Oči iz kamena

 

Bio je novembar, tmuran i tih, kad je Jerotej, isposnik sa Homoljskih planina, po prvi put osetio Poziv.

Nije to bila misao. Nije bio glas. Bila je to svetlost – nežna, blaga, ali neumoljiva – koja mu se urezala u snove i budno stanje. Video je zatvorena vrata od kamena, krila od svetlosti, i oči koje nisu gledale – već su bile gledanje samo.

Dani su prolazili, a Jerotej je postajao sve tiši. Ljudi iz sela govorili su da se „onaj stari opet s nečim s neba kači“. A on se, zapravo, pripremao. Postio je 40 dana. Govorio ni sa kim. I onda je, jedne noći, ušao u stanje koje je sam zvao „tanka granica“. Telo mu je bilo tu, na podu kolibe, ali duh… duh je bio pozvan.

Video je hodnik od kamena, beskonačan i hladan. Hodao je bos kroz tamu dok nije stigao do prostorije sa zlatnom kupolom. Na sredini je sedelo Biće. Anđeo bez krila. Svetlosno, ali tužno. Bez glasa, ali prisutno u svakom kutku svesti.

     „Zašto si zatočen?“ – upita ga Jerotej bez glasa.

Biće ne odgovori rečima, već prikazom: Ljudi u tamnim odorama, nose ga u kavezu svetlosti. Jedan stari čovek u belom plaštu viče:

    „Ako se ovo otkrije, crkve će pasti!“

    „Ko si ti?“ – pokuša opet.

Odgovor je došao kao osećaj tuge, večnosti i istine.

    „Ja sam ono što ste izgubili. Ne ime, ne vera, ne snaga – već sećanje. Ja sam ono što ste znali pre jezika.“

Jerotej zaplaka, ali ne od straha. Bio je to plač duše koja se prisetila zaboravljenog doma. U toj tišini Biće mu dade poslednje:

    „Ne traži me više. Ali govori. Reci im... da svetlost nije protiv tame. Ona je njen osmeh.“

Kad se vratio, danima nije govorio. Tek posle sedam dana tišine, nacrtao je jedno jedino oko u kamenu. Ispod toga je zapisao:

„Zatočen, ali ne napušten.“

Ljudi su pitali šta to znači. On se samo nasmejao i rekao:

    „Kad bude vreme, znaćete svi. Neki će ga čuti u snovima, drugi u tišini. Samo nemojte zaboraviti da gledate unutra.“

---

 

Read More

Nepoznato biće u Vatkinau?

 To je jedna od onih teorija koje zvuče kao da su izašle iz scenarija za film Dan Browna — i upravo zato intrigiraju ljude širom sveta. Tvrdnja da je u Vatikanu zatočeno „nebesko biće“ ili entitet nepoznatog porekla spada u red urbanih legendi i teorija zavere koje nemaju potvrdu u stvarnim dokazima, ali opstaju zahvaljujući internetu, pop kulturi i ljudskoj fascinaciji tajnama.

Ova ideja se najčešće vezuje za navodne tajne arhive Vatikana, poznate kao Archivum Secretum Apostolicum Vaticanum, koje su decenijama bile zatvorene za javnost. U tim arhivima, prema teoretičarima zavere, navodno se čuvaju dokazi o vanzemaljcima, anđelima, pa čak i o „biću svetlosti“ koje je uhvaćeno i zatvoreno zbog njegovog potencijalnog uticaja na veru i čovečanstvo.

Neki trag ove priče vodi do pseudodokumentaraca i foruma iz ranih 2000-ih, gde su se pojavile tvrdnje da je Vatikan u posedu entiteta koji nije ni ljudski ni demonski, već nešto „između“. Ove tvrdnje su često povezivane sa idejama o „anđelima palim s neba“, ili čak sa teorijama o drevnim astronautima.

 Naravno, Vatikan je više puta demantovao ovakve tvrdnje i aktivno se bori protiv širenja teorija zavere, naročito onih koje se tiču pape ili crkvenih tajni

Read More

LJUBAV PREMA SEBI I – BAŠ ME BRIGA ZA SVE

 

Nekada sam želela da me svi vole. Da se dopadnem. Da budem fina, dobra, skromna.
A onda sam se probudila – umorna, slomljena i izgubljena od tolikog udovoljavanja drugima.

