Priče u krug

  Odlomak iz   knjige ''Sveti gral, sveta krv'' Pripadnici  treće glavne podvrste judaizma bili su Eseni. Sve do sredine 20. veka, podaci o Esenima poticali su većinom od dva onovremenska letopisca, Pilnija Starijeg i Josifa Flavija, jevrejskog istoričara iz prvog poznog stoleća, koji je često nepouzdan. Sa  otkrićem svitaka  sa Mrtvog mora, po prvi put je postala dostupna glavnina esenske građe. Počeli su da se pojavljuju oko 150. godine p.n.e. Održavali su svoje zajednice širom svete zemlje. Koristili su Stari Zavet, ali su ga tumačili više kao alegoriju nego doslovnu istorijsku istinu. Odbacivali su konvencionalni judaizam u ime jednog vida gnostičkog dualizma. Bili su lako prepoznatljivi po svojim belim prostim haljinama.Prema njihovom shvatanju osnovno je da se čovek brine za čistotu svoje duše i za svoj visoki moral. Eseni su bili okrenuti misticizmu i imali dosta zajedničkog sa raznim školama misterija koje su preovladavale u svetu Stredozemlja toga ...

Ostaću sa druge strane pameti, tamo gde je lepše. Nisi ni odrastao, nisi ni dete. Samo voliš više da gledaš kako ptice lete.  Nego prazne priče ljudske.  Ostaću tamo gde se veruje u Boga i moć molitve, gde se lepota bira i voli se ono što je okom nevidljivo. Izbiraću lepotu i ljubav, bez obzira na sve. Pokušaću da radim što volim i mislim kako volim, da ja budem ja, bez obzira na sve. I ono što moram da okrenem na svoj način, bezazleni, plemeniti.  Ostaću na svojoj strani, tamo gde je vera činjenica i gde nije sramota očekivati dobro. Među onima kojima je čudo normalna stvar i gde se se sve uvek može u sekundi promeniti. Ostajem sa verujućim i duhovnim, bez obzira na religiju i naciju, bez obzira šta se kako zove. Ostajem u svetlu i polako okrećem glavu od tame, zauvek.

U "zamci" koju sam smestila za tebe, nađi me, odatle se nisam pomakla. Paukova mreža sačinjena od najsvetijih emocija, od zlatnih niti i najvrednijeg ljudskog blaga. Pronađi me u predelu duše gde nema ničega osim lepote, privrženosti i predaje, gde dostojanstvo i poniženje ne postoje...samo ruže i prostor ispunjen svežinom. Pronađi me u ružićnjaku gde te očekujem, na mestu našem koje sam spremila daleko od očiju sveta. Znam da ćeš doći i srušiti zidove koje nametnuše drugi i tvoj ego. Sanjam da ćeš doći i verujem u povratak tvoj. Meni dođi , u moj zagrljaj koji te čekao više od pola života. Dođi , ti si moj svet i moje nebo, moj život, početak i kraj.

  Ne postoji dan kada nisam volela njega, i onda dok su me osećanja vodila do dna. Ne postoji trenutak u kom nije postojao za mene, niti delić podsvesti gde nije stanovao.  Pre njegove pojave u mom životu, nisam znala šta znači "beskrajno i neopisivo", niti sam   razumela šta znači"želeti" više od života. Sve na temu ljubavi za mene bilo je patetika i sve je postojalo osim ljubavi.  Ti si Ruža i Kraljica, predstavnik žene u Svemiru, simbol Ljubavi i Srca. Ti si mi došla kada sam bila na dnu i zvala sam tvoje ime...Molim te da mi pokažeš put do njega, jer sam sama zalutala, pošalji mi reči koje ću mu pisati i izgovoriti, jer ja sam zanemela. Pomozi mi  jer on mi je jedina želja.

  Pretvaram noć u dan... Zakačim sunčeve zrake na oči da ne može mrak dopreti, ni do zenica a ni do mozga.  Pretvaram poraze u inspiraciju, ozbiljnosti u šalu, ružno u ništavilo, bes u spokoj, patnju u moć. Odabiram ono što volim i zalivam svakodnevno ljubavlju. Mislim o svemu što volim, opisujem ono što volim, sipam u kalup energiju emocija onome što volim. Iz kalupa oblikujem dramu. I to što volim raste. Ljubav prema svemu što osećam, briše sve što nije valjalo i sve iluzije nestaju. Ne mislim o onome što ne volim  i tako mu ne dajem prostora za ostanak. Preobražavam nametnutu dramu u željenu stvarnost. Oslobađam okova i slušam svoju dečiju stranu. Dete u nama je moćno, samo je bitno da nismo željni prisilnog starenja. Slušam svoju dubinu, gledam sebe u oči pred ogledalom. I pitam sebe: "Šta voliš?" Nema zlata koje se pretvara iz olova, nema tog zanata, bespotrebnog, smešnog. Pretvara se spoljašnje olovo u unutrašnje zlato. To je alhemija. Traže me vekovima, žele znati ...

  Doživiš i taj osećaj da više ne postojiš. Nema ni sveta oko tebe, sve je laž i nije te briga šta se dešava. Ili postaješ bezosećajno stvorenje, ne možeš više ni plakati a ni smejati se. Sutra ne vidiš, niti sanjaš i želiš, a sklanjaš se od ljudi, maštaš o šumi, livadi, pticama i planini. Dolaziš kući, spuštaš zavese i zatvaraš prozore, telefon na nečujno... Niko te više ne voli, osim kućnog ljubimca, ako ga imaš, i niko te ne pita šta ti je. Dolazi kraj, mrak je pao, gust, hodnici kojim koračaš su predugački, tražiš vrata kroz koja ćeš pobeći... Shvataš jezivu istinu, da se pretvaraš u čudovište.  Ako je ostalo i malo svetla u nekom ćošku svesti, ona će se pojaviti, i to posle najgušćeg mraka. Jer, čim se svetlo upali, u sobi više nema mraka, i to ga proguta u deliću sekunde. Nekima se ovo buđenje dogodi u vidu bezuslovne ljubavi. Shvatiš da toliko voliš nekoga, do te mere, da se ponovo preobražavaš iz čudovišta u ljudsko biće, a mračnih hodnika više nema, prošao si kroz vra...

  Ja sam tu a poverujte da nisam, jer ne znam odakle sam trenutno, u kom prostoru i vremenu. Nisam tu a čini vam se da hodam i pričam, jer čini se i meni da sve to radim...To je samo moja fizička pojava, navijena da bude prijavljena na listu svakodnevnice živih. Rekoh, satkani smo od nule, od beskraja, praznine koja je sve i nije ništa od ovoga što nam se čini. Nisam tu i nemojte me ubrajati među "svoje" jer ja imam i te "moje" koji su isti. Vreme kraja za koji mislite da je čuveni  kraj sveta, jeste vreme početka i podele na crno i belo, na istinu i privid, na original i iluziju. Smatrajte da sve je isto kao nekada i slušajte šta vam govore puna usta svega, ne razumete da su usta za koja vam se čini da ćute, usta puna zlata.  Klanjajte se komercijali i čuda čekajte, dok će kreator "čuda" čekati vas. Tražite od njega sve, dok on  iščekuje dan kada dajete sebi.  Uzajamno čekanje. Dok se klanjate, i tražite ga, on stoji u vama i čeka da stanete ispred ogleda...