Tajna mentalne magije - Vilijem Voker Etkinson

Tajna mentalne energije 

Vilijam Voker Atkinson bio je uticajni pripadnik pokreta Nova 
misao. Bio je jedan od prvih koji je pisao o Zakonu privlačenja. Mnogo pre nego što su mnogi autori otkrila tajnu da su čovekove pozitivne misli moćni magneti koji privlače bogatstvo, zdravlje, i sreću. Atkinson je to već znao. „Želim da vas pozovem da razmotrite veliki princip Prirode - veliku prirodnu silu koja ispoljava svoje aktivnosti kroz fenomen Dinamičke mentalne aktivnosti - veliko Nešto čije sam energije nazvao MOĆ UMA. Uklonićemo ravnodušnost, strah i sumnju, i Ja to ne mogu. I zameničemo ih sa Ja to mogu; Usuđujem se i Ja to radim.

( Preuzeto sa sajta: https://www.knjizara.com/Moc-uma-Tajna-mentalne-magije-Kurs-od-sedam-lekcija-Vilijam-Voker-Etkinson-101005)

Ovaj čovek živeo je od 1862.-1932. U biografiji piše da je bio advokat, trgovac, izdavač, pisac. Autor je oko 100 knjiga, ali najviše se istekao u tumačenju moći uma, što je tek u današnje vreme uzelo maha. Savršeno je poznavao funckcije naše svesti i podsvesti, i kako je sve to povezano sa Univerzumom.


Odlomci

Postoji Univerzalni Dinamički Princip Života; on prožima čitav prostor, urođen je u svim stvarima, ispoljava se u beskrajnoj raznovrsnosti oblika, života i energije ili sile - a suštinska unutrašnja priroda toog Univerzalnog Principa je Um! Ta energija, odnosno sila tog Principa, ne zavisi od određene osobe. Ona je na usluzi svima i počinje da deluje kao posledica ispravnog napora, bez obzira ko taj napor uloži. Ali, mora se uložiti ispravan napor, svesno ili nesvesno, inače te sile neće početi da deluju.

Želja, mentalni pobuđivač

Želja je velika pobuđivačka snaga Uma. Želja je  ono što nas navodi da delujemo. I vi uvek postupate u skladom sa najjačom željom - koja je uvek podložna obuzdavajućem uticaju Razuma i ograničavajućem uticaju Volje.
Želja potiče iz podsvesnih delova uma i mi često možemo da osetimo kako nas ona tu, pre nego što izroni u svest, uznemirava osećanjem nejasnog nezadovoljstva i nemira. Posle nekog vremena, pošto stekne dovoljno snage, ona izranja u oblast svesnosti i tada počinje da zahteva da se izrazi. Sad, zapamtite, da kad kažem želja, mislim na sve vrste Želja, uzvišene i niske. Mnogi ljudi misle da je Želja samo žudnja niske prirode, ali je Želja zapravo osećanje koje hoće nešto- a to nešto  može da bude i sama najviša težnja ljudskog uma.

Read More

Sa kim se krug zatvara

Pričam ti priču o ljudima koji su posebna rasa a ne hvale se jer im to nije u krvi.

Pričam ti o ljudima koji pomeraju svoje stopalo ispred mrava, jer smatraju da on treba da diše, koji bi i najgoroj zveri ponudili oporavak i pustili je na slobodu.

Koji se sažale i na koga ne treba.

Koji nikada novac nisu gledali kao preku potrebu već nešto što ćemo imati i nismo ga gladni.

Pišem ti o ljudima koji se obraduju kada dobiju lepu reč i plaču u potaji ako ih neko uvredi, jer nisu verovali da će do toga doći.

Ljudi koji su uvek hteli sve na lep način  a dobili su strahovite, nepravedne udarce. 

I onda se povlače u svoj svet, traže odgovore, krpe sebi rane. 

Traže opravdanje za one koji su ih povredili, dok srce želi osvetu.

Ljudi koji su smatrali da ljubav mora da pobedi i da je sve ostalo prolazno i smešno, a doživeli su da im svetinju otimaju ogavni. 

Pričam ti o ljudima kojih jako malo ima, a uglavnom su nesretni.

Oni su oličenje pravoga čoveka, oni su istina.

Sa njima svaki krug se zatvara.

Read More

Paulo Koeljo - odlomci

Čovek nikad ne sme da prestane da sanja. San je hrana duši, kao što je jelo hrana telu. Vrlo često u životu vidimo svoje snove izjalovljene i svoje želje osujećene, ali treba da nastavimo da sanjamo, jer u protivnm, naša duša umire i Agape ne može da je prožme. (Agape je ljubav koja razdire, koja sve pobeđuje i ispunjava, zanos, ushićenje nečim što se  voli). 

Dobra Bitka je ona koju zapovedamo po zapovedi svog srca. U herojska vremena, u doba vitezova lutalica, to je bilo lako jer su postojala ogromna prostranstva koja je trebalo osvojiti i mnogo posla koje je trebalo obaviti. Međutim, danas se svet znatno promenio, a Dobra Bitka se sa bojnih polja preselila u nas same. Dobra Bitka je ona koju vodimo u ime svojih snova.

