Priče u krug

Tu negde piše ko sam i da postoje odgovori na pitanja dok još nisu postavljena.  Možda je sve zapisano još i pre rođenja...zašto, zbog čega, kada i kako... Snovi mi govore nešto, a ja ne mogu da ih otključam, na javi pojavljuju se čudni znaci, pratim ih, ali ne znam šta znam.  Kao da unutra imam dovoljno mira ali ga ne prihvatam, kao da je ona druga prejaka, a ne dozvoljam da se dokaže. Čini mi se, krijem sebe od sebe, zbog loših uticaja, zbog previše emocija i ranjivosti.  Negde ispod svesti, ja se smejem sebi kada plačem, dok nemam volje i nade, šaljem sebi signale i rešenja dok ih ne prihvatam. Želim  da se "setim" šta znam i šta mogu, gde je odgovor na rešenje koje tražim. Želim ključ da otvorim tu bravu, da  otvorim već odškrinuta vrata i vidim što treba da vidim. Čini mi se, ili sam stvarno u pravu, da svako od nas ima svog prejakog unutrašnjeg sebe, kojeg se plaši i ne pušta ga napolje. Da naš dvojnik jeste ona prava osoba, dok mi sa maskama p...

Post je posvećen devojkama koje rade u velikim kolektivima i trpe jedno istu rečenicu, upućenu od strane udatih koleginica. Taj "slogan" glasi : " Lako je tebi! Ti dođeš kući i ne moraš ništa da radiš, majka ti kuva ručak, ti možeš da ležiš! Ne čekaju te muž i deca".  "Lako je tebi", rečenica koja je puna nekog jeda, ali i neznanja. Odakle smelost nekome da kaže bilo kojoj osobi ovakve reči, jer niko ne može znati kako je drugome šta se u životu nečijem dešava, kako je nečijoj duši? Da li je udatim ženama teret sopstveni brak ili je muka u nečemu drugom? Pohvaliće se svojom decom i partnerom kada god je to moguće, pohvaliće se kako su se udale na "vreme", kako su postale mlade mame, pohvaliće se u svakom trenutku, a onda će sve to zameniti besom, i to vrlo brzo.  Svaka neudata koja se nalazi u velikom ili malom kolektivu, sigurna sam da će se nasmejati ovome i da će se zapitati kako sam se baš ove teme setila. Radi se o tome što lično n...

Stari zavet, Prva knjiga Mojsijeva, glava 31. A kada osta Jakov sam, tada se jedan čovek rvaše sa njim do zore. I kad vide da ga ne može savladati, udari ga po zglavku ( zglob) i stegnu ( koleno), te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovek rvaše sa njim. Pa onda reče: "Pusti me, zora je." A Jakov mu reče: "Neću te pustiti dok me ne blagosloviš."  A čovek mu reče: "Kako ti je ime?" On odgovori. "Jakov". Tada mu reče: "Od danas, nećeš se zvati Jakov, nego Izrailj, jer si se junački borio i sa Bogom i sa ljudima, i odolio si. " A Jakov zapita: " Kaži mi kako je tebi ime? "  A on reče "Što pitaš kako mi je ime?" I blagoslovi ga.  I Jakov nadenu ime onom mestu Fanuil, jer kaže: Boga videh licem k licu, i duša se moja izbavi. I sunce mu se rodi kad prođe Fanuil, i hramaše na stegno (koleno) svoje.   Ovaj tekst podseća na košmarni san čoveka koji je vodio tešku unutrašnju borbu.  Priča bukvalno ide u tom ...

