Znam da me ne mrziš, za to šansa ne postoji. Osećam ja koji su besovi i problemi tvoji. Osećam da sam ti isuviše draga, predosećam da se onaj drugi u tebi budi, ali prizemni ego je tvoja snaga. Lažna je mudrost da ćutiš od mene, a nećeš moju kopiju sresti ni da živiš u tom telu večno, nikoga sa mnom uporediti ne možeš, nigde mene nema više... Osim u tebi. I kada se pogledaš ispred ogledala, ispred očiju biće ti ona mala, ona mršava i "nikakva, što ništa ni o čemu nije znala", ona neugledna što se usudila da te voli i da ti to prizna. Ona što te volela i kada si je izdao, što je stavljala slušalice na uši, da čuje dok pričaš, kako dišeš... Gazila je trnjem do tebe, ona i niko više. Ne pričaš sa mnom dragi , prijavio si me za "zlomisao" i zaključao u podrum ljubavi,kao da možeš pobeći od sebe, a znaš da taj put ne postoji. Imaćeš i noću i danju sliku tame u kojoj sedim i odbijam da prodam sebe i zaboravim svoju dušu. To se neće desit...