Za antičke mudrace, ushićenje je značilo trans, zanos, vezu sa Bogom. Ushićenje je ljubav usmerena prema nekoj ideji, prema nekoj stvari. Svi mi imamo iskustva u tome. Kad volimo i iz dubine duše verujemo u nešto, osećamo se snažniji od sveta  i obuzima nas spokojstvo koje proizilazi iz čvrstog ubeđenja da ništa ne može da poljulja našu veru. Ta neobična snaga omogućava nam da uvek donesemo prave odluke u pravo vreme, a kad ostvarimo svoj naum, tek tada postajemo svesni vlastitih  sposobnosti. Jer, dok traje Dobra Bitka, ništa više nije važno - ushićenje nas nosi pravo do cilja.  ( Dnevnik jednog čarobnjaka)

 - Da bi prodrla u nevidljivi svet i razvila svoje moći, moraš da živiš u sadašnjem trenutku, ovde i sada. A da bi živela u sadašnjem trenutku, moraš da kontrolišeš paralelnu svest, i da gledaš horizont. - 

- Svi mi, ljudi i životinje, stvaramo jednu vrstu "magičnog prostora" oko sebe. Uglavnom je krug prečnika od pet metara; i obraćamo pažnju na sve što u njega uđe.  Pokušavamo da održimo kontrolu nad tim malim svetom koji sami stvaramo. Nebitno, da li su to osobe, stolovi, telefoni ili vitrine. Čarobnjaci, međutim, uvek gledaju u daljinu. Oni proširuju taj "magični prostor" i pokušavaju da kontrolišu više stvari. To zovu gledanje u horizont. (Anđeo čuvar)

Učitelj kaže: 

Stari učitelji imali su običaj da stvaraju "likove" kako bi pomogli svojim učenicima da se bore s najmračnijom  stranom svoje ličnosti. Mnoge priče vezane za stvaranje likova prerađene su u čuvene bajke. Postupak je jednostavan: dovoljno je ispričati svoje teskobe, strahove, razočaranja, nekom nevidljivom stvorenju koje se nalazi s vaše leve strane. Ono igra ulogu "negativca" u vašem životu, predlažući uvek stavove koje vi ne biste želeli da zauzmete - ali na kraju ipak zauzimate. Kad ste jednom stvorili takav lik, postaje vam lakše da ne poslušate njegove savete. 

To je krajnje jednostavno. I zato tako dobro funkcioniše. ( Maktub)

Read More

Odvedi sebe

Moraš sebe odvesti na mesto gde te drugi nikada neće voditi. Najlepše, smešteno u najdubljem delu duše, odakle najlepše slike izviru. Kao što voda izranja iz brega, osvežava sve oko sebe, stapa se sa bojama i donosi olakšanje. Ono mesto gde je sve bezazleno i sve je SADA, bezvremeno, bez tereta današnjice i suvišnih reči koje dolaze od drugih.

Ljudi pričaju samo da bi nešto rekli. Slušaj samo  one koji biraju lepotu.

Ljudi ne znaju rešiti svoje probleme a hteli bi rešiti tuđe.

Oboji svoj svet lepim slikama, uvek ima razloga i mesta za lepotu.

Postoje bajke u kojima deca otvaraju stari ormar u sobi i prolaze kroz njega u drugi svet. 

To može biti prolaz u najdublji deo naše unutrašnjosti gde je sve baš onako kako treba. 

Tu smo samo mi i odrazi naših misli.

Ništa ti ne može biti a da nisi privukao, zato pazi na svoj magnetizam.

Odvedi sebe gde je voda i gde će ti pročistiti sve što nije valjalo. Voda je prijatelj i boginja, samo ako joj pošalješ ljubav. 

Zamisli da si tamo gde šire lepu priču umesto što misle o juče i mogućem sutra, a nema ničega osim sada.

Prolaz u "ormaru" uvek postoji, ne moraš ga tražiti, samo pogledaj u sebe. Pogledaj svoj odraz u ogledalu i zapitaj se šta hoćeš. Kojim ćeš bojama umotati dane, zavisi samo od tvoje odluke. 

Read More

Odlomci iz knjige " Hipi" , Paulo Koeljo

Ko želi da postane vičan magiji, treba prvo da pogleda oko sebe. Sve što je Bog želeo da saopšti ljudskom biću, postavio mu je ispred nosa - to je takozvana Tradicija Sunca. Tradicija Sunca je demokratična - nije stvorena za akademike ili čistunce, već za obične ljude. Sila se nalazi u svim malim stvarima koje čine deo puta jednog čoveka; svet je jedna velika učionica, Uzvišena Ljubav zna da si živ i naučiće te.  

Danas je prvi dan tvog života.

Jedan običan san je moćniji od hiljadu stvarnosti.

Za svaki san je potreban jedan sanjar.

San je spontana stvar i zato je opasan za one koji  nemaju  hrabrosti da sanjaju. 

Tišina podučava ako dozvoliš sebi da uroniš u Veliku Tišinu. Tišina se može pretvoriti u reči, jer to će biti tvoja sudbina, ali kada se to bude dogodilo nemoj pokušavati da objasniš  bilo šta, i potrudi se da ljudi poštuju Tajnu. 

Želiš li biti hodočasnik na putu Svetlosti? Nauči da hodaš kroz pustinju. Razgovaraj sa svojim srcem jer su reči samo slučajnost - i, mada su ti one potrebne da bi mogao da opštiš sa drugima, ne daj se zavesti značenjima i tumačenjima. Ljudi čuju samo ono što žele da čuju, nikada nemoj da pokušaš nekoga da ubediš u nešto, sledi samo svoju sudbinu bez straha - ali čak i ako osetiš strah , sledi svoju sudbinu. 