I tada se desilo nešto važno:
Shvatila sam da ljubav prema sebi nije luksuz. To je osnova. Temelj. Životna nužnost.

Kada zavoliš sebe, ne moraš više da se dokazuješ.
Ne moraš da trčiš za tuđim aplauzima.
Ne moraš da se pravdaš, objašnjavaš, izvinjavaš zbog toga što jesi.

 Baš me briga za sve što nije moje.
Za tuđa očekivanja.
Za kritike koje dolaze iz nečijeg nerazumevanja.
Za pravila koja guše dušu.
Za „šta će reći svet“.

Jer svet uvek nešto ima da kaže.
A ja imam sebe.
I više ne idem protiv sebe da bih bila „dovoljna“ nekome drugom.

AKo sam dovoljna sebi, valjaću i onome ko mi je sličan.  

Zato biram da volim sebe.
Da budem svoja.
Da budem slobodna.
Da kažem NE kad mislim NE.
I da stanem iza svog DA, bez griže savesti.

Volim sebe. I baš me briga za sve.
To nije bunt.
To je mir.
To je sloboda.
To je nova ja.

 

Read More

Sat iz prošlosti (kratka priča)

 

Na tavanu stare kuće , među zaboravljenim knjigama i sapunastim ogledalima, Leona je pronašla sat. Bio je smešten u kutiji obloženoj plišom, sa ugraviranim natpisom: “Ne okreći kazaljke — neka one okreću tebe.”

Sat nije otkucavao. Nije imao staklo, niti pokazivao vreme. Ipak, kada ga je stavila oko zgloba, prostor se tiho zatresao, kao da je kuća zadržala dah.

U sledećem trenutku, Leona više nije bila na tavanu. Stajala je na drugoj lokaciji, i 400 godina ranije — na kamenom trgu ispunjenom mirisom lovora i glasovima u venecijanskoj odeći. Sve je bilo živo, treperavo, ali istinski stvarno.

Tokom narednih “putovanja”, sat ju je vodio u različite epohe iste kuće — u vreme kada su se pisma još donosila kočijama, kada su se slavili dolasci mornara, kada se ljubav krila u šiframa uvezanim koncem.

Svaki put, ostajala bi samo pet minuta. I svaki put, nailazila je na istog čoveka — neprimetnog, ali prisutnog. Nekad prodavac knjiga, nekad violinista, nekad mornar. Uvek s istim osmehom i pogledom koji kao da je poznavao nju bolje nego ona sebe.

Na poslednjem povratku, sat je nestao s njenog zgloba, a pored prozora se pojavio kovertirani list papira. Pisalo je jednostavno:

“Hvala ti što si vratila svaki trenutak koji smo izgubili. Vreme nije linija — ono je krug. A sada, i ti si deo mog kruga.”

 

Read More

Miris lavande ( kratka priča)

 U malom selu podno Zlatara, gde se putevi pretvaraju u staze a tišina u pesmu ptica, živela je baka Darinka. Njena kuća imala je dvorište puno lavande koja je, svake godine u julu, mirisala jače od svih uspomena.

Jednog jutra, dok je sunce još lenjo posmatralo planinske vrhove, Darinka je pronašla pismo ispod kamena kraj starog bunara. Pismo je bilo bez adrese, ali pisano poznatim rukopisom — rukopisom njenog muža Dragutina, koji je nestao tokom rata pre više od pedeset godina.

U pismu je pisalo: „Ako ovo čitaš, znači da je lavanda preživela. A ako je lavanda tu, i ti si.“

Darinka nije zaplakala. Samo se nasmejala i sela u senku velikog duda. Zatvorila je oči, a vetar je ponovo zamirisao na mladost, lavandu i jedno proleće koje nikada nije do kraja prošlo.

 

 

Read More

Čuvar Tajne Knjige

 

Skriven među senkama vekova, ne traži priznanje, niti ostavlja tragove na površini sveta. On je most između onoga što je zapisano i onoga što se mora sačuvati. Njegove ruke, obavijene tišinom, drže knjigu čije stranice odjekuju šapatima prošlih vremena.

