Iz dnevnika jednog alhemičara

 Pretvaram noć u dan...

Zakačim sunčeve zrake na oči da ne može mrak dopreti, ni do zenica a ni do mozga. Pretvaram poraze u inspiraciju, ozbiljnosti u šalu, ružno u ništavilo, bes u spokoj, patnju u moć.

Odabiram ono što volim i zalivam svakodnevno ljubavlju. Mislim o svemu što volim, opisujem ono što volim, sipam u kalup energiju emocija onome što volim. Iz kalupa oblikujem dramu. I to što volim raste. Ljubav prema svemu što osećam, briše sve što nije valjalo i sve iluzije nestaju. Ne mislim o onome što ne volim  i tako mu ne dajem prostora za ostanak.

Preobražavam nametnutu dramu u željenu stvarnost.

Oslobađam okova i slušam svoju dečiju stranu. Dete u nama je moćno, samo je bitno da nismo željni prisilnog starenja. Slušam svoju dubinu, gledam sebe u oči pred ogledalom. I pitam sebe: "Šta voliš?"

Nema zlata koje se pretvara iz olova, nema tog zanata, bespotrebnog, smešnog.

Pretvara se spoljašnje olovo u unutrašnje zlato. To je alhemija.

Traže me vekovima, žele znati što ja znam. A što imam ja, imaju i oni. 

Traže pogrešno i na pogrešnom putu.

Alhemičar vidi vazduh, priča sa vodom, razume jezik životinja, izaziva kišu iz oblaka, moli sunce da greje, vetar da zafijuče jače... I to sve kada je potrebno. 

Ja nisam tajna, ja sam istina u svima nama.