Hramovi, crkve, đžamije, pune su ljudi koji strahuju od onoga što se nalazi spolja - zato na kraju budu zaslepljeni mrtvim rečima. Ali moj hram je svet, nemoj napuštati moj hram. Ostani u njemu i kada ti bude teško - čak i ako ti se drugi zbog toga budu rugali.

Read More

Unutrašnjost

Kada si sam, iskoristi to vreme za razgovor sa sobom, pitaj se ko si i šta u tebi čeka da bude izraženo. Zaboravi  sve ono što radiš da bi drugi bili zadovoljni, zaboravi ogoljenost i sva moranja koja već sutradan čekaju. Ono tvoje pravo ti, što stoji nemo i pokušava probiti oklop, možda plače, možda je gnevno, možda ti izaziva bolest ili nervozu, ružne snove i mrzovolju. Možda je to razlog što neki ljudi nisu u stanju ni dan biti sami sa sobom. Plaše se šta mogu unutra pročitati, koje se kritike tamo nalaze. Nesposobnost da iskoristiš samoću i ispuniš sebi dan, nedostatak je kreativnosti ili lenjost. Jer kada si sam, potrebno je da nešto pametno sam uradiš, nema priče i tračeva, nema žalbe i ogovaranja. 

 Zato što je unutrašnjost ono što jeste i tu nema mesta za glumu.

Zato što sebe ne možeš slagati.

Beži od sebe, nećeš pobeći daleko. I ako se desi to daleko, biće tvoj kolaps. 

Oklop će iznutra biti probijen, kad - tad.

Zato, iskoristi vreme kada si sam, da se setiš do čega ti je stalo, šta umeš.

Šta je to što bi te pokrenulo mnogo više od svakodnevnice, šta ti stvara dobar osećaj?

Pitaj sebe, šta ti je.

Koliko ti je dosadilo to što nije u tebi a oko tebe je?

Koliko ne voliš ono što ti se nameće i šta sve želiš što su ti rekli da ti ne treba?

Pitaj sebe da li je u redu boriti se za sebe ili se dokazivati da si dobar nekome, svima?

Jesi li original ili falsifikat?

 

 

Read More

The Sound of Silence

https://lyricstranslate.com/sr/sound-silence-zvuk-tisine.html-0

Zvuk Tišine

Zdravo mraku, moj stari druže,

Došao sam da popričam sa tobom opet

Jer je vizija, blago zastrašujuca

Ostavila svoje seme dok sam spavao

I vizija

Koja je posađena u mom mozgu

I dalje postoji

Unutar zvuka tišine.

 

U neumornim snovima ja hodao sam sam

Uske ulice popločane kamenom

Ispod orala ulične lampe

Prevrnuo sam moju kragnu za hladno i vlažno

Kada su mi oči ubodene

Sa bljeskom neonskog svetla

Koji je podelio noć

I dodirnuo zvuk tišine.

 

I na golom svetlu video sam

Deset hiljada ljudi, možda više

Ljudi pričaju bez razgovora

Ljudi čuju i bez slušanja

Ljudi pišu pesme koje glasovi nikada ne dele

I niko se nije usudio

Poremetiti zvuk tišine

 

"Budale," rekao sam,"vi ne znate

nauka kao rak raste,

Uzmite moje ruke kako bih mogao do vas dopreti."

Ali moje reči, kao nečujne kišne kapi su pale

I odjekivale u bunarima tišine

 

I ljudi su se klanjali i molili

Neonskom Bogu koga su napravili

I znak je odbljesnuo svoje upozorenje

U rečima koje je formirao.

I znaci su rekli:"Reči proroka

Su ispisane na zidovima podzemnica

I hodnika zgrada

I šaputane u zvuku tišine."

Prijatna za uši i dušu, pesma  govori o ni malo prijatnoj temi. Ljudska rasa je u pristajanju, večitom prilagođavanju svemu što je sebe predstavilo kao silu. Svakome  se od ranog detinjstva govori da je neko iznad nas u pravu i da moramo živeti kao poslušnici. Pametniji su oni na vlasti, pametniji samo visokoobrazovani, bogovi za koje smo čuli strašni su ako ne sledimo njihove zakone...U redu je ako smo zaustavljeni u svojim snovima, ako smo pretrpeli nepravdu, takav je život i to tako mora...Pod ovakvim jezivim učenjem, stvorila se jeziva tišina poslušnih, ćutimo da nas neko ne čuje, ne govorimo jer ne znamo da li smo stvarno pametni. 

Read More

Šta je Alef?

Koeljo je napisao roman "Alef", ali samu pojavu Alefa nije izmislio. 

Alef je jedan od alhemijskih simbola, ali i prvo slovo hebrejske abecede i ima brojčanu vrednost broja jedan.

Horhe Luis Borhes piše o Alefu kao o tački gde se nalazi sve. 

Mnoge mistične nauke govore o tome da vreme ne postoji i da je sve sada. U jednom prostoru je sve. 

I kvantna fizika govori o tome da vreme možda i ne postoji. 

Sve to daje odgovor šta bi mogao da bude Alef.

Od svega je najvažnije da su znanje o njemu krili alhemičari, oni koji su navodno pretvarali olovo u zlato. Nije teško danas zaključiti da su "olovo" i "zlato", u stvari, naše emocije i misli, naše kreiranje stvarnosti. Jer ako je sve u vibraciji i nastalo od energije, onda je Alef nešto što bi moglo biti najveće otkriće i zaprepašćenje. 

