Crveno klupko

Uvek isto...

Radiš kako i šta moraš, da bi preživeo. Trpiš i čekaš bolje dane, pokušavaš da zavoliš trenutno stanje i ništa od toga. A klupko se odmotava. Crveno klupko, iznad njega sunce i sve u praznom prostoru. I pitaš se ko je kriv, slučajnost, sudbina, ti, neko drugi? Pitaš se da li su neki ljudi u tvom životu demonizovani pa te njihova stopa i crna senka prate, nedajući mira? I onda, na kraju dana, vidiš crveno klupko. Sunce iznad njega je uporno, i "bezobrazno" je uporan mir u onom prostoru, beskonačnom. 

Kreneš dalje...

Ali, ne ide. Uvek isto, pustoš, nema mira iz onog prostora. I ne vidiš čija ruka odmotava klupko. Sve je košmar, dok ti kao živiš pristojno i kako treba. I sve je laž. Osećaš da nema kraja reprizi, čekaš hoće li se klupko odmotati.

Sve je pustinja... Nešto ti govori da nisi u njoj uzalud. Osećaj ti se javlja da si ona kiša u pustinji na koju se dugo čekao. I da je klupko u tvojoj ruci. A svetli prostor tvoja duša. Nego si kao čovek zaboravio, usnio u u telu, pa te nešto neprestano zove i nikako da pročitaš poruku do kraja. 

Onda kreneš prema tome svemu i menjaš se, rađaš se iznova, setiš se sebe. Moraš da uradiš stvari koje voliš, ne da bi preživeo nego da bi živeo. Raspadne se čovek na mnogo delova , da bi se sastavio i živeo.