groma i pravde,
Veles – bog podzemlja, mudrosti i magije,
Mokoša – boginja sudbine i ženskih poslova,
Vida – boginja neba i izlaska sunca, zaštitnica braka i ljubavi,
Lada – boginja lepote i leta,
Vesna – boginja proleća i mladosti,
Zlata Maja – boginja gora,
Dana – boginja reka i potoka,

Danica – jutarnja zvezda.

Svi su potekli od istog izvora, pra-boga Roda.
Sa druge strane, Bogumili su verovali u nešto potpuno drugačije. Čvrsto su verovali u dva načela, odnosno dva „boga“, ali ne jednaka.

 Miroslav je voleo da se ponekad pojavi tamo gde oni govore o svojoj veri. Jednom prilikom otac mu je rekao da podseća na Iroda, koji je dolazio da sluša propovedanje Jovana Krstitelja. Nije bio njihove vere, ali je njegova druga strana osećala kome se želi prikloniti. Svi imamo dve strane – ljudsku i božansku. Svet i jeste tama i svetlo, materija i duh. Cilj je očistiti materiju od tame, preobraziti je. Zavidi nije smetalo što se Miroslav zbližavao sa miroljubivim ljudima koji nisu imali interesa ovog sveta. Pomalo se pričalo među Vukanovićima da će biti jeretik, da ga Vizantija neće hteti i da od njega neće biti ratnika. Njegova lepa figura mladog plemića uopšte se nije uklapala u te predrasude. Uostalom, Vukanovići su se vrlo često borili za prevlast međusobno, pa razlike u verama nisu bile presudne.

 

I sada, 1165. godine, Miroslav je morao da se priseti jednog divnog dana, kada je zastao kraj potoka da napoji konja, dok su bogumilski i pravoslavni sveštenik prijateljski razgovarali. Pravoslavni sveštenik želeo je da malo bolje upozna tu veru, koja je mnoge stanovnike razbacanih srpskih zemalja privlačila. Bogumil, obučen u siromašnu, okrpljenu tuniku, govorio je kao da je u zanosu:

„Učenje je sačuvano samo za one koji traže svetlost iza vela sveta.
Znaš li, brate moj, da postoje dva načela, dva tvorca, dve sile koje stoje u temelju svega što postoji?

Prvi je Dobri Bog, nevidljiv i neizmeran, gospodar carstva duha.

Njegovo je sve što je svetlo, tiho i čisto. On je stvorio anđele, duše, nebeski poredak koji ne poznaje ni vreme ni raspadanje.
Njemu se ne podižu kamene kuće, jer On prebiva jedino u srcu koje je spremno da Ga primi.

Drugi je Satanael, tvorac sveta od prašine i bola.
On je oblikovao zemlju, telo, glad, vlast i rat. Sve što ima težinu i što vene — njegovo je delo. Materija je zatvor koji je podigao kako bi u njega uhvatio duše koje su zaboravile svoje poreklo.

Čovek je anđeo zarobljen u telu.
Dok hoda stazama ovog sveta, on u sebi nosi tiho sećanje na svetlost iz koje je došao. Zato se bori, zato pati, zato oseća da pripada nečemu što ne vidi.

A Isus, Sin Svetlosti, sišao je ne kao telo, nego kao dah, kao reč, kao plamen koji ne baca senku. Došao je da podseti duše kako se vraćaju u visine.
Mi verujemo u put – u unutrašnje oslobađanje.
Onaj ko razume ove reči, već je načeo svoje lance.“**

Miroslav nije hteo da im se pridruži; ostavio ih je da razgovaraju, nadajući se da će ove teritorije zauvek ostati u miru kada su ovakva predanja u pitanju. Taj dan je odjahao do crkve, uznemiren i pun radoznalosti. Šta je istina? Setio se citata iz Jevanđelja po Jovanu: „Vaš otac je đavo.“ Da li je materijalni svet samo iskušenje, mučenje?

