Da se razumemo, poštujem svačiju profesiju i svako je za nešto zaslužan. Ne pišem ovaj post da bi nas neko hvalio zbog tog perioda. Niko nas nije naterao. I doktori i sestre su mogli otvoriti bolovanja ili dati otkaze u strahu za život. Svako može da pobegne, nismo u Srednjem veku. Ali morali smo da sačuvamo posao. Hoću da opišem dve paralelne stvarnosti i da se priupitamo koliko je država bila ozbiljna.
Negde oko desetog marta
Radim u kolektivu koji je toliko jak i dobar, da održava market od hiljadu kvadrata i kada nas je i manje od desetoro u smeni. Verujem da u ovoj kompaniji nema boljih.
Jedva smo čekali proleće jer za ovaj posao najgori je zimski period. Iznad nas je kineska robna kuća. Nekoliko dana pre vanrednog stanja, Kinez je jedne večeri toliko namirnica odneo, u više navrata po puna kolica. Samo se smeškao i nije ništa rekao kada smo ga pitali da li on to nešto zna što mi ne znamo. Ja radim na svežoj liniji, stigle su nam ogromne zalihe mleka od Imleka. Nije prijatno kada polako shvataš da se nešto ozbiljno sprema. Jedino što je građanima Srbije u to doba bilo poznato jeste da ima troje - četvoro obolelih. Za dan ili dva, desilo se da je u jednoj smeni market bio pun ljudi koje ne poznajemo i jasno se vidi da su naši iz inostranstva. Masovno su pobegli od epidemije i počele su velike gužve. Sećam se da je kod mene nestalo kvasca i da su opustošili rafove sa brašnom. Ludilo vezano za spremanje zaliha krenulo je i pre vanrednog stanja.
Vanredno stanje
"Gospode Bože, šta to bi?" - napisala mi je u poruci drugarica iz Beograda. Verujem da je najmanje milion ljudi bilo isprepadano nastupom predsednika kada je saopštio da uvodi vanredno stanje. Ležala sam i buljila u televizor dok mi je neka hladnoća oblivala telo. Hoćemo li padati mrtvi po ulicama, hoće li to biti gore od svake kuge? Osećala sam se slično kao 1999. kada je Milošević najavio ratno stanje. Što rekao naš narod, utrnula sam.
Kreće agonija izazvana strahom. O koroni se mislilo i kada nećeš, pričalo se i kada ne želiš. Posle svake smene, sedela sam u našoj bašti iza kuće i pokušavala samo da osetim sadašnji trenutak i da čujem ptice umesto vesti. Ali vesti su bile svuda, i preko malih ekrana i preko interneta, i na radiju i u štampanim medijima. Bilo je noći kada sam umišljala da imam povišenu temperaturu a nisam je imala deset godina. Najveća fobija bila je od prehlade jer sam ja oduvek bila često prehlađena od jeseni do leta. Sada je i svaka prehlada bila mogući znak za koronu, a kada su se pojavile slike kreveta na Sajmu, narod se još više uplašio. Ne sumnjam u dobre namere države kada su u pitanju te bolnice, u pitanju je nešto drugo. Kako da se ponaša osoba koja radi u gužvi u vreme epidemije i pri povratku kući sluša vesti o paralelnoj stvarnosti? Koga to država štiti a koga zeza? Postojimo li mi na spisku građana, mi koji nismo u državnom sektoru? Firma nam je obezbedila zaštitu, i maske i rukavice, i sredstva za dezinfekciju, ali država je bila ta koja je morala da naredi koliko ljudi sme ući u market i mogla je da smanji radno vreme prodavnica. Jedne ljude si zatvorio i zaštitio a na druge si namerno zažmurio. Istrčavala sam u uniformi ako mi je nešto trebalo u maloj pošti preko puta nas, jer je radila od 09h do 13h. I za sve to vreme narod je stajao u redu na ulici, večita gužva jer je velika pošta zatvorena. Pa zašto je njihovo zdravlje važnije od našeg? Iz kog razloga nisu radili puno radno vreme, pa bi i redovi bili manji? Ruku na srce, svi smo izašli zdravi jer smo pazili i mi i mušterije. Ogroman obim posla, "čovek na čoveku", bez mogućnosti socijalne distance, ali nisam nijednom čula da je neko kinuo ili se nakašljao. Vreme straha i panike je zavladalo. Izlazim napolje posle smene i čujem razglas policije: "Odmaknite se dva metra, odmaknite se dva metra!" Kolena mi klecaju, pitam se hoću li zaraziti kući roditelje koji imaju više od 65 godina? Šta će biti sa nama u onoj gužvi i sa onim narodom što masovno dolazi.
