Priče u krug

Niko nije verovao da će se stvarno desiti. Ja sam bila sigurna da od toga nema ništa, samo glupe priče. U oktobru 1998. bila sam pripravnik u računovodstvu, gde je radilo osam žena, koje su bez prestanka pričale o bombardovanju. Osim što su me slale na pijacu, banku, prodavnicu, nervirale su me i zbog crnih slutnji. Pozdravila sam se sa njima u decembru i pomislila kako gorih paničara u životu neću sresti. A bilo je obrnuto. Meni dvadeset, ni brige ni pameti, a one starije, informisane, majke ... Stigao je mart i osetila se napetost u vazduhu. Odjednom je nekome palo na pamet da donese ikonu Bogorodice sa detetom ( Trojeručicu), u Srbiju, i tako iz grada u grad... Setiše se ljudi da su i mošti Kneza Lazara pronete Srbijom 1989. pa nije bilo dobro. Opet kažem, gluposti, ali onaj osećaj u vazduhu... Dnevnik prenosi reči državnika, da ćemo braniti zemlju i nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja...Pročulo se da ljudi već čiste podrume, gotovo je...Mi smo u malom gradu, tamo gde je...

JUČE 13       "Dragi dnevniče, ja volim tu osobu i ne znam šta mi je. Meni srce ubrzano radi dok slušam kako        priča. Hoću li nekoga voleti kao njega? "       "Juče sam osetila da ga još više volim. Ovo nije moguće...nikome ne smem reći. Skakutala sam od        sreće... dok sam ga slušala kako priča..."       " Možda ću mu jednom i reći..."       "Ali, zašto ga ovoliko volim? Može li se u trinaestoj osetiti velika ljubav?"       "On je moja radost. Menjala bih ceo svet za njega." ....14      " Dragi dnevniče, četrnaesti rođendan mi je. Nesrećna sam, a nikome reći ne smem. Svake noći      jastuk mi je natopljen suzama. Naučila sam molitvu, da bih se molila za njegov život. Ne znam gde     je...samo želim da je živ. K...

                           Gledam toliko nasmejanih ljudi...Kako je moguće da niko nije tužan, ili samo ja ne znam glumiti?    Oni žive, ja postojim na silu.    Kako ne dosadi očima da suze?    Kako neko povredi drugoga do srži, a da ne oseti grižu savesti? Ili je oseća, pa to čini i dalje, da bi  je ugasio?    Koliko bitnih ciljeva ostvarimo onako kako planiramo?    Zašto "mora" skoro sve da se dogodi na drugi način?    Ona druga, koja me gledala i slušala, sa druge strane ogledala, odgovorila je, kao da odgovor  zna od trenutka svoga postojanja.    Nema radosti tamo gde je samo tegoba na plućima, poput tereta od tonu.    Ne postoji ništa, i onda kada izgleda da imaš sve, ako nemaš ono što te usrećuje.    Nema šta da ti je jasno, ako...

Budućnost...Laž,varka koja nas opominje da ne razmišljamo o sadašnjem trenutku. Zamišljena stvarnost za kojom jurimo, ali izmiče slika onoga što će biti, jer i ne postoji. Sve je sadašnjost, samo danas postoji, a mi ga ignorišemo, samim tim i život u stranu odgurnemo. Ne dišemo punim plućima jer smo to ostavili za bolje sutra, ne izgovaramo ono što mislimo, jer se nadamo boljoj budućnosti u kojoj ćemo biti slobodni. Nemamo svoj stav, jer "danas je nezgodno, biće bolje sutra". Zašto da uživamo u životu, radićemo to u budućnosti...Danas nam ništa ne treba, ni osmeh, ni prijateljstvo, jer se nadamo tome u budućnosti. Ni  dan  proći  ne može da ne čujemo tu reč, da se ne zamislimo...a samo je prošao taj dan i trenutak koji je mogao biti lepši. Budućnost je svakodnevna laž.

                      Desetak godina unazad pojavila se  Ketlin Mekgovan sa svojom životnom pričom: potomak je Isusa i Magdalene, i to preko njihove kćeri Sare, čija je loza iznedrila mnoge proroke i duhovnike. U isto vreme, otvorila nam je vremensku kapiju, odvela nas u one godine, kada se stvarala istorija koja nikada nije prihvaćena, već je i pogrešno protumačena. Sve lepote koje su ponuđene čovečanstvu, gurnute su u stranu, da bi vladala tama i primitivnost, koja će od svakog lakomislenog napraviti roba. I danas danju, opšte  je prihvaćeno mišljenje da je nekakva glava jarca lik đavola, stvorenja koje nas vuče u ponore i odvaja od dobra. U ovo veruje mnogo ljudi, i to vernici, kako pravoslavni, tako i katolički. Oni ne razmišljaju, već samo znaju za fobiju od prikaza životinje, koja postoji na našoj planeti i nije opasna. Još je strašnije ak...

To se pojavi "niotkuda" i ostaneš zatečen. Pomisliš, nije to ništa, obična je slučajnost...Onda pročitaš rečenicu koja ti se sama nametnula: "Nema slučajnosti!"  Zbunjen si i ego te još uvek vodi. Dok ne shvatiš da je, ono drugo nešto, mnogo uporno. I neće odustati od tebe, steže obruč, počinje drama... Nikome ne govoriš o tome, nije ti jasno ko te to posmatra i šta hoće da ti kaže. Počinješ da tragaš za odgovorima a oni izleću sami. To nešto, jedva je čekalo da se osvrneš na njegove poruke. Setiš se neke osobe i odjednom je vidiš ili čuješ nešto o njoj, krene ti pesma u glavi, i to ona koje se nisi setio mnogo godina, i baš nju čuješ, i dobiješ osećaj čudan, da si nekada i negde nešto zaboravio. Poželiš nešto da stvoriš, ali to nije samo tvoja želja, to je nešto poručilo da je vreme za tu želju. Javljaju ti se ljudi koji će ti biti duhovni učitelji i koji će ti pomoći da ne odustaneš, i da shvatiš ko si i da nisi na pogrešnom putu... Postaviš sebi ne...

Prestaneš da pratiš gomilu i to bude kraj i početak. Prvo vidiš svetlost u sebi i oko sebe, posle osetiš malu paniku od usamljenosti koja sigurno sleduje...ali nije strašno. Preobražavaš se u nešto drugo i Univerzum ti šalje srodnike. Onda sleduje radost i neograničen osećaj olakšanja jer su spali okovi. Budiš se i postavljaš sebi pitanje : Gde sam bio/bila do sada?  To je prosvetljenje i osećaj koliko je sve jednostavno i mnogo lepše nego što su ti predstavili u kulturi očaja i religiji patnje. Zagrliš drvo i raduješ se jer osećaš svoje i postojanje drugih bića. Pogledaš u sunce i dodirneš vodu, travu i cvet, i u svemu vidiš radost i ljubav. I tako shvatiš da je sve ono zapisano u verskim knjigama, tačno, ali prisvojeno pogrešnim rukama. Izađeš iz kruga i vidiš ljude - robove običaja, tradicije, politike, idola, ratova, ideala, religija... I ništa od toga nije stvarno, sve je laž, i igra na koju ne morate pristati.