Alef je sve i sada. Sada je jedino što postoji. Sada je uvek početak i može da menja sve. 

Sada manifestuje događaje. 

A šta ako sada može da menja uticaj iz prošlosti, tako što zamislimo da je bilo drugačije?

Manifestujemo drugo sećanje od dosadašnjeg. Zamišljamo da je željena prošlost sada. I tako je ispravljamo, u stvari, ispravljamo njen uticaj. Zato što prošlosti i budućnosti nema, samo sadašnjost.

Kada se ljudi nađu u Alefu, čine kvantni skok. Ima nas u više dimenzija i života, a sve je sada. A sve je igra vibracije naše energije. Događaji se "razređuju " pa zgušnjavaju. O tome su govorili alhemičari.

Otuda i sva ova tema oko Zakona privlačnosti koja nije nimalo naivna. Sve se dešava kako osetimo da će bitit, ne kako mislimo i očekujemo. 

Alef je tačka Sada u kojoj je sve stvoreno i sve se menja neprestano. Kao predstava koju glumci sami menjaju, bez unapred napisanog scenarija. 

Bez vremena koje nam se čini. Možda je to odgovor na "već viđeno" i na čudne osećaje da smo nekoga ranije upoznali ili da smo bili na mestu gde smo prvi put. 

Odlomci iz knjige Alef, Paulo Koeljo

Alef je imao dva do tri santimetra u prečniku, ali je u njemu bilo sadržano nimalo umanjeno kosmičko prostranstvo. Svaka stvar...bila je beskraj stvari jer sam ih jasno video sa svih tačaka sveta.

Ljubav se nalazi van vremena. Ili još bolje, ljubav je vreme i prostor u jednoj jedinoj tački, ona je Alef, ona se uvek preobražava.

U magiji, kao i u životu, postoji samo sadašnji trenutak, SADA. Vreme se ne meri kao razdaljina između dve tačke. "Vreme" ne prolazi. Ljudima je veoma teško da se kocentrišu na sadašnjost;  uvek misle o onome što su uradili , kako su mogli i bolje, koje su posledice njihovih dela, zašto zašto nisu reagovali kako je trebalo. Ili se, opet, brinu o budućnosti, šta će raditi sutra, šta treba da pripreme, kakva opasnost ih možda čeka iza ugla, kako da izbegnu ono što žele i kako da postignu ono o čemu su uvek sanjali. 

Zato ti, sada i ovde, počinješ da se pitaš : postoji li zaista nešto što ne valja? Da, postoji. Ali istovremeno shvataš i to da svoju budućnost možeš da promeniš tako što ćeš prošlost dovesti u sadašnjost. Prošlost i budućnost postoje samo u našem sećanju. 

Ali sadašnji trenutak se nalazi izvan vremena: on je Večnost. Indijci u nedostatku boljeg rešenja koriste reč "karma". Ali koncept nje dobro objašnjen: ono što si činio u prethodnom životu neće uticati na tvoju sadašnjost. Ono što činiš u sadašnjosti iskupiće ono što je učinjeno u prošlosti i samim tim promeniti budućnost." 

Kada nezadovoljstvo opstaje, znači da ga  Bog nameće s jednim jedinim razlogom: treba sve promeniti i nastaviti dalje.

Takođe znaš da Bog dozvoljava da nešto vidimo samo kada želi da se neke stvari promene.

Jedna devojka postavlja prvo pitanje: šta su znaci o kojima toliko govorim u svojim knjigama? Objašnjavam da je to izuzetan ličan način komunikacije koji tokom života razvijamo, putem pokušaja i pogrešaka, dokle god ne počnemo da prepoznajemo situacije  kada nas Bog vodi. 

Svakog jutra , dok ti je um još prazan, posveti malo vremena Božanskom. Vazduh sadrži kosmičku snagu koju svaka kultura naziva drugačije, ali to nije bitno. Bitno je da uradiš ono što ti sada govorim. Duboko udahni i moli  se da svi blagoslovi koji se nalaze u vazduhu uđu u tvoje telo i stignu do svake ćelije. Lagano izdahni i zrači mnogo radosti i mnogo mira oko sebe. Ponovi to deset puta. Tako ćeš lečiti sebe i doprinositi da se izleči svet.

Nalazim se u Alefu, tački u kojoj je sve na istom mestu u isto vreme.

Alef se ne može objasniti, kao što si i sama videla. Ali u magijskoj tradiciji on se javlja na dva načina. Prva je tačka u Univerzumu koja sadrži sve ostale tačke, sadašnje i buduće, male ili velike. Najčešće ga otkrivamo slučajno, kao što se desilo u vozu. Da bi se to desilo, osoba ili osobe moraju fizički biti na mestu gde se on nalazi. To zovemo mali Alef.   https://slavicamijatovicpisac.rs/
Mali Alef uvek se javlja slučajno. Hodaš ulicom, ili sedneš negde, i odjednom tu se nalazi čitav Univerzum. Prva stvar koja se javlja jeste ogromna želja za plakanjem, ne zbog žalosti ili radosti, već zbog dirnutosti. Znaš da nešto shvataš, ali u isto vreme ne možeš to da objasniš ni samoj sebi. 
Veliki Alef se dešava kada se dve ili više osoba koje imaju uzajamne naklonosti nađu u malom Alefu. Te dve različite energije se dopunjuju i izazivaju lančanu reakciju. Te dve energije - ...su plus i minus bio koje baterije, što čini da se svetlo upali. One se pretvaraju u isto svetlost. Planete koje se privlače na kraju se sudare. Ljubavnici koji se susreću posle mnogo, mnogo vremena. Taj drugi način takođe se slučajno desi kada se dve osobe koje je Sudbina izabrala za neku određenu misiju nađu na pravom mestu.