Nije običan čitalac—on je čuvar, utočište istine koja ne sme biti izgubljena. 

Zna da reči u njoj nisu samo mastilo na pergamentu, već ključ za one koji traže, odgovore za one koji pitaju.

Knjiga mu svetli u rukama, ispunjena tajnama koje svet nikada nije bio spreman da sasluša. Neki su pokušali da je zaborave, drugi da je unište, ali ona opstaje—jer tajne ne mogu nestati, mogu samo čekati trenutak svog otkrivanja.

Svet prolazi pored njega nesvestan njegove moći, nesvestan svetlosti koja se skriva iza tih korica. Ali on zna. On pamti. On čeka.

Jednog dana, neko će biti dostojan da pročita njene stranice, da pronađe ono što je vekovima skriveno. 

Do tada, Čuvar ostaje u tišini, sa knjigom u rukama—nevidljiv, a neizbrisiv.

 

Read More

Radost koja ne traži razlog: O ljudima koji su zadržali dete u sebi

 U svetu koji nas svakodnevno ubeđuje da treba da jurimo ciljeve, popravljamo sebe, zarađujemo više, radimo brže i budemo “realni”, postoje ljudi koji su – reklo bi se – ostali van tog tempa. Ljudi koji se i dalje smeju punim plućima, kojima oči zrače iskrom kada vide balon u parku ili dugačku senku na zidu. Ljudi koji su zadržali dete u sebi.

Oni nisu naivni, ni nesvesni stvarnosti. Naprotiv, često su prošli mnogo toga. Ali su, uprkos svemu, odlučili da ne izgube radost.

To nije ona radost koja dolazi iz spoljašnjih postignuća – kada nešto kupimo, postignemo ili osvojimo. Ne. To je bezuslovna radost, ona koja se javlja iznutra, bez posebnog razloga. Čista, tiha, iskrena. To je onaj osećaj kada osetimo zahvalnost samo zato što dišemo. Kada nas sunčeva svetlost na licu podseti da smo živi. Kada se setimo kako je čudo što uopšte postojimo – i što svakog dana imamo novu šansu da budemo.

Ljudi koji su zadržali dete u sebi nisu detinjasti, nego detinje radosni. Njihova sposobnost da se igraju, da se dive, da veruju u čuda – ne čini ih slabima, već duboko živima. Oni i dalje postavljaju pitanja koja odrasli zaborave: "Zašto je nebo plavo?", "Kako li izgleda jedna kap kiše iznutra?", "Šta ako je sve ovo jedan san?"

 

 

Takvi ljudi ne traže od života da im stalno nešto daje. Oni znaju da je i ono malo – mnogo, ako mu damo pažnju. Oni se ne stide što su emotivni, osetljivi, što vole da se smeju sitnicama. Njihova unutrašnja sloboda je zarazna. Kada si pored njih, i sam počneš da vidiš svet drugačije – jednostavnije, nežnije, lepše.

U društvu koje nas često gura da postanemo "nešto", oni nas podsećaju da je dovoljno da budemo ono što jesmo.

Zadržati dete u sebi ne znači ostati nezreo. To znači zadržati dušu budnom. Ne zaboraviti da svet nije samo obaveze, računi i zadaci. Svet je i miris jutarnje kafe, i zvuk smeha, i dodir ruke, i vetar kroz kosu. To su stvari koje dete u nama uvek vidi, čak i kada ih odrasla verzija nas previdi.

Zato, ako primetiš da se često smeješ bez razloga, da te još uvek gane zalazak sunca, da veruješ u dobrotu, da ti srce zatreperi kada pustiš balon u nebo – čestitam. U tebi još uvek živi ono dete koje zna da je radost postojanja najvažnija od svih.

Ne izgubi ga. To je tvoj kompas. Tvoj dar. Tvoj pravi dom.

