Priče u krug

Tačno, misao je sve. Možemo se odupirati tome, ali zaključak je tačan. Misao, i to ona koja je propraćena emocijom, jeste sve, i juče i danas i sutra.  Ono što mislimo sada, piše dramu za sutra. Ne treba biti skeptik, možemo sve dobro analizirati i shvatiti da je ovo živa istina. Verovatno mnogima od nas postaje zamorno to što se svakodnevno izbacuju tekstovi o pozitivi i razna predavanja o tome kako kreiramo svoju stvarnost. Budimo realni, to je stvarno tako, najpre kada nismo svesni. Izgleda, mi smo kao ekran i štampač, kada pritisneš "Ok", tada krene štampa na papiru, onoga što je nama bila namera.  Sve to možemo vrlo lako videti u našoj svakodnevnici, bez predavanja o čudima i svemu ostalom što ide uz to. Uzmimo primer nekoga ko voli da proučava bolesti. Vrlo često od takvih osoba saznaćete sve same negativnosti, a oni sami, i ako ne obole od nečega, večito će biti zabrinuti i uplašeni, bez snage i volje za lepe teme i pozitivne događaje. Ako proučavamo ono ...

Sanjati jedno isto mesto, koje ti je u snu poznato a u javi nije, jednako je sećanju na ono što još nismo doživeli.  Sećanje koje i nije bukvalno sećanje, već znanje sakriveno od sebe. Nečega smo svesni, od nečega bežimo, od pravog sebe...Možda i od iskustva iz prošlog života. Ili od onoga što smo hteli reći i što smo davno poželeli i potisnuli u sebi. Ako sanjamo da ulazimo u hram, da li je to znak da pokušavamo ući u odaje kojih se plašimo? Šta ako u nama leži riznica znanja, zapisana tajna i neba i zemlje, samo se plašimo pročitati te redove? Možda svako od nas, jednostavno, zna sve, ali smo zaboravili ko smo i tragamo za odgovorima u nauci i religiji, u starim spisima.  Često pomislim da je mnogo toga istina, upravo od onoga u šta ne verujemo. Zarobljeni smo u nametnutom svetu, svako je svojim rođenjem dobio sve nametnuto, ništa po izboru, i onda se duša u nama vremenom budi, opire se, neko je izbegne, neko krene tim putem. Nešto sam htela od sebe dok sam b...

Uradiću nešto ludo, kao što je sedenje na kiši, pijuckanje kafe na mokroj klupi, u kabanici i čizmama, bez kišobrana i zaklona. Smejanje u lice svakome ko kaže da ne razmišljam i da sam neozbiljna osoba, detinjasta, u oblacima. Izmisliću i te oblake, da lebdim na njima, ali nikome neću reći kako je gore, jer mi neće ni verovati. Izmisliću nešto što nikome nije palo na pamet, govoriću da je svaka bajka tačna i da sve postoji, od patuljka do anđela, od životinja koje govore do čarobnjaka i Petra Pana. Hoću da budem "budala" u zemlji Serbiji, gde je to postalo kopliment ili privilegija, zavisi od koga je upućeno. Znate, ljudi, videla sam patuljke u svom dvorištu, a Zvončica mi je sletela na dlan i pričale smo na njenom jeziku, iz Nedođije. 👯    Kaže, postoje prinčevi i princeze, zagarantovano!  Uradiću nešto još luđe, objaviću priču o tome kako su nekada davno na svetu postojali samo dobri ljudi. Nisu znali za loše osobine jer su bili stvoreni od pravog Tvorca. On...