Kada je straha nestalo
Što se mene tiče, a verujem da sam to primetila i kod drugih, straha je nestajalo onda kada je telo postajalo sve više iscrpljeno, negde početkom aprila. Gužve su bile sve veće pred vikend izolaciju, naročito pred Vaskrs. Nama je to dobro došlo, kao mini odmor, da se nadišemo. Viđala sam žene kako kupuju stvari koje im sigurno toliko ne trebaju, krpe, mušeme, čaše, šolje, sve što vide na akciji. Mislim da je to bilo kao neka uteha, zanimacija u depresiji. Naša mlečna vitrina bila je stalno prazna i nas dve smo skoro bile nemoćne da je napunimo do kraja, niti je uvek bilo potrebne robe. Proizvođači nisu mogli da stvore preko noći koliko je trebalo.
Dve stvarnosti
Mediji - Zemlja je u vanrednom stanju, u borbi protiv nevidljivog neprijatelja. Glavni doktori za epidemiju zasedaju i govore o velikoj opasnosti od zaraze. Neprestano nas opominju da je najvažnija socijalna distanca, maske i rukavice. Šalju se čuvene sms poruke: Približavamo se scenariju is Italije i Španije, ostanite u kući.
Stvarnost - Prepuni marketi i manje maloprodajne radnje, slabo gde se poštuje ograničeni ulazak. Ne nose svi zaštitu jer nema kontrole. Šalju danas inspekciju da kažnjava ko nema masku u zatvorenom prostoru. Svakodnevno su epidemiolozi ogorčeni i jako zabrinuti što narod sedi u parku i šeta ulicama. Opasno je okupljanje u crkvi i kupovina na otvorenoj pijaci, a haos u marketima se ne spominje. Ja to nisam čula nijednom.
Najaviš tri dana izolacije i onda se narod u nabavci okupi više nego što bi se okupio bilo gde za vreme vikenda. Nikome od nas nije bilo teško raditi ali ko koga zeza i laže? Nisam strućnjak da tupim o virusu, ali ako je toliko zastrašujuće bilo, zašto nije donet zakon da se radi u pola radnog vremena, da kupci dolaze po osnovne namirnice, pa da se i mi i oni sklonimo u kuću ranije? Najavljen je horor film, snimane su reklame vezane za ratove u kojima je Srbija pobedila, pa ćemo pobediti i virus, tačno da čovek zaključi da ćemo biti pokošeni masovno. U Medicini rada jedva da su dozvoljavali da uđeš kod doktora, nije postojalo ništa osim moguće zaraze. Odnela sam nalaze zbog loše krvne slike koja se nije popravila ni nakon terapije, otišla sam na kontrolu jer je moja doktorka smatrala da nalazi ukazuju na neku upalu i bakteriju u organizmu. Sada me je hladno iskulirala, a pustili su me nakon 40 minuta čekanja napolju. Prvo poniženje od besne sestre koja se ne seća da mi je preko telefona rekla kada da dođem, do ispitivanja još njih nekoliko, imam li temperaturu, zašto meni doktor treba, šta ja to hoću od njih. Svaka čast svima koji su radili sa obolelima, ali bilo ih je koji su se dosađivali, zaštićeni od države kao beli medvedi. Videli su pacijenta, kao da su videli vanzemaljca. Samo što nisam ismejana što sam odnela loše nalaze. Da bi mi kasnije ljudi u privatnoj laboratoriji pronašli bakteriju u urinu koja mi pravi velike probleme. U apoteci sam dobila lek jer doktoru ne mogu. Moju koleginicu je jako zabolelo rame koje je pre dve godine bilo u gipsu. Htela je da zakaže pregled, ne iz obesti već što joj bol otežava rad, ali sestra je u telefonskom razgovoru saopštila da nije sigurna da će je doktorka primiti. A u tom čuvenom Trijažnom centru gužva! Znači, ti doktori nisu pošteđeni a ovi u Medicini rada jesu! Ko u državnim organima pravi spisak bitnih i nebitnih građana?
Oni koji od nas traže ozbiljnost i odgovornost a nisu je do kraja pokazali.
 |
| Foto: prijedor24h.net |