 

Read More

Kreativno pisanje: Put ka izražavanju sopstvene istine

 Zamisli da u ruci držiš ključ. Ne običan ključ, već onaj koji otključava vrata svetova, otkriva neizrečene misli, oživljava emocije i pretvara svakodnevicu u priču. Taj ključ se zove kreativno pisanje.

pisanje nije talenat koji imaš ili nemaš. Pisanje je veština. A svaka veština se razvija — strpljenjem, vežbom, radoznalošću i, pre svega, hrabrošću da iskoračiš iz poznatog.

Šta je zapravo kreativno pisanje?

Kreativno pisanje je umetnost izražavanja — kroz priču, dijalog, unutrašnji monolog, sliku, metaforu. Ne pišemo da bismo samo nešto rekli. Pišemo da bismo nekoga dotakli.

To može biti kratka priča, roman, scenario, pa čak i blog post. Ključno je da postoji glas — tvoj glas — i poruka koju nosi.

 

 

 

 

Kako izgleda proces kreativnog pisanja?

 

1. Posmatranje sveta.

 Pisac je veći posmatrač nego govornik. Inspiracija je svuda — u starici koja prodaje lavandu na pijaci, u praznoj stolici kraj prozora, u snu koji ti ne da mira.

2. Postavljanje pitanja.

Šta ako? Zašto baš tako? Šta se desilo pre nego što je počelo? Šta lik krije? Pitanja su kapije imaginacije.

3. Pisanje bez autocenzure.

U prvoj verziji piši sve što ti padne na pamet. Prva verzija ne mora biti dobra. Ona mora biti iskrena. Prava magija dolazi kasnije — kroz uređivanje.

4. Uređivanje kao oblik ljubavi.

Mnogi ne znaju da pisci više brišu nego što pišu. Uređivanje nije neprijatelj inspiracije, već njen saveznik. Uređuješ da bi pronašao suštinu, da bi ostala istina.

ašto da pišeš?

Jer svet ne treba još jednu kopiju. Svet treba tebe — tvoju priču, tvoju perspektivu, tvoju istinu. Pisanje leči, pokreće, oslobađa. A ako to što napišeš dodirne još nekoga? Onda si stvorio nešto moćno.

Ako osećaš da u tebi nešto zove da pišeš — ne ignoriši to. Sedni. Diši. I napiši prvu rečenicu. Biće nesavršena. I biće tvoja. A to je početak svakog velikog dela.

 

 

 

 

Read More

Snaga ljubavi

 Ljubav nas natera ili da svim čulima osetimo postojanje, ili da više ništa ne postoji što je do juče bilo. Ona nas motiviše da pređemo ustaljene granice i postignemo nešto više. Milion nečega nije ništa naspram onoga što voliš.

Jer ono što voliš menja tvoju putanju. Ne pita te da li si spreman, ne nudi sigurnost, ne garantuje ishod. Samo ti tiho pokaže put – i nestane iza horizonta, da vidiš da li ćeš poći. Ljubav nije uteha, već poziv. Nije bekstvo, već povratak sebi.

U njenom prisustvu postajemo ili hrabriji nego ikada, ili svesni koliko smo ranjivi. I to je dar. Jer kad ti je stalo, kad zaista voliš, više ne juriš svet – već ga stvaraš, po meri svog srca.

 

Read More

Stefan Nemanja i Bogumili

 

Da li je Stefan Nemanja zaista ubijao Bogumile? Traganje za istinom iza senke

 

U srpskoj istoriografiji često se navodi da je Stefan Nemanja, veliki župan Raške i osnivač dinastije Nemanjića, brutalno progonio Bogumile kao jeretike. Međutim, kada se dublje pogleda u celu priču, imamo nedostatak direktnih vojnih sukoba i izgnanstava. Postavlja se intrigantno pitanje: da li je Nemanja bio zaista inicijator progona, ili samo izvršilac većeg crkveno-političkog plana?

Prema „Žitiju Svetog Simeona“, koje je napisao njegov sin Sveti Sava, Nemanja saziva sabor, iznosi jeretike pred sud, spaljuje njihove knjige i naređuje njihovo progonstvo. Ipak, istoričari primećuju da ovaj opis ima ritualni, gotovo simboličan karakter. O izuzetno brojnom pokretu Bogumila u Raškoj nema ni reči o oružanim pobunama, većim sukobima ili egzodusima.