 

A voleo je pravoslavne hramove, plamen sveće i tiho pucketanje, miris tamjana, ikone koje su poput oživljenih likova. Voleo je da posmatra umetnike koji oslikavaju zidove hramova, voleo je da se moli pred oltarom. I svaki put kada bi video Sveto pismo u sveštenikovoj ruci, osetio bi sudbinsku povezanost. Jevanđelja su za njega bila dokumenta kao iz drugog sveta.

I svaki put bio bi rastrzan kada bi izašao iz pravoslavnog hrama i osetio zemlju pod nogama, miris cveća, čuo šum vode... Bogumili su vredno radili u svojim zajednicama; njihova imanja bila su prekrivena voćnjacima i povrćem, a životinje nisu jeli. Siromašno odeveni, bili su bogati kada je pismenost i umetnost u pitanju. Miroslava je fasciniralo što ih je viđao kako klešu tajanstvene figure i geometriju u kamenu, kako prepisuju svoje spise, podučavaju decu. I nipošto nije želeo da poveruje da su opasni po život. Bio je potpuno svestan da su opasni samo za velike sile — jer su imali nešto što ovi bogati nisu imali.

I sada, dok je beznadežno gledao svu lepotu jednog jutra, ništa više nije bilo dobro. Crno nebo nadvilo se nad sve tri vere. Car Manojlo Komnin želeo je teritorije bez jeresi i pokušao je pridobiti za sebe Nemanju. Poklonio mu je poverenje i teritorije koje nije trebalo da dobije, s obzirom na to da je Tihomir veliki župan. Jasno se videlo kuda taj put vodi — do istrebljenja svakoga ko ne prihvata vizantijsku crkvu.

Nemanja nije želeo progon svog stanovništva niti stradanje nevinih. Ali je želeo da ujedini srpske zemlje i oslobodi ih od Vizantije. Bio je svestan da mora početi kao vazal cara Manojla, nesvestan da će od njega tražiti sve ili ništa. Jasno se videlo da ne želi preoteti vlast Tihomiru, ali da voli da radi na svoju ruku. Među braćom se stvorio strah, dugoočekivani loš ishod, briga da će se ostvariti najgore rešenje za nezavisnost srpskih zemalja.

„Manojlo želi preko tebe da uništi polovinu našeg naroda. Ne dozvoljavam ti da sam odlučuješ o svojim teritorijama. Kada gradiš hramove, biće to zajednički sa braćom!“ – naredio je Tihomir Nemanji, ali kao da je sudbina već odredila šta će se desiti. Stracimir je isto tako oštro reagovao na mlađeg brata. „Ne možeš da budeš njegov sluga i činiš ono što traži od tebe, a da mi to ne znamo! Kaznićemo te!“

Miroslav nije umeo da se snađe u takvim situacijama. Njegova blaga narav i tužan pogled zaustavili su se na Nemanji, koji je prkosno sevnuo tamnozelenim očima.

„Ne budite ljubomorni, braćo! Neću nikome vlast preoteti, već imam zamisao kako da se oslobodimo tiranije vizantijske i budemo nezavisni.“

 

„To ne sme da znači ukidanje svake vere koja nije pravoslavna“, blagim glasom je Miroslav pokušao da mu skrene pažnju na veoma važno pitanje.

Tihomir je nastavio visokim tonom jednog vladara, kao da pred njim nije brat:

„Nemanja, niko još nije uspeo da očuva jeretike i stvori nezavisnost. Odrastao si u vojničkim uverenjima i nisi razumeo da se ratovi vode i zbog drugih pitanja. Bogumili na našim teritorijama pišu knjige koje ne odgovaraju ni Vizantiji ni Vatikanu. Bolje da ostanemo vazali nego da nam pola življa strada pod njihovim mačem. Upozorićemo ljude da svoju veru čuvaju krišom. Ako poželimo nezavisnost, sve će nas pregaziti.“

Ništa nije obećavalo da Nemanja razume braću. Dobre namere, a opasni izbori. I odluka je pala — najteža odluka u njihovoj porodici koju je iko doneo. Rešili su da ga zatvore u tu pećinu dok se ne predomisli ili ne umre.

