Niko nije verovao da će se stvarno desiti. Ja sam bila sigurna da od toga nema ništa, samo glupe priče. U oktobru 1998. bila sam pripravnik u računovodstvu, gde je radilo osam žena, koje su bez prestanka pričale o bombardovanju. Osim što su me slale na pijacu, banku, prodavnicu, nervirale su me i zbog crnih slutnji. Pozdravila sam se sa njima u decembru i pomislila kako gorih paničara u životu neću sresti. A bilo je obrnuto. Meni dvadeset, ni brige ni pameti, a one starije, informisane, majke...
Stigao je mart i osetila se napetost u vazduhu. Odjednom je nekome palo na pamet da donese ikonu Bogorodice sa detetom ( Trojeručicu), u Srbiju, i tako iz grada u grad... Setiše se ljudi da su i mošti Kneza Lazara pronete Srbijom 1989. pa nije bilo dobro. Opet kažem, gluposti, ali onaj osećaj u vazduhu... Dnevnik prenosi reči državnika, da ćemo braniti zemlju i nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja...Pročulo se da ljudi već čiste podrume, gotovo je...Mi smo u malom gradu, tamo gde je mnogo toga odavno već srušeno, znali smo da neće nas, nemaju u šta gađati. Što se tiče nas u prigradskom naselju, mi ćemo samo gledati i slušati. ( Već sam isplanirala, ako krenu po civilnim kućama, odoh na njivu, neče baš u moju glavu)
Prva neprijatnost koju neću zaboraviti bila je 23. 03. 1999. Odlično se sećam da je na "Pinku" najavljen film "Blizanci". Pomislila sam, odlično, malo da rasteram one grozne misli...Međutim, umesto tog filma, krenuo je film "Boj na Kosovu". Pink je krenuo da podiže moral i patriotsko osećanje. Umesto toga, ja sam osetila neopisivu jezu i nelagodnost. Vidim da počinje horor uživo, gledam traku na kojoj piše " Vlada je najavila stanje neposredne ratne opasnosti".
Sutradan, čekamo a ne verujemo. Ne možeš da veruješ u takvu sudbinu jednog naroda, da 19 moćnih sila kreću da te sravne sa zemljom. A gledala se "Esmeralda, masovno...Uveče, 24.03. kako je Hose Armando pao sa konja i razbio slepoočnicu, tako je nestalo slike na programu, počelo je...Začula se prva sirena za uzbunu. Ko nije doživeo, ne može ni da zamisli taj zvuk. Bilo je vedro, i vreme im je išlo na ruku. Tako je počelo...Loznica je ostala neozleđena, ali su oborili relej na Gučevu. Dva jutra za redom, pa nas je trećeg jutra zadesio zemljotres. Probudilo me cimanje kreveta i zveckanje prozora, jedva sam uspela da ukapiram da nije bomba već se i zemlja trese. Jedne noći, očekivala sam da vrata iskoče od bombardovanja planine Cer. Setila sam se kako su se i vrata i prozori tresli od pucnjave u Bosni, čitave 4 godine. Teško je pomiriti se sa činjenicom u kakvom svetu živiš.
Okrenuli smo antenu prema Bosni. Meni sreća u nesreći, nastavak serije "Dosije x", na njihovoj državnoj televiziji...Čitala sam od Garsije "100 godina samoće".
Zemlja je tonula, ljudi ginuli, iz dana u dan sve strašnije, a naše vođe su postali još veći junaci. Dnevna štampa pisala je samo o ratu, a bili su skraćeni, jedva nekih desetak strana. Odjednom, pojavio se program koji emituje NATO. Ubeđuju nas da im verujemo, da nas vlasti lažu. Počela su izvinjenja zbog slučajnih promašaja gde su poginuli civili. Za sebe tvrde da su milosrdni anđeo, ne možeš verovati...
Plate u firmama nisu legle tog meseca, delili su pakete. Ali je čudno, i za svaku pohvalu, da smo imali struje. Samo smo bili obavezni da ugasimo svetlo kada je vazdušna opasnost, jer oni fanatici mogu pogoditi gde god vide da svetli. Bilo je nas koji smo namerno izlazili napolje da vidimo avione, a jesu se videli, malo, kao tačkica na nebu. Desi se jednom da je oboren avion blizu Drine, pa je zasvetlelo, nismo znali šta je. Uđem u podrum komšijske kuće, žene ušle sa decom, panika. Mene uguši fobija od zatvorenog prostora i pobegnem što pre napolje. U dvorištu je sigurnije, i na njivi.
Vrhunac svega bila je mogućnost ulaska kopnenih trupa. Postojala je priča, da će NATO krenuti iz Bosne, pa je Loznica prva na udaru. Mislila sam da je izmišljotina, ali čujem od komšija preko puta, da su neki iz civilne zaštite već dolazili i pričali o evakuaciji. Mi ćemo biti sklonjeni u Čačak... Mislim da sam tada poludela od nervoze. Osećam da mi se ledi krv, ali rešavam da ostanem u kući.
I dok su odozgo ubijali, unutra je zavedena takva diktatura...Javna tajna bila je da se prisluškuju telefonski razgovori. Niko ne sme reći ništa. Samo se šuškalo. Poremećeni umovi su nam poručivali
"Ne mogu nam ništa!" A pobiše onoliki narod. Igra ludila, igra živaca, katastrofa... Ne ponovilo se nikome, nikada.
 |
Коментари
Постави коментар