Put kojim se ide sa strahom i potrebno je mnogo hrabrosti da se istraje, jeste put kojim te nateralo srce. Ta priča nije bajka, nego je istina živa, da je to ono što nosi ime "sudbina" i ono što je stvarno. Sve ostalo je laž.   Izabrati ono što srce hoće, to je sve što mi želimo celim bićem. A ono što zovemo preprekom nije prava prepreka, već je naša nervoza i gubitak vere. S vremena na vreme, dešavaće nam se da imamo osećaj kako je sve protiv nas. Može se desiti da su i naše porodice protiv naših želja, ali to nije ljubav, pa makar se radilo i o roditelju, to je sebičluk. Desiće se da nam se podsmevaju i prijatelji, ali i da nas podrži neko ko nam nije toliko blizak. Mi smo na ovim prostorima navikli da živimo kako moramo, pa je svaki pokušaj da ostvariš nešto željeno, osuđen od okoline. Možda je najbolje rešenje ćutati o svojim namerama i željama, razmatrati u sebi i donositi odluke sam sa sobom.   Kada sam pisala prvi roman "Princ spoznaje", krila sam, u pota...

Tu negde piše ko sam i da postoje odgovori na pitanja dok još nisu postavljena.  Možda je sve zapisano još i pre rođenja...zašto, zbog čega, kada i kako... Snovi mi govore nešto, a ja ne mogu da ih otključam, na javi pojavljuju se čudni znaci, pratim ih, ali ne znam šta znam.  Kao da unutra imam dovoljno mira ali ga ne prihvatam, kao da je ona druga prejaka, a ne dozvoljam da se dokaže. Čini mi se, krijem sebe od sebe, zbog loših uticaja, zbog previše emocija i ranjivosti.  Negde ispod svesti, ja se smejem sebi kada plačem, dok nemam volje i nade, šaljem sebi signale i rešenja dok ih ne prihvatam. Želim  da se "setim" šta znam i šta mogu, gde je odgovor na rešenje koje tražim. Želim ključ da otvorim tu bravu, da  otvorim već odškrinuta vrata i vidim što treba da vidim. Čini mi se, ili sam stvarno u pravu, da svako od nas ima svog prejakog unutrašnjeg sebe, kojeg se plaši i ne pušta ga napolje. Da naš dvojnik jeste ona prava osoba, dok mi sa maskama p...

Post je posvećen devojkama koje rade u velikim kolektivima i trpe jedno istu rečenicu, upućenu od strane udatih koleginica. Taj "slogan" glasi : " Lako je tebi! Ti dođeš kući i ne moraš ništa da radiš, majka ti kuva ručak, ti možeš da ležiš! Ne čekaju te muž i deca".  "Lako je tebi", rečenica koja je puna nekog jeda, ali i neznanja. Odakle smelost nekome da kaže bilo kojoj osobi ovakve reči, jer niko ne može znati kako je drugome šta se u životu nečijem dešava, kako je nečijoj duši? Da li je udatim ženama teret sopstveni brak ili je muka u nečemu drugom? Pohvaliće se svojom decom i partnerom kada god je to moguće, pohvaliće se kako su se udale na "vreme", kako su postale mlade mame, pohvaliće se u svakom trenutku, a onda će sve to zameniti besom, i to vrlo brzo.  Svaka neudata koja se nalazi u velikom ili malom kolektivu, sigurna sam da će se nasmejati ovome i da će se zapitati kako sam se baš ove teme setila. Radi se o tome što lično n...

Stari zavet, Prva knjiga Mojsijeva, glava 31. A kada osta Jakov sam, tada se jedan čovek rvaše sa njim do zore. I kad vide da ga ne može savladati, udari ga po zglavku ( zglob) i stegnu ( koleno), te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovek rvaše sa njim. Pa onda reče: "Pusti me, zora je." A Jakov mu reče: "Neću te pustiti dok me ne blagosloviš."  A čovek mu reče: "Kako ti je ime?" On odgovori. "Jakov". Tada mu reče: "Od danas, nećeš se zvati Jakov, nego Izrailj, jer si se junački borio i sa Bogom i sa ljudima, i odolio si. " A Jakov zapita: " Kaži mi kako je tebi ime? "  A on reče "Što pitaš kako mi je ime?" I blagoslovi ga.  I Jakov nadenu ime onom mestu Fanuil, jer kaže: Boga videh licem k licu, i duša se moja izbavi. I sunce mu se rodi kad prođe Fanuil, i hramaše na stegno (koleno) svoje.   Ovaj tekst podseća na košmarni san čoveka koji je vodio tešku unutrašnju borbu.  Priča bukvalno ide u tom ...