Glavni junak jedne knjige

 

Drveni pod je te večeri osetio još nečije korake. Njegova lepa senka a još lepši lik  pojavili su se ispred njenog radnog stola, dok je svetlost sa ekrana televizora osvetljavala njegovo lice. Nije stigla ni da se uplaši niti da se upita ko je, jer se učtivo naklonio, poput gospodina iz vremena sto godina unazad, kada se upoznaje sa damom. Više je ličila na neurednu tinejđžerku, dok je sedela za tastaturom u svojoj otrcanoj majici i kratkim pantalonicama. Toplo veče nakon vrelog dana izvelo je pola komšiluka napolje, sedeli su ljudi zajedno, udisali svežinu i glasno razgovarali. Mrak samo što je pao a on je ovde. Lep i savršen pored jednog nedostatka - nije imao vedrine na licu. Samo je malo topline bilo u pogledu. Pomislila je da su poslali majstora za prozor u njenoj sobi, pa je došao kasno. Od kada se preselila u ovu drvenu seosku kućicu, stekla je dobre odnose sa komšijama koji su rado pomagali da dovede u red sve što je trebalo. Ne bi je čudilo da je majstor stigao sada jer je preko dana bio zauzet. Ali nešto u njegovom liku bilo je previše čudno i poznato. Toliko poznato lice, kao da ga gleda svakodnevno.  

"Ko si ti?"
"Tvoj lik iz knjige. Prepoznaješ me, vidi ti se u očima."

"Ko te je poslao meni?"

"Ti, samo ti mi možeš narediti."

"Sumnjam...Ne pozvah te da izađeš iz tvog sveta."

"Moj svet je tvoj odraz u ogledalu. Htela si da pogledaš u svoju tvorevinu, ali  već se povlačiš. "

"I... kako je tamo?"

"Zavisi od tebe, uvek. Ako si dobrog raspoloženja, svi ćemo se smejati. U suprotnom, ne možemo uteći zloj sudbini."

" Zar je nekome zlo zapisano mojom rukom?"

" Jeste. Kako u tvojoj glavi, tako i u našem svetu, tvom izmišljenom."

"Žao mi je, ne mogu samo pisati o sreći..."

"Znam. Nećeš mi narediti da se smejem ako ti ovamo plačeš."

"Kada me neko povredi, ja ću tebe, jasno mi je. Svi ste vi izmišljeni, vi niste stvarni."

" Možeš ti  drugačije...Da ne prenosiš povredu dalje. "

"Šta predlažeš? Ne želim da budem surova."

"Uradi sve obrnuto. Da li ti se trenutno plače?"

"Da...Nema mi u srcu radosti. Ovde sam došla da zalečim rane, nadam se da ću uspeti."

"Hajde, napiši ovako...Srećna sam, pevušim i radujem se, ne sećam se prošlosti."

"Biće teško ubediti sebe u zaborav."
"Pokušaj. Vidiš, ja sam ipak stvaran jer je to tebi pošlo za rukom. Vidi koliko si srećna u ovoj kući i u novoj okolini. Sve loše si ostavila. "
" Da, tačno onako izgledaš kako sam te zamislila. I hoćeš da budeš radostan."
" Tražim od tebe da me oslobodiš tereta koje mi stvaraju sve one misli. Ja bih da se oslobodim viška."
"Dobor, pristajem...Moraćemo da razmotrimo šta ti najviše smeta a šta ipak ostaje."

DRUGI DAN

"Evo me, stigao sam."

"Uradila sam kako si rekao."

"Nije dovoljno. Ja sam i dalje tvoj odraz u ogledalu. Smejao sam se na silu, iznutra sam nula."

"Ne može to tako brzo."

"Pokušaj ponovo. Ovaj put oživi mi osećanja."

"Kuda ćeš tako brzo?"

"Zoveš me ti, da se vratim".
" Moraš i ti mene da shvatiš. Ovo što se dešava, nije realno i očekivano. Zašto ne bi popili kafu?"
" Oduvek si verovala u čuda, trebalo bi da ti sviđa što sam tu. I što hoću da pomognem. Ali za kafu sada nisu ispunjeni uslovi."
Ovaj put je očekivala njegov dolazak, oboje su bili opušteniji. Pojavio se kada je pospremala sto nakon večere, a sada i nestao, isto tako nečujno. 

TREĆI DAN

"Stigao si, čekam te od jutros! Šta se trenutno dešava "tamo"?"

"Vidiš i sama, smejem se iskreno. Postajem živ čovek, čujem srce da lupa..."

"Toplo ti je oko srca, to hoćeš da kažeš?"

"Da, ovo prvi put osećam."

" To je toplina koja je meni nedostajala. Neka tajanstvena radost."

"Kako si je osetila? "

" Pogledala sam u svoju unutrašnjost, na trenutak zaboravila sve, ko sam, šta sam i odakle sam. I vidim pravu sebe. Hvala tebi. Hodala sam kroz šumu, napravila sam kućicu za ptice, gledala ih kako jedu mrvice hleba koje sam ostavila. Pomogla sam komšinici da zalije baštu. U meni je vrednost i dobra sam za ovaj svet."

" Ja i jesam tvoj odraz. Nemoj više da me rastužuješ crnilom i sivilom."

" Vodi i mene, idem sa tobom."

" Danas ne može. Vratiću se . Moraš imati mnogo više mašte. To je tvoj sledeći korak..."
" A kafa?"
" Može." - rekao je uz osmeh i nestao. Ponovo je iščezao.
Probudila se...Bio je to samo san, ali onaj koji menja život. Ustala je i pogledala oko sebe, u iščekivanju da će videti glavnog lika svoje knjige koju piše. Otvorila je prozor, napolju je već bilo dosta toplo. Prošetala je kroz svoju drvenu kuću i srce joj se ispuni ljubavlju. Danas će da zapiše sve što je potrebno da ova stara kuća postane dom ispunjen toplim bojama, zatim će raditi još puno toga osim što će pisati. Napraviće i tu kućicu za ptice i još mnogo, mnogo toga...Dok ljudi budu čitali zbivanja u njenim pričama...