Matematičari koriste Alef kao opis kardinalnog broja koji definiše beskonačnost...

Foto: Laguna

 

                                               https://www.facebook.com/maj1823

Plava jabuka može vas odvesti na zanimljivo putovanje koje će vas naterati da na trenutak zaboravite sve oko sebe. Kako izgleda Novi svet i kako su vremenski putnici pokušali pomoći ljudima u prošlosti da reše ono do čega nije moralo doći...I kako su nastale plave jabuke...

Read More

Zaboravna

Došla sam niotkuda, ne znam ko sam i kako mi je ime. Zovite me Zaboravna. Satkana od nule, tek se rađam, a možda sam duša stara hiljadama godina. Svakog jutra ne setim se ko sam juče bila, jer ono što bi toga i nema više. Ne progoni me prošlost, samo scenario za danas koji nosim u sebi, a i to zaboravim s novim danom.

Ne sećam se šta ste mi juče rekli i ja vama, niti ja o vama mislim. Ne znam ko ste, možda se nekoga i setim pri izlasku sunca, dok je memorija sveža. Lepota je znati, još lepše zaboraviti. 

Utonuti...

Ja nisam taj mozak, ja sam srce, nisam ta neka pamet, ja sam emocija, energija...

Ja plivam u ničemu i ne vidim povoda za nešto, ne znam šta je potreba za nečim jer mi je prazan krug pun svega. 

Read More

Ja sam

Pratila sam sebe i to više nisam bila ja, ili možda jesam, samo ona koju do sada nisam poznavala. I bezbroj puta htela sam za milost da molim, i isto toliko vera mi se osipala. Htela sam da molim za ljubav ali sam se povlačila u sebe i nestajala, kao senka koja se krije da je neko ne pročita. Uplašena od same sebe, zar je moguće toliko nešto želeti? I nadu sam pokušavala ugušiti ali je neuništiva, i želju sam htela ogaditi, ali nije moguće odustati od sebe. 
Sve sam svoje reči poricala, namere menjala, planove odlagala, da od nemogućeg stvorim moguće, da izađem iz mraka. Lagala bih ako kažem da mi nisu godile emocije, ono što volim najviše pokazalo mi ko sam i dokle sam spremna stići. U svakom trenutku samoće gledala sam sebe i upoznavala tu ispred mene, u meni...



Ja sam postala svetlo koje se neprestano pali i duša koja se neprestano bori i uči. Ego koji često boli i dete u meni što nije uspelo da odraste. Ja sam ona što je zbog božanskog osećaja u ljudskom telu, više puta donosila odluku da li da ode ili ostane u oklopu...Ali nije telo krivo što se rodilo. Od reči do reči, od borbe do borbe, od kiše suza do smeha i sitnih radosti, nešto me vodi i to već nisam ja. Neko kaže anđeli, neko Bog, Univerzum, Više Ja...bilo ko da je, sa mnom je i spor je. Što sam ja teža to je prisustvo sporije, što me više guši ljubav, to je pomoć teža i život stoji. Ko dade pravo osećanjima da unište sve? Ko nam dodeli "luksuz" da volimo one koji nas neće? Čija ruka se uplela u moje noći teške i tegobna jutra? 
Kako da budem alhemičar i preokrenem tamu u svetlo, patnju u radost, želju u stvarnost? Ima li pravde za usamljene glave pune pitanja, za pluća puna tereta i grlo puno kiše? 
Ja sam sada nigde i ne znam da li postojim. Ja sam telo u patnji i želji, ja sam ništa jer nemam ništa posle borbe koja me pretvorila u ovo, u nulu. U stenu koja stoji i čeka prisustvo za pomoć, za čudo, za neočekivano. Ona što je sanjala da je srećna. 

Pusti  me u svoj svet

Kako se ti voliš, tako čudan i nemoguć, može li iko tebi da valja? Ili  si samo begunac  koji ne sme vani, jer ta stvarnost može da boli, a ti više nisi spreman? Mogu li ući u tvoj svet  ili sam  dovoljno zakoračila pa me guraš unazad? 

Pusti me, sve mi smeta, i što sam se rodila, i to mi ide na živce, pomislim više puta da je samo da sam u drugoj koži. Pusti me malo sebi, možda spoznaš koliko sam tvoja i da nikoga tu pre tebe nije ni bilo. Daljina mi je stvorila i želju i ljubav, blizina još veću čežnju, nisam ja kriva, ima nešto jače od nas i naše volje. Da sam birala kako ću se osećati i koga voleti, bila bih danas nasmejana i spokojna. Primi me u tvoj svet, neću te povrediti ni oskrnaviti ništa u tebi, pokušaj da vidiš koliko sam tvoja i zaprepasti se. 

Reci mi kako da te volim i šta da ti pričam a šta da prećutim, čega je tvoja unutrašnjost puna a čega željna. Neću ti spomenuti svoje želje, ja više ni namere nemam. Svi moji pravci stali su  i putevi se više ne nude. Nemam kuda jer ne želim nikud. Pusti me, samo da ti pričam, da ti priznam koliko je puta bolelo a kada sam se najviše radovala. Pusti me da ti kažem...