I kada su Tihomir i Stracimir napustili to strašno mesto, Miroslav nije mogao da izbaci iz glave zbunjeno lice mlađeg brata. Kao da još uvek ništa nije razumeo. Zatvorili su ga da ne bi postao veliki župan i jednog dana dopustio genocid nad sopstvenim stanovništvom. A on to još nije razumeo. Neprestano je govorio da to nikada neće učiniti. Nije plakao — gledao ih je u neverici — ali Miroslav je sada ostao sam i zaspao sedeći na kamenu, dok su mu se suze slivale niz lice. Pitao se kojem bogu da se moli, koji je pravi.

„Pusti brata“, čuo je ispred sebe jasan muški glas. Potom se čuo i šum koraka kroz rosnu travu. Naslonjen laktom na kamenu ogradu, Miroslav podiže glavu i oseti paralizu celog tela. Ispred njega je stajao vojnik u zeleno-crvenoj uniformi, u zelenom ogrtaču, dok mu je za pojasom blistao mač poput zlata. Oči su mu svetlele jakom zelenom bojom, obrazi su mu svetlucali, kosa uvijena u lokne, crna poput uglja. Nije mogao da progovori, ali je razumeo da pred njim stoji Sveti Georgije.

„Tvoj brat imaće najmlađe dete koje mora ispuniti misiju. A to neće biti moguće ako ne bude imalo oca. I ti imaš misiju.“

Srce mu je lupalo poput doboša; Miroslav poverova da je umro, i bi mu drago. Vojnik je govorio blago i ozbiljno.

„Ti si… Sveti Đorđe! Oni hoće da iskoriste našeg brata za nešto što ne valja.“

„Sve ljudi mogu da izbegnu, ništa nije suđeno. Nemanja će biti vođen Božjom rukom i ponudiće spas onima kojima preti stradanje. Svi mogu u jednu veru ili da napuste zemlju. Neprijateljske horde uvek će vas juriti i nikada nećete moći da izbegnete sukobe.“

Na nebu je zagrmelo, a kiša se prosula kao iz vedra neba. Miroslav nije bio siguran da li sanja ili je sve java, ili nešto između. Iste večeri naredio je svojim vojnicima da u potaji puste Nemanju iz pećine. Kada su se opet videli, Nemanja je tvrdio da ga je posetio Sveti Đorđe i da će u njegovu čast podići crkvu.

(Nastavak sledi) 

 

Read More

Miroslav Humski (Priča u nastavcima)

 

Selo Ras, 1165.

Krupna kapljica kiše, poput kuglice, na detelini od četiri lista, rosa i topli zraci sunca. Šta može čovek više poželeti za jedno jutro? Osim ako nije nesrećnik ili heroj, zavisno od situacije…

Miroslav je posmatrao tu jednostavnu lepotu dok su ljudi baš sve komplikovali. Naročito ako si sudbinom predodređen da budeš vladar. Imaš dva izbora: put oholosti ili put dobročinstva. Ponekad istorija može zapisati pogrešno neke događaje. Ako si imao dobre namere, negde će vekovima ostati zapisano da si učinio zlo.

Knez Miroslav Zavidović sedeo je na kamenoj ogradi pored crkve Svetih Apostola Petra i Pavla. Nije želeo više nikoga da vidi u ovom, najtežem danu svog života. Nedaleko od crkve, gore na brdu, u pećini, ostavio je zarobljenog brata, Stefana Nemanju. I dok su druga dva brata odlučno stajala pri svojoj hladnoj odluci, on je ostao sam, pitajući se šta je ispravno, koliko je grešan u nastojanju da spreči moguća stradanja.

Tihomir i Stracimir su dostojanstveno uzjahali svoje konje i sa svojim ljudima otišli s ovog mesta. Miroslav je patio.

