Pitanja onoj u ogledalu

                      

   Gledam toliko nasmejanih ljudi...Kako je moguće da niko nije tužan, ili samo ja ne znam glumiti?

   Oni žive, ja postojim na silu.

   Kako ne dosadi očima da suze?

   Kako neko povredi drugoga do srži, a da ne oseti grižu savesti? Ili je oseća, pa to čini i dalje, da bi je ugasio?

   Koliko bitnih ciljeva ostvarimo onako kako planiramo?

   Zašto "mora" skoro sve da se dogodi na drugi način?

   Ona druga, koja me gledala i slušala, sa druge strane ogledala, odgovorila je, kao da odgovor zna od trenutka svoga postojanja.

   Nema radosti tamo gde je samo tegoba na plućima, poput tereta od tonu.

   Ne postoji ništa, i onda kada izgleda da imaš sve, ako nemaš ono što te usrećuje.

   Nema šta da ti je jasno, ako se sve okrene protiv svake tvoje namere.

   Gledaš druge, oni žive, ti postojiš na silu.

   Možda je greška bilo šta planirati...i poželeti...Možda treba ugasiti svaku nadu i želju, pa neće biti tuge i patnje.

   Ključ je u tome. Ako nema želje, nema ni razočarenja, a zadovoljstvo svojim postojanjem donelo bi radost u srce ili zahvalnost.

   Od sutra neću hteti ništa, pustiću da vidim šta to hoće da se dogodi.

   Želje ugasiti ne mogu...neka same odluče šta će sa sobom. Ja ih više podržavati neću.

   Krenuću u ništavilo i mir...možda tamo sretnem sebe.

  

  Ona iz ogledala...kao da mi se rugala. Moja ruka poletela ka njoj...razbih je na stotine komadića.