Ako neko poželi da promeni pogled na čitav svet i ljude, na sve ono što su ga učili od detinjstva i što mu nije jasno, dovoljno je da pročita trilogiju od Ketlin Mekgovan: "Iščekivana", "Knjiga ljubavi" i "Princ pesnika". Sve može biti mnogo jasnije, od stvaranja sveta pa do odnosa između ljudi i bogova, o smislu religija i ljubavi između muškarca i žene. "Knjiga ljubavi", najviše se bavi dokazima da postoji najmoćnije oružje u poslednjih 20 vekova a da ne ubija, već bi se zbog njega moćnici ubijali, jer može da sruši izgled čitavog današnjeg sveta. To je knjiga pisana rukom Isusa Hrista, rukopis gde leži istina o planeti i ljudima. Dugo vremena bila je u rukama Katara, zbog čega je taj narod istrebljen skoro do kraja, a onda su je vekovima čuvali Hristovi potomci i mnogi bogati plemići koji su gradili hramove i sakrivali je, a nije svako mogao da je pročita. Samo ko je posebno nadaren, naročito žene koje su rođene u Hristovoj i Magdaleninoj krvn...

Čudna je ta ljubav. Sve zaboraviš ako to ovlada tobom, ništa više ne postoji. Isto ti je sve, i jutro i veče, i noć i dan, sunce i kiša, oluja i gromovi ne smetaju ti. Bilo je beskrajno lepo i stvarno, ali krajem dana, kada je mrak padao i kada se našla ponovo u svojoj samoći, tuga je polako krenula da izbija iz površine, kao kada voda izbije negde u prirodi, iznenada i nezaustavljivo. Lik čoveka u kojeg je zaljubljena, izronio je iz podsvesti i preplavi je bol preko pluća. Shvatala je da će ona ovu istinitu bajku napustiti, zameniti je za ponovni život u kopija svetu, samo da bi viđala Aleksand ra. Odavno misli o njemu, uvukao joj se pod kožu, u krv... Polako, suza jedna za drugom, krenule su i to Sari izazva grižu savesti, jer oskrnaviti ovaj svet suzama, to nije pravedno. Sve su joj poklonili od srca, i kada bi htela ostati, pomogli bi joj da krene od nule, ali ništa od toga nije želela. Setila se...

"Zovemo se Abraham i obraćamo vam se iz Ne-Fizičke dimenzije. Razume se , morate da shvatite da ste i vi potekli iz te dimenzije, tako da se i ne razlikujemo baš mnogo. Vaš fizički svet nastaje kao projekcija Ne-Fizičkog. Vi i vaš fizički svet ste u stvari produžeci Ne-Fizičke Energije Izvora. Abraham je porodica Ne-Fizičkih bića, prirodno okupljenih oko svoje snažne želje da podsete vas, svoje fizičke produžetke, na Zakone Univerzuma koji upravljaju svim stvarima..."        Stvari koje znamo, koje ste možda zaboravili, a važno je da ih se             setite. "Ako želite nešto što trenutno nemate, potrebno je samo da usmerite svoju pažnju na to, i prema Zakonu privlačnosti, to će vam doći, jer dok razmišljate o toj stvari ili iskustvu koje priželjkujete, emitujete vibraciju, a tada prema Zakonu, ta stvar ili iskustvo moraju da vam krenu u susret. Međutim, ako želite nešto što trenutno nemate, a vi pažnju usmeravat...

Opet isti san, isti neuspeli pokušaj. Pružao je ruku koju nije  mogla  da  dohvati.  Njegova  desnica   tražila  je  spas, toliko  malo  je  falilo  da  se  šake  spoje...  Uvek  ista  scena, bez novog detalja, iuvek pred zoru. Pustinja, čovek stoji nedaleko od nje, pruža joj ruku, ali ona je paralizovana, ne  može  ni  korak  dalje.  Želi  da  mu  pomogne,  oseća njegovu  patnju  u  sebi,  svesna je da nešto  od  nje  zavisi. Isto  tako,  svesna  je  i  ko  je  on.  Gledala  je  u  nesrećnog, lepog čoveka, obučenog u tamno braon tuniku, kao da je navukao vreću na sebe. Na nogama je imao jednostavne sandale,  ona  obuća  koja  je  danas  poznata  kao  „Rimljanke“ ,  bio  je  tam...