Read More

Razgovor sa Teslom

Sve je to od teškog vremena i od kiše. - pokušala sam da objasnim sebi tegobu na plućima koja se odavno nastanila. Pročitah još jednom pesmu napisanu danas, reših da bacim papir, dosta je, previše je.

Odbačena pesma

Dok misliš da gubim vreme na tebe, 

nisi svestan koliko bih ti falila

kada bi ti jedne gluve noći neko javio: "Ona se u drugi svet preselila"

Dok si ti razmatrao kako da je se otreseš, kako da zakačenu otkačiš. I da joj objasniš, da nisi čovek.

Dobro, dragi moj, jesi vanzemaljac, sve sam razumela, ovako prosta ...Ali Svemir stvori ljudska bića razasuta svuda, sa mislima i osećajem, ne sa santom leda.

I dok mi govoriš da nisi nizašta, moja duša te nežno gleda.

Juče su ti se oči smejala, danas nećeš ni da me čuješ, 

uvredili te drugi i naneli štetu, a mene odbacuješ dok ti govorim da si mi najdraži na svetu.

Ko te ubedio da ljubav ne valja, kako se bez nje može živeti?

Sve dok je odbacuješ, tvoje ulice biće puste i reči prazne, 

ni doktori ni zidine, ni lekovi, niko neće ispuniti tvoje dane. 

I onda ćeš se pitati, šta ti se dešava i zašto ne može da ti svane.

U začaranom krugu sediš i prezireš sve što je lepo,

okrivljuješ druge i vreme u kom živiš,

dok ne daješ ništa i ništa nećeš da primiš.

"Razočaraćeš se"- govoriš mi već četvrto leto, dok sam do tebe stizala kroz trnje i blato, jer je meni i poniženje sveto. 

Ne žalim vreme a ni sebe, sama pala i sama se ubila, samo mi krivo što te nisam osvetlila.

Pročitah još jednom stihove bedne...Glupa si i uporna, da te vidi kako plačeš ne bi kraj tebe  hteo ni da sedne.

A onda, u gluvo doba noći...

Nisam znala da li sanjam ili je istina, 

preda mnom je ljudski oblik od svetlosti sedeo, u mojoj sobi, za mojim stolom,

dok sam osećala da mi trenutni strah nestaje, gledao me kao ludu. 

"Možeš li ti da budeš mirna, smešni ljudski stvore, da ti noć služi za spavanje i mir, da li možeš tvoju želju već jednom otpustiti u Svemir?"

"Ti si postojao  nekada na Zemlji, šta radiš kod mene? Znam da si pronašao struju, ali ne mogu ti se imena setiti, jeza mi je ohladila kožu, ostala sam bez svesti."

"Svesna si, luda ženo, znaš ti ko sam ja. Moje ime ti spominje onaj kojeg želiš, onaj čiji sam idol."

Ne stigoh ni da u strahu vrisnem, setih se svega, grešna sam bila ovih dana, prezrela sam ime svetog čoveka koji nas je zadužio sve. Htedoh da mu se poklonim, ali on reče: "Ne!" Samo je jedan Um u Svemiru onaj kome ćeš se klanjati, ja sam tu jer si me prizvala svojom podsvešću, sve si granice svetova probila."

"Nisam uspela da ga osvetlim, želela sam da bude sretan, da ga ugrejem svime što imam. I nisam, nisam ga osvetlila."

"Grešiš - reče Tesla - sve lepo na njemu ti si primetila. Sanjala si da si sretna, ništa nisi zgrešila. Tvoja ljubav je pomerila granice, dimenzije...I ja sam te čuo, poput tvog anđela. Podržaću te, ljubav je najlepša i ljudima potrebna..."

Read More

Čiji je naš strah?

I naravno da je dan počeo nenormalno. Dođeš na posao i ako smena mirno krene, uplašiš se da to ne sluti na dobro, "nešto će se desiti da nam presedne ovo smejanje". Šta ćeš, tako je kada radiš na mesto gde ti se večito nameću nekakve "kontrole", i ovaj i onaj...

Eto ih, sad će nas proveravati, sad će nam zameriti ovako i onako, može doći  taj i taj...Možeš se i salomiti od posla, od ludačkog tempa, ali ako se nekome sa vrha hijerarhije nešto ne svidi, uzalud je sve. Nisi uspešan ako si postigao dobre rezultate, nego ako sve bude kako treba u onom danu kada te neko kontroliše. Mada, radiš i za tog nekog...

Da, radimo i za tog nekog, i za njega zarađujemo, jer tamo gde smo mi, tu je produktivnost, tu se odvija sve...Pukne mi nešto u svesti, nije ni bes ni ogorčenje, više to liči na buđenje. Upitah koleginicu sa sektora: " Znaš li koga smo se sve plašili u životu? Od rođenja do danas! Što smo se mi rodili?"  

I tačno tako...Ni minut mi nije potreban da se setim svih nametnutih strahova i trema, samo ne znam zašto su mi ikada bili potrebni. 

Rodiš se, prohodaš i progovoriš. I onda se plašiš roditelja, odnosno, njihovog mišljenja. Ako su strogi, plašiš se kazne, ako su zahtevni, plašiš se da li ćeš ih zadovoljiti i zadiviti, ako su previše brižni, plašiš se da će ti sedeti na glavi...Hoće li majci zasmetati kada prospeš hranu na čist stoljnjak ili polomiš cveće loptom... Naravno, trebalo je se plašiti i svih starijih u familiji, da ne bi imali ružno mišljenje o "lošem detetu".