Nemanja, kao najmlađi, narušio je savezništvo sa braćom. Bez odobrenja Tihomira, starijeg brata i velikog župana Raške, počeo je da gradi svoje zadužbine, da donosi odluke u tajnosti. Pokazao je želju da vlada, ali ono što će vekovima ostati „nebitno“ zapravo jeste ono najgore — koren svakog problema.

 

 

Raška – Srbija gubila je slobodu iznutra, pretio je najgori sukob i najteži period.

Vukanovići su vladali Raškom kako su najbolje umeli u teškim vremenima. U večitoj pokornosti Vizantiji, s vremena na vreme u sukobu s ovom silom, očuvali su narod, zemlju i veru. Upravo ta sloboda vere bila je velika prednost koju su Vukanovići omogućili svom narodu.

I ova priča nije priča o jednoj dinastiji, osvajanju i vladavini, već o ukradenoj slobodi. Priča o nečemu što je vekovima sporedna tema — osetljiva, pa je niko i ne voli.

Pored mnogobožačkog rodnoverja, gde su se slavili bogovi povezani s prirodom, precima i kosmičkim redom, pravoslavno hrišćanstvo bilo je u sklopu Vizantijske crkve, pod vlašću carigradskog patrijarha.

Kako Srbija nije bila jedinstvena država, već skup župa i oblasti, svaka je imala svoje sveštenike i običaje. Pravoslavlje, pod nadzorom Vizantije, bilo je pomešano s narodnim, staroslovenskim obredima.

Miroslav je kao dete voleo da ide u pravoslavne crkve, gde su uglavnom služili sveštenici koji govore grčki. Otac Zavida mu je govorio kako u selima postoje i naši ljudi koji su sveštenici, ali su dopustili narodu da se običaji rodnoverja pomešaju s pravoslavljem. To nije bilo pravo hrišćanstvo, ali niko nije mogao protiv uglavnom nepismenog naroda. I svi su bili spokojni.

Miroslav je vraćao sećanja iz detinjstva. Tiho, tiše, pa odjednom kao da čuje očev glas, kao da je on stvarno tu.
„Oni ljudi što su se molili u siromašnim haljinama pokraj reke, što smo ih sreli kada smo išli da se pomolimo u crkvu Svetom Đorđu — oni su hrišćani.“
„Ne razumem, oče, zar nismo i mi hrišćani?“
„Jesmo, ali i oni jesu. To mi je važno da zapamtite. Oni jesu hrišćani. Samo ne vole da ih tako zovemo. Oni su sebi dali ime Bogumili.“

Zavida je tog jutra poveo sinove u seosku crkvu i prošli su pored čudaka u tunikama koji su se molili Bogu pored reke. Stalno su ih viđali u prirodi. Radili su na svojim njivama, jeli samo plodove zemlje, nikada se nisu mešali u vlast, nisu kršili zakon, nisu želeli ništa posebno od ovoga sveta. Samo mir. Oni su bili naši ljudi, ali nisu ni rodnoverci ni pravoslavci. Nauka o Gospodu koju su primili bila je iz drugih zemalja. Vizantija za njih nije predstavljala strah ni vlast. Carevi i patrijarsi za njih nisu bili važni.

Miroslav, Stracimir i Tihomir jahali su svaki na svom konju, dok je Nemanja sedeo sa ocem, jer je bio najmlađi. Samo je ćutao i nije postavljao nijedno pitanje. Tihomir i Stracimir su svaku priču primali ozbiljno, vojnički, dok je Miroslav oduvek bio zamišljen i osećajan.

Jasno mu je bilo da u porodici Vukanovića njihova kuća privlači pažnju. Sva četvorica sinova imali su crvenkasti sjaj u kosi, što u to vreme nije bilo omiljeno u Vizantiji, a ni u Vatikanu. Ličili su na majku, ženu koja nije bila srpskog roda, ali se odlikovala lepotom i fizičkom i duhovnom. Priznavala je svaku veru koja je imala lepotu u sebi. Volela je prirodu, volela je molitvu u crkvi i govorila je o Gospodu iz Jerusalima koji je tu za sve nas. Posmatrajući tog jutra Bogumile, Tihomir je zaključio da bi ona mogla biti i deo njihovog pokreta.