U 12. veku bogumili su već bili pod snažnim pritiskom u Vizantiji, dok je Katolička crkva pripremala teren za kasnije krstaške pohode protiv jeretika. Vizantijski car Aleksije I Komnin već je vodio jake kampanje protiv Bogumila. Moguće je da su nosioci ovog pokreta već bili istisnuti iz Raške teritorije pre nego što je Nemanja uopšte reagovao.

 

Značajna je i Nemanjina politička pozicija. Da bi osigurao vlast i osigurao legitimitet u očima Carigrada, morao je da se javno distancira od jeresi. Progon Bogumila mogao je biti, pre svega, politički ritual poslušnosti i duhovne čistke nove države.

Nevidljivi slojevi istine

Evo šta znamo i šta se može samo naslutiti, kada uđemo u duboku zonu između istorije, politike i duhovnih tokova.

 

ZVANIČNA ISTORIJA: Stefan Nemanja i bogumili

Prema „Žitiju Svetog Simeona“, koje je napisao Sveti Sava, njegov sin, Stefan Nemanja je pokrenuo oštar progon Bogumila.
On ih je nazvao „jereticima“ koji „pokrivaju istinu tamom“ i opisuje kako je:

• Sazvao sabor, pred crkvenim i narodnim poglavarima.
• Izveo bogumile na sud, javno osudio njihove knjige i spalio ih.
• Naredio da se bogumili prognaju, a vođe oštro kazne.

Ova verzija je dominantna u srpskoj istoriografiji i crkvenim zapisima.

 

 

Da li je neko drugi „počistio“ Bogumile?

1. Vremensko poklapanje sa širim krstaškim pritiscima

U to vreme (12. vek), katolička crkva i vizantijski dvor su pojačano vršili pritisak na vladare koji nisu oštro postupali prema jeresima.
Bogumili su tada već bili:

• Ugnjetavani u Vizantiji (npr. pod carem Aleksijom I Komninom),
• Pratila ih je loša reputacija u katoličkom svetu.

Stefan Nemanja je možda bio pod jakim spoljnim pritiskom, posebno ako je želeo priznanje svoje vlasti od strane Vizantije ili papstva.

 „Da bi bio priznat vladar u očima velikih sila, morao si pokazati da si zaštitnik pravoverja.“
(neimenovani vizantolog, citiran u predavanjima SANU, 1984)

 

Sumnjiva teatralnost sabora

Može se primetiti da je opis suđenja Bogumilima vrlo ritualizovan, skoro kao pozorišna predstava.
Nema direktnih spisa bogumila iz tog vremena (osim kasnijih indirektnih tragova), što može značiti:

• da su već bili razbijeni ili oslabljeni pre samog sabora,
• ili da je „progon“ bio više politička demonstracija, nego realna represija nad jakim pokretom.

Nijedan zapis ne svedoči o velikom oružanom sukobu

Da je Nemanja brutalno istrebljivao masovni pokret u Raškoj, postojali bi tragovi: pobune, ratovi, pobijeni vođe.
Međutim:

• Ne postoji opis vojne operacije protiv bogumila.
• Nema ni hronika koje beleže egzoduse ili mučeništva kakva su zabeležena u drugim zemljama.

Ovo otvara prostor za teoriju: možda je neko drugi (npr. Vizantinci) već „pripremio teren“?

 

Stefan Nemanja možda nije bio glavni krvnik Bogumila, već poslušnik, ucenjeni vladar koji je otvorio granice zemlje za tuđu vojsku.
Pokret je možda već bio potisnut iznutra, iz Vizantije ili drugih centara moći, a „progon“ je bio simboličan čin političke vernosti pravoslavlju i carigradskom autoritetu.

 

Read More

Tri suze ispod oka istine

 

 

 

Na rubu vidljivog sveta, postoji pogled koji ne traži očima. To je Oko Istine – drevni simbol onih koji znaju da najdublje stvari ne govore, već šapuću iznutra.

Ispod tog oka, kaplju tri suze. Nisu to suze bola, već ključne kapi – svaka od njih otključava vrata u svet koji ne pristaje da se vidi spolja.

