Pisana reč je lepota i ništa je ne može pokvariti.
Internet je učinio dobro za sve nas koji pišemo, jer tako možemo lakše i možemo sami. Imamo šansu pronaći izdavača koji je dobar za nas ili pisati po blogu.
Sve je to dobro, dok oni koji ne pišu, kritikuju i govore kako danas to radi svako i da nema kvaliteta, ugrožena književnost, svašta nešto im pada na pamet. Ne verujem da je bilo šta ugroženo, mnogi ljudi imaju svoj blog vredan pažnje, mnogo dobrih pisaca pojavilo se poslednjih godina, a objavili su svoje knjige zahvaljujući malim izdavačima koji primaju početnike. A sve se to razvilo zahvaljujući internetu. Nije više popularna crna književnost gde je kvalitet samo ono što se tragično završava, niti je važno da li si visoko obrazovan ili ne. Ne moraš da šalješ svoj rukopis u izdavačku kuću putem pošte i onda čekaš da te odbiju, jer je tako bilo pre interneta, sve je bilo minimalno i ograničeno.
To je "ono što dođe niotkuda". Nije bitno da li je neko obrazovan i koliko znanja je stekao, važno je nešto sasvim drugo. Nije vežbanje, nije ni talenat, nije ni upornost... Napisati roman jeste preneti osećaj. Vidiš u svojoj dubini da postoje likovi, postoji mesto i vreme događaja, osetiš priču. Možda je dobro da na početku rada na novom romanu ne vidiš sredinu i kraj.
Treba šetati stazom koju ti je tvoja unutrašnjost ponudila. Gledati film koji se u tebi odvija, kao da je čekao vreme svoje premijere. Stvoriti glavne likove jeste saosećajnost sa njima. Birati ime za glavnog junaka ravno je tome kakvu ćeš mu energiju dati. Njegove ili njeno ime da zvuči u skladu sa tim kakva je ličnost, kakvu sudbinu nosi sa sobom, koliko snage ili harizme. Pogledaš tu osobu u oči i dogovor je postignut. Šta dajete jedno drugom, prijateljstvo počinje.
I kada te neko pita, kako i odakle ti je sve to palo na pamet, nemoj mu sve reći. To ne razume svako. To nije znanje ni veština, ima veze sa osećajem, pisanje priče je duhovna nauka. Želiš preneti neku jasnu i korisnu poruku, želiš preneti rezultate svog istraživanja. Za određen broj ljudi koji će podeliti interesovanje.
Uticaj okoline na stvaranje
Verujem da mali broj pisaca ima sreću da piše u miru, daleko od radoznalih očiju, daleko od onih koji bi jedva dočekali da ga spreče u stvaranju priče. " Što će ti to, šta imaš od toga, što se time baviš?" Ova pitanja su česta u našem društvu, ako si započeo da radiš nešto što voliš a da ne očekuješ materijalnu dobit od toga. Ja sam pet svojih romana napisala krišom, jer nisam želela da i delić nečije negativnosti pređe na stranice kojima sam posvetila neizmernu ljubav. Ne govori svoje namere svakome. Može samo onima koji će se na kraju radovati tvom uspehu. Takvi su ljudi.
U ovome je najvažnije strpljenje. Najbolje rešenje jeste tražiti po društvenim mrežama, učlaniti se u grupe pisaca gde će ti dobronamerni preporučiti izdavača. Ako želiš da objaviš rukopis da bi stigao do kruga ljudi koji će te čitati i sa kojima ćeš deliti svoje znanje, nije važno da li je izdavačka kuća velika ili mala, manje ili više poznata. Bitno je da vidiš svoju priču pretvorenu u knjigu. Da zaživi tvoj svet. I nastavi. Zato što je to odabralo tebe, to je tvoj poziv.