Trgao se iz misli i pitao Zavidu: „Šta se to sprema?“
Zavida je mogao da očekuje pravo pitanje od Miroslava. Bio je najpametnije dete. Zaustavio je konja, tako da su i ostala trojica stala.
„Hoću da vam kažem da su ti ljudi u mnogim zemljama kažnjeni. Progone ih i ubijaju. Označeni su kao jeres.“
„Ne misliš da će i kod nas tako?“ — uznemireno je pitao Miroslav.
„Vreme će doći kada će neko od naših vladara morati, pod pritiskom Vizantije, da ih se reši. A normalan čovek to ne želi. Vi ćete biti sledeći vladari oblasti, Tihomir će biti veliki župan, kao najstariji. Na vama ostaje da održite mir a da se oduprete Vizantiji. Imaćete najteži zadatak u istoriji našeg roda. I moraćete biti složni!“

Trojica su ga slušala pažljivo, kao da su i disanje zaustavili. Najmlađi nije potpuno razumeo, dremao je u očevom naručju.
„Nemania, to i za tebe važi.“

Neobično ime, biblijskog porekla, dobio je od majke, ali je ostalo samo u njihovoj porodici i na njegovom pečatu, mnogo godina kasnije.

Dečak je zagrlio konja oko vrata i spustio glavu na mekanu grivu, kao da je jastuk. Lenjo je pogledao Zavidu.
„Razumem, oče“, odgovorio je kratko i vratio se na svoju dremku.

Miroslav nije mogao sebi da objasni zašto ima čudan osećaj kada posmatra ponašanje najmlađeg brata. Kao da se nije slagao ni sa kim, ali je to čuvao za sebe. Odvažne crte lica i krupne zelene oči kao da su ukazivale na budućeg ratnika. Imao je zamišljen pogled u daljinu i večito zamršenu kosu koja se presijavala na suncu, u svetlosmeđim i crvenkastim tonovima.

Tihomir i Stracimir bili su ozbiljnost, poštenje, odvažni, lepi, visoki i krupni rastom. Imali su smeđe oči i smeđe-crvenkastu kosu do ramena, obično uvezanu u rep.

Miroslav je važio za najemotivnijeg i najmirnijeg u porodici. Takav je bio i izgledom i ponašanjem. Bio je srednje visine, bledolikog lica i svetlosmeđe-crvenkaste kose, svetlozelenih očiju. Njegova kosa bila je uvek uredno počešljana, pomalo se izvijala na krajevima koji su padali preko ramena.

Miroslav je voleo da piše, da šeta prirodom, da se moli i samuje. Nije voleo vlast niti da mašta o tome. A upravo ga je čekao buran život jednog vladara.

Nastavak sledi... 

Read More

Legenda o Miroslavu i jevanđelju

U hladnim pećinama iznad mora, dok su vetrovi gonili talase o hercegovačke stene, knez Miroslav Zavidović sedeo je nad pergamentima obasjanim svetlošću uljanih lampi. Govorilo se da nije bio običan vladar — više mudrac nego ratnik, više tragalac nego knez.

Jedne noći, u njegov dvor u Stonu došao je nepoznat monah iz Hilandara, noseći svitak zamotan u crnu svilu. U svitku je bila samo jedna rečenica, ispisana rukom koju ni današnji majstori ne mogu da protumače:
„Ko razume svetlost između redova, znaće istinu o vremenu.“

Od te noći knez je zapovedio da se napiše knjiga — Jevanđelje koje neće biti samo zapis reči, već i ključ. Zadužio je svoje najbolje pisare i slikare, ali niko nije znao odakle dolaze njihove slike. Kažu da su noću crtali prizore koje nikad nisu videli, gradove s kupolama od stakla, zvezde koje se pretvaraju u oči, i anđele što drže kugle sa zlatnim nitima vremena.

