Doživiš i taj osećaj da više ne postojiš. Nema ni sveta oko tebe, sve je laž i nije te briga šta se dešava. Ili postaješ bezosećajno stvorenje, ne možeš više ni plakati a ni smejati se. Sutra ne vidiš, niti sanjaš i želiš, a sklanjaš se od ljudi, maštaš o šumi, livadi, pticama i planini. Dolaziš kući, spuštaš zavese i zatvaraš prozore, telefon na nečujno... Niko te više ne voli, osim kućnog ljubimca, ako ga imaš, i niko te ne pita šta ti je. Dolazi kraj, mrak je pao, gust, hodnici kojim koračaš su predugački, tražiš vrata kroz koja ćeš pobeći... Shvataš jezivu istinu, da se pretvaraš u čudovište.
Ako je ostalo i malo svetla u nekom ćošku svesti, ona će se pojaviti, i to posle najgušćeg mraka. Jer, čim se svetlo upali, u sobi više nema mraka, i to ga proguta u deliću sekunde. Nekima se ovo buđenje dogodi u vidu bezuslovne ljubavi. Shvatiš da toliko voliš nekoga, do te mere, da se ponovo preobražavaš iz čudovišta u ljudsko biće, a mračnih hodnika više nema, prošao si kroz vrata koja su se sama otvorila. Osećaš se plemenito, kao da ti oreol obasjava glavu. I ništa ne očekuješ, osim da to biće koje voliš bude srećno, i da toplina, koja se stvara od te ljubavi, potraje. I opet za sebe ne postojiš, već postoji samo taj neko drugi. Bezuslovna ljubav te menja, nije ti jasna, odakle se i kako stvorila, zašto je to tako, ali je osećaj ravan povratku u žive. Ta osoba postaje tvoja inspiracija i psihička snaga, jer si srećan što ipak postoji neko koga voliš. I želiš mu to reći, samo ne znaš kako, kroz koje reči i pokušaje.
Коментари
Постави коментар