Priče u krug

"Ove godine, kao da je posebno radostan. Ne prestaje da kruži već drugi dan." - rekla je Teodora mužu dok su šetali, ruku pod ruku.  "To si rekla i prošle zime u ovo doba. Kružiće i noćas." - odgovorio je Gavrilo iskreno, mada je imao nameru da se  našali. Deda Mraz je svakog decembra održavao jednu istu tradiciju. Upravljao je svojim sankama koje su vukli đžinovski irvasi. Iznad svakog grada i svakog sela, zavisno od toga koliko je potrebno. Iznad mnogoljudnog mesta nije mogao završiti posao tako brzo kao iznad sela. Bračni par je izašao u večernju šetnju dok je  sneg promicao, tako da su se pahulje stapale sa uličnim ukrasnim svetlima i figurama. Sanke Deda Mraza kao da su stigle oko punog meseca, toliko su bile daleko, pa bi se velikom brzinom i približile. Puno šetalište ljudi radovalo se snegu i prizoru na nebu, deca su veselo skakutala i očekivala poklone. Neki su već dobili paketić dok će ostali ove noći. Jedini uslov bio je da svako dete mora spavati da bi s...

Unutrašnje čovekovo svetlo odbija zlo. Unutrašnje zlo nema ime, nije ni svetlo ni tama. To je nešto podmuklo što nedgleda oboje. Čeka trenutak baš onda kada mislimo da je svetlo preobrazilo tamu i da je sve dobro. Nikad nije kraj, uvek moramo biti budni. Kada ne prođe i ne može, ono sećanje na trenutak koji je podsećao na Raj, kada je Raj dokazao postojanje Boga. I kada je na blic i nemoguće bilo moguće. Možda je to samo bio otvoren portal do šanse, do izazova od kojeg nismo znali šta ćemo. Šanse ponekad postoje kao otvorene rupe u svemiru, pokažu put na jedan dan, u sred misli tokom noći, u deliću sekunde, u bilo kom znaku, i zatvore se.Put u Raj, otvorena vrata, na tren, ko prepozna, ko ne, taj minut kada su anđeli povukli mačeve... https://slavicamijatovicpisac.rs/

Može biti besplatna kada je izaberemo na vreme. Skupa kada previše razmišljamo šta bismo trebali da uradimo, pa je ugrozimo i potom je želimo natrag. Kada shvatimo da sebe najbolje poznajemo.  Hladnoća u plućima ako nema slobode. Toplina kada se opušteno diše.  Deo nas umire kada je izgubimo, sve oživljava kada je imamo.  Vezivanje iz ljubavi prema nečemu ili nekome nije gubitak slobode. To je sreća. Gubitak je kada padamo pod uticaj. Niko nas ne može poznavati tako dobro kao što mi poznajemo sebe. Niko ne može da zna šta zaista možemo a šta ne.  Sloboda kako se oblačimo, šta radimo, čime se bavimo, šta izgovaramo, šta volimo, šta hoćemo, šta nećemo. Najveća prednost i preduslov za sve. Ili si slobodan ili nisi. https://slavicamijatovicpisac.rs/

Možda nije tačna  priča da se suprotnosti privlače.  To može biti samo ako su suprotnosti spolja, tj. ako neko od to dvoje ne izražava sebe dovoljno. Slični ljudi mogu davati utisak suprotnosti  a da su iznutra potpuno slični. Pimer: On voli da konzumira alkohol i cigarete, probao je i neku vrstu droge u mladosti, ona je neko ko nikada nije probao ništa od toga. Međutim, oni imaju sasvim iste ili slične poglede na život, iste hobije, iste navike, isto ponašanje u društvu. I mnogo raznih sitnica ih spaja. Za okolinu to dvoje biće suprotnosti koje se privlače jer je to samo za prvi, spoljašnji utisak. Istina je da su oni srodne duše itekako. Potpuno različite osobe ne mogu imati ni srećnu vezu ni dugo prijateljstvo. Jer je suprotnost nešto što ne može spojiti dvoje ljudi. Osoba koja voli životinje, teško da može biti sa nekim ko ih mrzi. Isto tako, devojka koja sluša stranu pop muziku i čita knjige, ne može doživeti da je privuče muškarac koji je vezan za narodnu, kafansku ...

Raspadne se i živ čovek. Zanimljivo je da to bude i dok niko ne vidi. Dok sluša kako stotine komadića zvecka kao da se razbila skupocena figura u nekom dvorcu, ne zna za druge zvuke. Jer zvuk raspadanja iznutra je najglasniji. A spolja čuje se zvuk njegovog smeha. Jer, tako treba. Šta, u stvari, trebamo? Šta je istina? Pribegavamo religiji, okrećemo se raznim vrstama ućenja, slušamo i pokušavamo - dok se raspadamo. I niko ne vidi sve dok se ne sastavimo iznova. I nije važno šta drugi vide, zaista nije. Ali je važno šta prenesemo na druge. Da li smo na nekoga preneli delić tegobe dok nestajemo, dok sebi ličimo na senku, jesmo li zagadili one sa kojima je sve u redu? Šta smo sebi, šta drugima? Šta je obris u ogledalu? Iskupljamo komadiće jer ne znamo šta bi drugo, prekrivamo podočnjake, krijemo se, izlazimo iz kuće dok će uvek neko očekivati da se smeškamo. Možemo li nekako znati kako sprečiti tamne dane zlo što donosi, kako učiniti nepostojećim ono što nazivaju sudbinom? Dok spada ljuš...

  Ništa jako kao želja za ljubavlju koja se čini nedostižnom. Ništa jače od ljubavi koja je bar na jedan dan ispunjena. Ništa jače od osećaja lepote kada je proleće tu, ni lepše topline kada se u sivilu novembra posmatra sunčan dan. Ništa jače od želje za promenom i od  energije kada se promena desila i dobra je. Kada ne ostajemo u pitanju i krenemo u rešenje. Ništa jače od koraka koji je od teškog postao lagan. https://slavicamijatovicpisac.rs/

  Oktobar je, dvadeset peti, divan dan, sunčan, lepši ne može biti u to doba godine. U mojoj bašti sve se žuti od lišća koje pada oko klupe na kojoj sedim, u miru i tišini. Dopisujem se sa drugaricom oko utisaka u vezi Sajma knjiga dva dana ranije i hvalim se kako sam došla do trenutka da čitam ono što sam kupila. Opisujem joj knjigu "Rukopis otkriven u Akri", fascinirana Koeljom koji moj um odvede na puteve lepote gde sve ima smisla.  Još nekome sam napisala citat iz knjige, da bi i on pročitao nešto lepo u svojoj sumornoj svakodnevnici. Primetila sam da je malo svežije nego trenutak ranije, odjednom je  oblačno, kao da će se vreme promeniti. Premestila sam klupu tamo gde je manje duvao sveži vetrić. Ubrzo je i to prošlo, sunce je ponovo jako grejalo, da je meni opet bila potrebna hladovina.  Predveče sam saznala da je u to doba bilo pomračenje sunca i da su ljudi čekali te minute, da bi posmatrali sunce i snimali. Malo mi je bilo krivo što mi je promaklo ali sam se...