U marginama Jevanđelja pojavili su se crteži koje ni danas nauka ne ume da objasni — matematički simboli koji su postojali tek vekovima kasnije, i figure koje izgledaju kao planete u savršenom poretku.

Pred smrt, knez Miroslav je naredio da se knjiga sakrije. Rekao je:
„Ovo nije knjiga o Bogu, nego o njegovom sećanju. Ko je pročita do kraja, razumeće gde počinje vreme, i gde se završava čovek.“

Kada su ga sahranjivali, munje su se obrušavale po planinama, a monasi su tvrdili da su u crkvi videli senku čoveka koji prepisuje po svetlosti, ne po pergamentu.

Danas, vekovima kasnije, Jevanđelje stoji u muzejima — osvetljeno, divljeno, proučavano. Ali niko ne primećuje ono što je knez znao: da su boje u minijaturama drugačije kad ih gledaš pod mesečinom.
Tada se pojavi lik čoveka sa perom u ruci — i čeka da neko pročita ono što je zapisano između redova.

 

 

Read More

Legenda o Vitezu Zmaja iz Crvene Stene ( kratka priča)

 U vreme kada su srpski vladari još nosili krune od zlata i tuge, a manastiri svetlucali kao zvezde u kamenu, postojala je dolina podno Crvene Stene, gde se govorilo da zmaj spava u srcu planine.

Zmaj nije bio čudovište, već duh starog božanstva—čuvar zakletvi, istine i krvi. Njegovo disanje je pokretalo vetrove, a njegove suze su padale kao kiša na polja ratnika.

U selu podno stene rođen je dečak po imenu Vidan. Bio je siroče, ali nosio je na grudima beleg u obliku kruga sa krilima. Starci su šaptali da je „označen za zmaja“. Kad je napunio sedamnaest godina, nebo se zacrvenelo, a iz planine se začuo krik koji je probudio uspavane rune.

 

 

Vidan je krenuo ka steni, noseći samo mač koji mu je darovao slepi monah iz Studenice. Na vrhu planine, zmaj mu se ukazao ne kao zver, već kao čovek sa očima punim plamena i krilima od dima.

„Znaš li zašto si pozvan?“ upita zmaj.

„Da se borim?“ reče Vidan.

„Ne. Da se setiš.“

Zmaj mu pokaza vizije prošlih života—viteza koji je izdao kralja da bi spasio ljubav, monaha koji je spalio knjigu da bi sačuvao tajnu, devojke koja je umrla da bi brat preživeo. Sve su to bili delovi Vidana.

„Ti si Zmaj. Tvoja borba je unutra.“

Vidan se vratio u selo, ali više nije bio isti. Njegov mač nikada nije korišćen za krv, već za zakletve. Postao je čuvar svetih mesta, onaj koji zna istinu i ne traži slavu.

Kažu da je poslednji put viđen kako stoji pred Crvenom Stenom, dok se nebo otvaralo, a krila od dima nestajala u zoru.

Read More

Ogledalo iz Humskog sumraka ( kratka priča)

 

U starom gradu Hum, podno planine koja je uvek izgledala kao da nešto skriva, živela je žena po imenu Darja. Bila je tkalja snova—ne od konca, već od svetlosti i senki. Njene tapiserije nisu krasile zidove, već duše onih koji su ih dotakli.

Jedne večeri, dok je sumrak sipao plavičasti prah po krovovima, Darja je pronašla ogledalo u napuštenoj crkvi . Nije bilo obično: u njemu se nije videlo lice, već trenutak kada je srce prvi put zadrhtalo od istine.

Svake noći, Darja je gledala u ogledalo i videla fragmente prošlih života—ženu koja je čekala sina iz rata, dečaka koji je ukrao knjigu iz manastira, monaha koji je spalio sopstveni rukopis da ga ne bi zloupotrebili. Sve su to bili delovi nje same, rasuti kroz vekove.

