Kuda sa ovim saznanjem da sve je igra i da je sve promenljivo u sekundi i tako jednostavno, ali u isto vreme to je ono najteže? Ako ti mozak radi drugačije nego većini oko tebe a ne možeš im to objasniti, ako su ti na ustima psovke i mračne reči dok ti iznutra raste cveće i čitav raj koji niko ne vidi? Kuda ako ne možeš slušati iste priče, iste tvrdnje, ista pitanja i ofucane odgovore? I o čemu slušati ako ništa nije stvarno i ništa bitno?
Rodili smo se sa planom i posebnim ciljem, i to zaboravili, učinili zemaljski život patnjom, stalnim lutanjem i potragom za srećom, a sreća je politika "istoga", uklopi se i budi kao "sav ostali svet". Čemu tegobe i beskrajni uzdasi i onih za koje bi se reklo da su sve dobro uradili, ispravnom stazom krenuli, čemu skriveni problemi i mračne tajne?
Ko je srećan a da to zna i tvrdi? Još mi niko ne reče da jeste, samo osmesi na društvenoj mreži, udovoljavanje svojima, dokazivanje, čekanje ko će šta reći. Ljudi blistaju od pohvale, od uklapanja, od uspešnog bekstva od sebe. Danas je uspeh preboleti nešto umesto rizika i pokušaja da se to i ostvari. Danas je "pametan" onaj koji se isključivo uvalio u sigurnost i dobio pohvale od starijih, "zašio" usta, zatvorio srce, pokopao sve svoje sposobnosti. U društvima poput našeg lud je onaj ko traži duhovno blago i shvati da je unutar njega, pa ga ne nalazi više u hramovima, drugim ljudima, tradiciji i običajima.
Buđenje je istina, put jeretika posmatrača sveta i sumorne svakodnevnice.
Buđenje je trzaj iz košmara, kada shvataš da ne možeš promeniti ništa osim sebe, tako što ćeš doći sebi.
Коментари
Постави коментар