Čestica straha - vreme dokazivanja

Jednom sam u postu napisala da sam posmatrač gomile čiji deo nisam. Mislim da je to bilo u januaru ove godine. Nakon toga, desila se drama u celom svetu  a region gde živim pretvorio se u cirkus gde se ljudi utrkuju ko će biti gluplji. Od nekih intelektualaca ostao je samo patetični lik koji ređa postove o koroni, ali i oni koji pozivaju na neke pobune, izlažu svoje "veličanstvene" teorije, pa sve to izlažu neupućenima koji sve to dele dalje i prepričavaju. Pripadam onima koji veruju da postoji opasan virus i da je jedna u nizu smrtonosnih bolesti. Ne mogu da diskutujem dalje jer nisam stručna da bih nešto znala o tome. Meni je ponašanje ljudi upalo u oči, dok sa strane posmatram šta se događa.

Niko nije u poslednjih pet meseci objavio brojku umrlih od raka. Davno se svet pomirio sa tim da nekim bolestima leka nema. Ali ovo je nešto novo jer vlasti sada brinu za nas. Pa smo se raznežili i uplašili da ćemo popadati svi do jednog. Prihvatili smo da je ovo najgore od najgoreg i da možemo biti zdravi samo kako nas posavetuju preko malih ekrana.

    Čestica  straha

Tako je zavladala svetom, održana, zalivana i uvećana strahom. "Kako zračiš, tako i privlačiš" - čist je dokaz  u Zakonu privlačnosti. Što osećaš to i privlačiš. Za većinu ljudi to je samo nešto o čemu se priča ili neka fantazija, mnogi ne znaju da je kvantna fizika dokazala ovu istinu. I tako svet više ne priča i ne misli o zdravlju, kao da je ono ostalo iza nas, kao nešto daleko i nedostižno. Svet samo priča i oseća bolest koju nanosi epidemija. Svi misle o virusu i tako je virus podržan da ostane.

Kada je Novak Đoković poslao  poruku da se priča o zdravlju i jačanju imuniteta, jer je to važnije od virusa, masa čemernih i dušebrižnih zavapila je kako on i ne shvata ozbiljno koronu, uči pogrešno svoje fanove, navodi decu na pogrešan put...

Na glavu mi se popela  i ogadila briga "štrebera" sa društvenih mreža, koji se brinu kuda to svet ide sa koronom i dele postove pacijenata u bolnici dok se bore za život. Hoćemo li doći do oporavka sa širenjem brige i muke? Evo, i ja ću da objavljujem tekstove o umirućim od raka, od side, od gladi, raznih udara, ili fotografije uništenih i unakaženih životinja, od čovekove ruke. Kada bi svakodnevno objavljivali brojku zlostavljane dece i žena, stanje bi bilo alarmantno za savremeno društvo. A odjednom su svi beskrajno saosećajni sa drugima i žale tuđu nesreću, isključivo ako je korona u pitanju.

Umemo li se izboriti na svetliji način i upaliti svetlo u mraku? Koliko ljudi se bavi sportom, nekim lepim hobijem, koliko njih se duševno hrani lepim knjigama, ide u slobodno vreme u prirodu, izbegava vesti i teške teme? Koliko žena zna da može doprineti svom telu na samo dva časa aerobika tokom sedmice, iscediti ujutru limun da očisti organizam ili kupiti neki vredniji časopis umesto žutih tabloida? Unutrašnje čovekovo svetlo  odbija zlo. Kod nas je svetla najmanje. Naši roditelji, babe, dede, tetke, strine, starije komšije, više se ne sećaju života pre korone, nema sećanja, priča iz prošlosti i mudrih saveta. Postoje pojedinci ali moraju da ćute. Ako okreneš temu na suprotno onda nisi zabrinut za svet. 

Teško je odvojiti opreznost i odgovornost od straha. Kada me neko pita "Bojiš li se korone?"- imam osećaj da me nevidljivi duh podseća da se moram uključiti u život sa strahom. Jesam li kriva nekome ako se zarazim? Valjda je normalno paziti se i činiti sve što možeš, bez fobije.

Vlast - vole nas ali pod uslovom da pretrnemo od straha i da nam više nije palo na pamet da budemo zdravi bez njih. Nije važno šta se zaista dešava, televizija će sve to lepo upakovati, pa možemo da se smirimo.

Lekari - jedni se žrtvuju i zaslužuju najveće nagrade ovoga sveta, drugi ne rade skoro ništa i beže od naroda. (Primer je Medicina rada u Loznici.) Svaka čast i medicinskim sestrama ali neke od njih već počinju zavađati i iritirati svet po društvenim mrežama svojim obimnim tekstovima. Pitam se kako im to uspeva s obzirom da jedva imaju vremena videti svoju decu. Jako ružna stvar događa se u poslednje vreme, a to je da se pojavljuju tekstovi kojima je cilj da izmame grižu savest od građana. Narod ne zna da se čuva i neće da se pridržava mera, pa oni moraju danonoćno provoditi vreme u skafanderima. Šta treba da radim? Čim izađem iz kuće, da imam grižu savesti kada se setim njih koji su tu profesiju sami odabrali? Na sve to ministar u Srbiji izađe pred novinare i tvrdi  da se većina lekara i medicinskog osoblja zarazilo privatno. I to onda zvuči da se ni oni nisu "hteli" pričuvati. 

Mediji - pohlepa do beskraja, nema dalje. Sve pod blagoslovom većine građana. Jurnjava i glad za ludim naslovima, za navodno šokantnim događajima, sve je to dovelo da se mašta pretvori u ludilo. Materijala uvek puno, samo udari po koroni i brojkama umrlih i zaraženih, rasprodaćeš najveći tiraž koji si mogao zamisliti. Televizija je postala stroga učiteljica, uvek se mora obnoviti jedno isto gradivo inače nisi dobar učenik. Zaraza, dobri i loši momci u igri, žrtvenici i neposlušnici. Ne smemo ignorisati "stvarnost". 

Brižni - o njima već napisah gore. Saosećanje i briga za svet, bolje rečeno, skretanje pažnje na sebe. U fazonu " videćeš kako je kada neko tvoj oboli". Mene stvarno zanima da li će neko od njih  pronaći lek.

Nedokazni - oni ne veruju da virus postoji. Posebna vrsta ljudi koji ne umeju objasniti ni sebi ni drugima šta su hteli reći.

Dramoseri - "svi moramo oboleti, pa ko ostane, ostane..."

Biblijski proroci - ovo je sve od antihrista, on će nas čipovati kroz vakcine. Sad će smak sveta.

Posmatrači - ništa nam nije jasno. Ponekad se pitam da li su nam potrebni fizičari i hemičari, možda ovo nije samo slučaj za medicinu. Za sada nam se smeje i uživa u rezultatu onaj ko je izmislio "česticu". Prvo je zamislio u svojoj glavi, pa preneo u stvarnost. I česticu je svet prihvatio i nahranio, svojom tamom i ludilom.

Dani kada su jedne maske navučene a druge spale.