Jedne večeri, Darja je ugledala lice koje nije bilo njeno—muškarca sa očima punim tuge, koji je držao ključ od svetilišta. Bio je to njen brat iz prošlog života, izdanik koji je spalio knjige mudrosti da bi sačuvao ljubav. Ogledalo je zatreperilo, a iz njega su izašle senke prošlih izbora, obavijene svetlošću oprosta.

Darja je shvatila: ogledalo ne pokazuje prošlost, već ono što moraš oprostiti da bi postala celovita. Sutradan je nestala iz Huma, ostavivši iza sebe tapiseriju sa likom planine, ogledala i plavog sumraka.

Kažu da ko pogleda tu tapiseriju, oseti kako mu srce zadrhti. I zna da je vreme da oprosti.

 

 

 Darja je tada utkala tapiseriju od svetlosti i senki, prikazavši planinu, ogledalo, ključ, i knjigu na kamenom oltaru. Ko god je dotakne, mora se suočiti sa sobom. Ako oprosti, ogledalo mu pokaže put ka svetilištu Duše.

Kažu da tapiserija još postoji, negde u ruševinama Huma, i da čeka onoga ko je spreman da se seti.

Read More

Preobražaj

 Vidiš li, kako se tama pretvara u svetlo? Sporo je, teško je, ali je sigurno. Izgleda kao nemoguća priča, fikcija, san. Ipak je preobražaj moguć. Znaš li zašto? Jer smo rođeni u telu da bi to dokazali.

Osećaš li, kako se gustina tame kreće oko nas, kako nas mrzovoljno posmatra i samo jednu želju ima? Da nas obuzme, da nas osvoji, ukrade nas od Ljubavi. Tama želi da preobrazi sve nas koji nismo njeni. I upravo je to ono što je nemoguće.

Mi smo ovde rođeni da joj se odupremo. Mi smo jaki, tama je samo mračna. I tama je naš zadatak. Ne da je oteramo, već da upalimo svetlo i da se dogodi preobražaj! 

 

 

Read More

Nema pomilovanja za glupe – jer glupost je izbor, ne sudbina

 

Postoji zabluda da su glupi ljudi nevini. Da ne znaju bolje. Da nisu imali sreće, obrazovanja, prilike. Ali istina je mnogo dublja i surovija: glupost nije nedostatak inteligencije, nego odbijanje da se misli. Nema pomilovanja za one koji biraju slepilo dok im je istina pred očima.

Glup čovek ne mora biti neuk. Često je to onaj koji je sve čuo, ali ništa nije razumeo. Ko ponavlja rečenice drugih, a nikada se ne usudi da sumnja. Ko zna sve citate, ali ne ume da pogleda u sebe. Glupost nije u glavi — ona stanuje u srcu koje se zatvorilo za istinu.

Mudrost ne dolazi iz knjiga, nego iz unutrašnje borbe. Iz one tačke gde priznaješ sebi da si možda grešio, da si možda pogrešno verovao, da si dozvolio da te programiraju, uplaše, ućutkaju. A glup čovek to ne može. On uvek zna sve. Njegova istina je jedina, njegovo mišljenje sveto, njegovo slepilo čvrsto kao vera u idol.

 

 

 

Zato za glupe nema pomilovanja. Ne zato što ih neko kažnjava, nego zato što se oni sami ne žele osloboditi. Kazna gluposti je život u tami — život u kojem sve znaš, ali ništa ne razumeš. U kojem vidiš svet, a ne vidiš sebe.

Mi nismo rođeni glupi. Mi postajemo glupi kad prestanemo da tragamo. Kad nam je lakše da budemo deo mase nego da postavimo pitanje. Kad mislimo da su odgovori već gotovi i uredno upakovani u tuđe istine.

Ko se budi, ko sumnja, ko preispituje — taj ima šansu. On može pasti, lutati, grešiti, ali on raste.

Ko spava u svom samozadovoljstvu — taj vene. I zato, nema pomilovanja za glupe, jer glupost nije nesreća nego izbor da se ne vidi.

Read More