Na raskršću između "biti" i "ostati", pobegla sam u zagrljaj zelenila i plavetnila, da osetim srž postojanja i poslednju nadu potražim. Između znanja i osećaja sati su mi se prelamali, a moj duh se slamao u svakoj sekundi, pa ustajao kao da ne zna čemu buđenje ponovo.
Tražila sam ključ. Nije dovoljno znati, potrebno je primeniti. I ta unutrašnja borba odvede me do reke, koja zna i može sve. Gledah je sa obale i spustih dlanove u najmoćniju silu.
"Niko na planeti nije jači od tebe. Ti živote održavaš, niko ti ne može ništa, dok smo mi božija deca, ti sve možeš da zbrišeš. Ne gubiš na lepoti, ostaješ svoja i posebna. Tvoj šum umiruje, tvoja svežina bistri um. Šapni mi ključ svega, kako da ja budem ja, uspravna i ponosna, srećna i nedodirljiva. "
Kroz dlanove mi je vibrirala energija kakvu do tada nisam osetila, brzo mi dopirala do srca i mozga, kao što je i brzina same reke. Osetih i videh reči koje nisam čula, već su se odvijale pred mojim očima, kao da gledam film.
Videh parče belog papira ispred sebe i olovku. "Idi u svoju sobu i zapiši sve što želiš i što ne želiš. I ono što ti najviše smeta na putu do željenog života. I donesi ovde, na obalu. Ne zaboravi olovku."
Odjurila sam kući dok su mi u glavi odzvanjale reči, prefinjenog ženskog glasa. "Možda je to Majka Boginja progovorila kroz vodu. Postoje legende da je Ona u obliku vode. Možda, možda..." Bilo šta da je, morala sam učiniti što mi je rečeno.
Na listu papira ispisala sam sve što mi smeta i što ne želim. Bilo je mnogo toga. Posramih se nad svojim životom. Ima li još nešto što me progoni kao avet i čega se ne mogu osloboditi?
Onda se setih da je na redu željeno. Bilo je samo jedno, kratko i jednostavno.
U prvim satima zore, odjurila sam na obalu, čekajući šta će se desiti dalje. Kleknula sam i spustila dlanove u vodu, dok su papir i olovka ostali na mojim krilima. Opet onaj divni, ženski glas, začuo se u mojoj glavi.
"Umij lice i oči, uđi u mene i ponesi papir i olovku."
Učinila sam sve, i prijalo je. Svežina bistre vode i sunce koje se tek rađa.
"Precrtaj sve što ne želiš."
Kao da sam nečim nagrađena, sa velikim zadovoljstvom precrtala sam sve negativno, a trebalo je i vremena, jer se nakupilo mnogo.
"Šta ti je ostalo?"
"Ono što želim i volim."
"Znači, to je tvoja istina i ključ. Da nije tako, ti bi i to precrtala. Gledaj u tu rečenicu i vibriraj u tom smeru. Mnogo si čitala o moćima ljudskim, mnogo si naučila koliko su misli opasne, ali nisi sredila osećanja. Samo se osećanjima može znanje primeniti. Svaki put kada ti dođu loše misli, seti se da su precrtane, mrtve su i ne mogu ti ništa. "
Nasmejah se od srca. Pogledala sam u sunce i ono je lepše grejalo nego ikada. Ponovo sam se umila i zahvalila se vodi. Odnela sam papir za sobom, kao dokaz "ključa" i mnogo lakšeg početka nego što je ikada bio.
Коментари
Постави коментар