Onda su na red došli prosvetari, učiteljica koja je imala za pravo da svakoga ponizi pred svima u razredu, a nastavnici su mogli biti i totalno ludi, nikome, tih devedesetih, nije smetalo ono što nije u redu. U osnovnoj smo imali nastavnicu geografije, koja  je sigurno bila sve osim normalna. Šizofrenični napadi, fizičko kažnjavanje i uvrede, pogrdne reči. Ali, ona je bila neko koga se treba plašiti, ne smeš se ni požaliti. Srednja škola bila je malo bolja, ali je isto tako dozvoljavala da profesori budu neko ko seje strah. Poštovali smo dobre, plašili se ludih. Odrastali smo pod režimom Slobodana Miloševića kada su se mnogi plašili da glasno razmišljaju, a kada smo uspevali da se negde zaposlimo, plašili smo se da nam u misli ne uđu članovi partije i odaju nas, plašili smo se "gazde" za kojeg radimo, da ga prijavimo ako nam nije isplatio novac ili što radimo na crno. 

Nije to sve, reče mi koleginica, ti nisi udata, a ja sam se morala bojati i svekrve! Bilo mi je smešno, ali šalu na stranu, od mnogih žena sam čula da ih je i taj strah pratio. Milion puta sam slušala o nekoj, kako "ima strogog muža, pa ga se boji". 

A danas? 

Istina je da radimo više nego što se radilo devedesetih, ali nikada više direktora, menađžera, šefova, zamenika, asistenata, kontrolora...I kada se zaposliš u veliku kompaniju gde je radnik neko od koga oni zavise, učiniće sve da postoji strah od njihove moći. Svi oni gledaju u zaposlenog, a samim tim, i sami jedni od drugih strepe, zavisi od toga ko je iznad koga. Hijerarhija čini svoje, bitno je napredovati kao ime, uvlačiti se, pa onda uspeti i svoj autoritet iskoristiti da te se drugi plaše. Strah od kazne, strah od poniženja, strah od otkaza, strah od budućnosti...Strah od klijenata ili mušterije ako se nezadovoljan požali, strah da kolega ne ispašta zbog tebe, strah za sebe, hoćeš li poludeti na kraju.

I to me je odjednom probudilo, osetila sam da teret sa pluća pada. Shvatim, da strahovi nisu naši, već tuđe želje i nastojanja da nas kontrolišu i tako uzdižu sebe. Shvatim da strah ne postoji već pristajanje na njega. I odjednom osetim da se više ne plašim, nikoga.

Read More

Jeretik - peti deo

Kovilje, 1871.

Aksentije Marodić, renesansni umetnik, ikonopisac, ukrasio je unutrašnjost hrama, onako kako je naučio tokom boravka u Italiji. Tiho, nenametljivo, ali da ostane kroz vekove. Ko ima oči da vidi, njemu će se otvoriti. Ostaće Tajna večera kao dokaz jednog vremena, negde u odabranoj zemlji, kada je učitelj Ješua, zajedno sa pokretom Esena i Nazarena, uz svoje apostole i suprugu, pokušao promeniti svet. Jasno je Aksentije naslikao prefinjeni lik žene, mlada i lepa , za stolom među muškarcima. Nebitno kada, bitno je ko će i kako ovo “videti” i razumeti.

Za razliku od Leonarda, Aksentije za pozadinu ostavlja reku Savu, Sirmium i Frušku goru. Dopustili su mu monasi da ovo delo postavi u centar ikonostasa, kao što su mu pomogli da se školuje u Italiji. Nisu se bunili ni zbog raspeća na kojem je zmija obavila Hrista, sve je to početak onoga što je danas poznato kao Hrišćanstvo. Niti su svi unutar sebe i među ovim zidovima, baš onakvi kakvi se predstavljaju svetu.

Godinama je Aksentije slušao priče o Templarima koji su posećivali ovaj manastir, mnogo ih je bilo kroz vekove. Oni su doneli ovaj krst koji nema veze sa pravoslavljem. I onaj mozaik koji prikazuje simbol ranog pokreta, ribe, i to je nešto od pre 313. godine.

Punu slobodu stvaranja imao je, a za uzvrat, nije se mešao u tajne manastira i nikada im nije postavljao nepristojna pitanja. Još dok se školovao u Italiji, nailazio je na istoričare i istraživače koji su ga pitali direktno u lice, da li je u Kovilju Zavetni kovčeg ili je nekada bio. Nije mogao da odgovori ni šta misli o tome, jer očigledno to znanje nije bilo namenjeno njemu.

I dok je ovde radio ikonostas, razmišljao je i pitao se šta bi od svega moglo biti istina, no uvek se vraćao samo na svoj rad.  Renesansa nije obična umetnost već čuvar tajni ili istina, kako god bilo. Ko se za nju odlučio, to je i njegova sudbina, uzvišeni cilj.

Ovog proleća, manastir su posetili pripadnici Templara iz Engleske i Škotske, po pozivu monaha, jer je trebalo predstaviti unutrašnju obnovu crkve. Marodić nije postavio pitanje zašto baš oni, niti je pokušavao da se nametne gostima. Imao je sreću da se desi suprotno od toga – jedan od pristigle gospode, izdvojio se od ostalih i izrazio želju da se prošetaju. Bio je u četrdesetim godinama, opuštenog ponašanja i vedrog izraza lica, za razliku od ostalih.

“Voleo bih sa Vama lepo ispričati se. Opažam da ste zbunjen čovek, koji je talentovan i pun znanja. Prošetajmo se okolinom.”

