Zagledana ispred sebe i u daljine u sebi, ostajem u sadašnjem trenutku gde je sve početak i sve odgovor. I odakle sam posmatrač gomile čiji deo nisam.
Nešto
se čudno dešava kada željno iščekujemo određeni period, situaciju ili
dan. Po iskustvu znam da više ne smeš za nešto reći: " Jedva čekam!"
Kako to, kada na sve treba gledati vedro i pozitivno?
Otprilike je
odgovor u sadašnjem trenutku.
On želi da nas podseti na svoje postojanje
i da samo njega imamo. I kada se nađemo u onome što jedva čekamo,
verovatno ćemo i tada misliti o nečemu sutra i postavljati pitanja.
Nešto od nas traži da budemo previše slobodni i opušteni, što mi ne
smemo, jer se plašimo da će nam sve izmaći iz ruku. Nešto zahteva da
verujemo u bajke i dopušta da budemo bačeni u ponor, jer onda moramo
razmisliti šta nam se dešava i potražiti istinu.
Više ne pišem raspored ni za jedan naredni dan, ne planiram godinu kakva će biti, planiram samo sadašnji trenutak.
Ostajem ista ja, neprihvaćena i neshvaćena, od nekih voljena.
Ako
mi tako odgovara, ponovo ću sama sa svojim koferom putovati gde mogu,
ponovo ću iste greške činiti, ponovo ista zadovoljstva.
Ništa ja ne moram, samo mogu da stvorim svoj početak godine, u mislima i željama, ili da ga ne vidim i nemam.
Svet se sveo na "moranje" i na potrebe koje nemaju smisla.
Ljudi su pretvorili svoje živote u dokazivanje i brisanje prašine po "glatkoj površini" ispod koje ne zagledaju.
Коментари
Постави коментар