Prva suza je Strah.
Ona te pita: Da li si spreman da izgubiš sve što nisi ti, da bi postao ono što jesi?
Ko beži pred njom, ostaje u lavirintu senke.

Druga suza je Sumnja.
Tiho šapuće: Da li veruješ samo u ono što ti se nudi, ili i u ono što te zove iznutra?
Ko je odbaci, ostaje u svetu bez dubine.

Treća suza je Moć.
Blistava, zavodljiva. Pita te: Šta ćeš učiniti ako ti bude povereno ono što niko ne bi smeo znati?
Ko padne pred njom, zatvara poslednja vrata svetlosti.

Između oka i suza – plamen. On ne gori meso, već gori laži. Ko kroz njega prođe, ne nosi više masku, već svetlost.

A iza svega, knjiga. Ne u rečima, već u biću. Pisac te knjige – Isus, učitelj bez olovke. Pisao je dodirom istine, rukom što je dotakla i smrt i večno.

Zato, ne traži knjigu samo ispod kamena.
Traži je u trenutku kad treća suza dotakne tlo, a ti i dalje stojiš – nepobeđen.

 

---

Read More

Tajna knjiga postoji

 

U tišini vekova, dok su reči nestajale sa pergamenata, jedan pogled je ostao da govori.

Ne šapatom, već svetlošću koja prodire dublje od reči.

On nije došao da stvori religiju, već da oslobodi istinu.

U očima mu je odraz znanja koje ne staje u svetovne spise.

Postoji knjiga. Napisana rukom koja je dotakla večnost.

Nije izgubljena — samo čeka da je neko prepozna.

Pogledaj još jednom. On zna da je tražiš.

Read More

Knjiga Njegova postoji

 

Ova knjiga nije nastala da pokori.

Niti da uzvisi jednoga nad drugima.Ona je rođena da podseti na ono što je bilo pre reči, pre kamenih gradova, pre zaborava.

Ti koji si pronašao ove redove, znaj: nisi zalutao.

Ova knjiga ne uči, ona budi. Ne naređuje, već šapuće.

Ne drži te za ruku, već otvara vrata koja su oduvek bila pred tobom.

Postoje svetovi koje ne vidiš, ali ih nosiš u sebi. Postoje istine koje ti nisu izgovorene, ali tvoje srce ih pamti.

Ako želiš da čitaš ovu knjigu, nauči da slušaš tišinu. Jer te reči koje slede nisu za glasove sveta, već za oganj duše. U početku, nije bilo tame. Nije bilo ni svetlosti. Bilo je samo Jedno, bez straha, bez granica, bez pitanja. Iz tog Jednog si i ti. Ne pripadaš ovom prahu, niti hladnoj tišini smrti. Ti si glas u pesmi što nikada nije prestala. Tajna knjiga postoji. I ti si njeno živo poglavlje.

Ne vidiš je očima, niti je možeš uhvatiti rukama. Ona spava u svetlosti zaboravljenih mesta, u tišini kamenih hramova, u šaptu vetra što prolazi kroz drevna vrata. Pisac te knjige nije ostavio potpis. Njegov dah je u svakom slovu, njegovo srce u svakoj tišini između reči. Onaj koji traži Istinu, ne traži knjigu – već prisustvo koje je knjiga samo oslikala. Tajna knjiga postoji.

Čuva je zemlja, nebo i duša onih koji su sačuvali svoje oči čistima.

Nije napisana mastilom što bledi, već svetlom koje nikada ne gasne.

Ako zatvoriš oči, ako ućutkaš svet, možda ćeš i ti čuti šapat njenih stranica. Jer ona te nije zaboravila. Ona čeka. Čeka tvoje buđenje.

Na slici su prikazi knjiga u kojima živi ideja da je Isus napisao knjigu svojom rukom i da je to negde skriveno...Postoji stara ideja da je neka izvorna, istinita poruka potisnuta ili sklonjena. Ljudi često osećaju da današnja religijska tumačenja ne odražavaju u potpunosti ono što je Isus stvarno mislio.

 

 

 

 

Read More