“Čast mi je. Nisam imao nameru nikoga ništa pitati, ali priznajem da ste u pravu, zbunjen sam godinama. Kao što sam i sada zbunjen, jer Vi govorite srpski.”

“Da, Srbin sam, živim u Engleskoj od rane mladosti. Nisam nikakav poseban čin, niti ambiciju. Moj duh ide u drugom pravcu. Zapitao sam se, da li osoba kao ti ima bilo kakvo znanje o pričama vezane za ovaj manastir?”

“Ne, nikada nisam postavio to pitanje, nikome. Oni su mi pomogli školovanje, tako da iz poštovanja prema njima, ćutim i radim svoj posao. Da je trebalo da znam, znao bih do sada.”

“ Donekle ste u pravu. Mada ste zaboravili svoju ulogu u ovom svetu. Pripadate ljudima koji pobeđuju zaborav i tamu. Magdalena kakvu ste je predstavili jeste originalni profil žene koja je oličenje ljubavi i njene moći. Zvuči smešno u današnje vreme reći tako nešto jer je moć oružja i novca sve što se ceni. Tako će ostati i u narednim vekovima. Ali će doći vreme kada će se svrha duhovnosti razumeti i ljudi će o tome slobodno govoriti. I svi slični na planeti povezaće se zahvaljujući jednom pronalasku koji će promeniti čovečanstvo. A to je ono što su genijalni umovi već jednom pronašli, i to u doba faraona. I Mojsija.”

“Mislite da je u Zavetnom kovčegu pronalazak budućnosti?”

“ I prošlosti i budućnosti. Kada su probuđeni ljudi iskoristili svoj potencijal, faraoni su njihove pronalaske iskoristili za izgranju piramida. Zatim su pokušali da ih pretvore u robove ali su majstori pobegli i razasuli se po svetu, neki su otišli među Esene i Nazarene, neki među Katare. I kada je Mojsije poveo svoj narod iz Egipta, neko se od majstora našao među njima i skovao taj kovčeg, još ne znamo kako, ali je u kovčegu jaka sila i sprava za proizvodnju hrane. Zatim je on, ili oni, nastavio svojim putem, i ostavio sveštenike da upravljaju mašinom. Svako ko se nije razumeo, stradao je.”

“Mislite da je to proizvodila nebesku manu?!”

“Naravno da jeste. Bog je stvorio planete, Svemir i duše, a potom su duše lutale i stvarale svetove. Tako da Tvorac Svemira nema ništa sa nama, šta radimo i kako ćemo se prehraniti. Ostavio nam je svoj energetski deo, magnetizam, da privlačimo i kreiramo svojim emocijama svoje živote i čitav ovaj svet. I toga čovečanstvo više nije svesno, samo malobrojni, ovako kao Vi i ja. I upravo, ta sila iz kovčega, jeste jedna vrsta energije iz prirode koju još nijedan naučnik nije pronašao, u ovo naše vreme.”

“Zašto se priča da je ovde Zavetni kovčeg. I Magdalenine mošti.”

“ Sve vreme  hoću reči da je to ovde bilo, ali su Templari odneli. Prvi hram u Kovilju izgradio je Rastko Nemanjić, i zaveštao ga Templarima, sa kojima je imao blizak odnos, o čemu istorija ne piše.”

“Poznato mi je. Mi o Svetom Savi malo znamo. U stvari, narod…ja znam dosta.”

“Pa, eto, on je ovde izgradio privremeno mesto za čuvanje kovčega. Imamo podatke da je u pitanju 1220. godina. I tada je, jedan deo Templara, u svojoj barci doplovio u Srbiju i doterao Zavetni kovčeg, kao i Magdalenine mošti. Srpski vladari su relikvije čuvali pod budnim okom, samo su odabrani vitezovi imali zadatak biti pored svetinja. I to je trajalo dve godine, nakon čega su ih odneli dalje. Smatralo se da će najvažnije relikvije biti očuvane ako se ne zadržavaju na jednom mestu. Tamo gde se najduže čuvao kovčeg bio je bunar na jednom ostrvu u Škotskoj. Već si čuo za burna dešavanja i iskopavanja.”

“Naravno da sam čuo, sve im je uzalud. Više nije ni tamo.”

“A zamislite da jeste? Koliko bi glava palo jer se ne znaju ponašati pred takvom spravom? I koliko njih bi se međusobno poubijalo, željni moći i slave?”

Aksentije klimnu glavom i oseti blago uzbuđenje pri pomisli da ovaj čovek zna gde se kovčeg a i kosti danas nalaze, ali je shvatio da treba ćutati. Razumeo je poruku. U kovčegu je nešto što će se tek pronaći i što će pokretati svet u budućnosti.

Samo su četiri godine prošle, kada je, 1885. Nikola Tesla, podneo svoj prvi zahtev Američkom patentnom zavodu. Pronalazak je nazvao “Komulator za električne dinamo mašine”.

Svet se nalazio na pragu novog doba, koje će pokretati električna struja.

Kada se proširila vest u krugovima naučnika i umetnika, o Tesli i njegovom pronalasku, Aksentije se setio reči Templara i rešio da se ponovo susretne sa njim. Ovaj put imao je pitanje na koje je već znao odgovor. U Zavetnom kovčegu nalazila se mašina koja je pomoću električne struje proizvodila hranu, tzv.  nebesku manu.  I da bi to otkriće napisalo novu istoriju.

 

Read More