Miroslav Humski (Priča u nastavcima)

 

Selo Ras, 1165.

Krupna kapljica kiše, poput kuglice, na detelini od četiri lista, rosa i topli zraci sunca. Šta može čovek više poželeti za jedno jutro? Osim ako nije nesrećnik ili heroj, zavisno od situacije…

Miroslav je posmatrao tu jednostavnu lepotu dok su ljudi baš sve komplikovali. Naročito ako si sudbinom predodređen da budeš vladar. Imaš dva izbora: put oholosti ili put dobročinstva. Ponekad istorija može zapisati pogrešno neke događaje. Ako si imao dobre namere, negde će vekovima ostati zapisano da si učinio zlo.

Knez Miroslav Zavidović sedeo je na kamenoj ogradi pored crkve Svetih Apostola Petra i Pavla. Nije želeo više nikoga da vidi u ovom, najtežem danu svog života. Nedaleko od crkve, gore na brdu, u pećini, ostavio je zarobljenog brata, Stefana Nemanju. I dok su druga dva brata odlučno stajala pri svojoj hladnoj odluci, on je ostao sam, pitajući se šta je ispravno, koliko je grešan u nastojanju da spreči moguća stradanja.

Tihomir i Stracimir su dostojanstveno uzjahali svoje konje i sa svojim ljudima otišli s ovog mesta. Miroslav je patio.

Nemanja, kao najmlađi, narušio je savezništvo sa braćom. Bez odobrenja Tihomira, starijeg brata i velikog župana Raške, počeo je da gradi svoje zadužbine, da donosi odluke u tajnosti. Pokazao je želju da vlada, ali ono što će vekovima ostati „nebitno“ zapravo jeste ono najgore — koren svakog problema.

 

 

Raška – Srbija gubila je slobodu iznutra, pretio je najgori sukob i najteži period.

Vukanovići su vladali Raškom kako su najbolje umeli u teškim vremenima. U večitoj pokornosti Vizantiji, s vremena na vreme u sukobu s ovom silom, očuvali su narod, zemlju i veru. Upravo ta sloboda vere bila je velika prednost koju su Vukanovići omogućili svom narodu.

I ova priča nije priča o jednoj dinastiji, osvajanju i vladavini, već o ukradenoj slobodi. Priča o nečemu što je vekovima sporedna tema — osetljiva, pa je niko i ne voli.

Pored mnogobožačkog rodnoverja, gde su se slavili bogovi povezani s prirodom, precima i kosmičkim redom, pravoslavno hrišćanstvo bilo je u sklopu Vizantijske crkve, pod vlašću carigradskog patrijarha.

Kako Srbija nije bila jedinstvena država, već skup župa i oblasti, svaka je imala svoje sveštenike i običaje. Pravoslavlje, pod nadzorom Vizantije, bilo je pomešano s narodnim, staroslovenskim obredima.

Miroslav je kao dete voleo da ide u pravoslavne crkve, gde su uglavnom služili sveštenici koji govore grčki. Otac Zavida mu je govorio kako u selima postoje i naši ljudi koji su sveštenici, ali su dopustili narodu da se običaji rodnoverja pomešaju s pravoslavljem. To nije bilo pravo hrišćanstvo, ali niko nije mogao protiv uglavnom nepismenog naroda. I svi su bili spokojni.

Miroslav je vraćao sećanja iz detinjstva. Tiho, tiše, pa odjednom kao da čuje očev glas, kao da je on stvarno tu.
„Oni ljudi što su se molili u siromašnim haljinama pokraj reke, što smo ih sreli kada smo išli da se pomolimo u crkvu Svetom Đorđu — oni su hrišćani.“
„Ne razumem, oče, zar nismo i mi hrišćani?“
„Jesmo, ali i oni jesu. To mi je važno da zapamtite. Oni jesu hrišćani. Samo ne vole da ih tako zovemo. Oni su sebi dali ime Bogumili.“

Zavida je tog jutra poveo sinove u seosku crkvu i prošli su pored čudaka u tunikama koji su se molili Bogu pored reke. Stalno su ih viđali u prirodi. Radili su na svojim njivama, jeli samo plodove zemlje, nikada se nisu mešali u vlast, nisu kršili zakon, nisu želeli ništa posebno od ovoga sveta. Samo mir. Oni su bili naši ljudi, ali nisu ni rodnoverci ni pravoslavci. Nauka o Gospodu koju su primili bila je iz drugih zemalja. Vizantija za njih nije predstavljala strah ni vlast. Carevi i patrijarsi za njih nisu bili važni.

Miroslav, Stracimir i Tihomir jahali su svaki na svom konju, dok je Nemanja sedeo sa ocem, jer je bio najmlađi. Samo je ćutao i nije postavljao nijedno pitanje. Tihomir i Stracimir su svaku priču primali ozbiljno, vojnički, dok je Miroslav oduvek bio zamišljen i osećajan.

Jasno mu je bilo da u porodici Vukanovića njihova kuća privlači pažnju. Sva četvorica sinova imali su crvenkasti sjaj u kosi, što u to vreme nije bilo omiljeno u Vizantiji, a ni u Vatikanu. Ličili su na majku, ženu koja nije bila srpskog roda, ali se odlikovala lepotom i fizičkom i duhovnom. Priznavala je svaku veru koja je imala lepotu u sebi. Volela je prirodu, volela je molitvu u crkvi i govorila je o Gospodu iz Jerusalima koji je tu za sve nas. Posmatrajući tog jutra Bogumile, Tihomir je zaključio da bi ona mogla biti i deo njihovog pokreta.

Trgao se iz misli i pitao Zavidu: „Šta se to sprema?“
Zavida je mogao da očekuje pravo pitanje od Miroslava. Bio je najpametnije dete. Zaustavio je konja, tako da su i ostala trojica stala.
„Hoću da vam kažem da su ti ljudi u mnogim zemljama kažnjeni. Progone ih i ubijaju. Označeni su kao jeres.“
„Ne misliš da će i kod nas tako?“ — uznemireno je pitao Miroslav.
„Vreme će doći kada će neko od naših vladara morati, pod pritiskom Vizantije, da ih se reši. A normalan čovek to ne želi. Vi ćete biti sledeći vladari oblasti, Tihomir će biti veliki župan, kao najstariji. Na vama ostaje da održite mir a da se oduprete Vizantiji. Imaćete najteži zadatak u istoriji našeg roda. I moraćete biti složni!“

Trojica su ga slušala pažljivo, kao da su i disanje zaustavili. Najmlađi nije potpuno razumeo, dremao je u očevom naručju.
„Nemania, to i za tebe važi.“

Neobično ime, biblijskog porekla, dobio je od majke, ali je ostalo samo u njihovoj porodici i na njegovom pečatu, mnogo godina kasnije.

Dečak je zagrlio konja oko vrata i spustio glavu na mekanu grivu, kao da je jastuk. Lenjo je pogledao Zavidu.
„Razumem, oče“, odgovorio je kratko i vratio se na svoju dremku.

Miroslav nije mogao sebi da objasni zašto ima čudan osećaj kada posmatra ponašanje najmlađeg brata. Kao da se nije slagao ni sa kim, ali je to čuvao za sebe. Odvažne crte lica i krupne zelene oči kao da su ukazivale na budućeg ratnika. Imao je zamišljen pogled u daljinu i večito zamršenu kosu koja se presijavala na suncu, u svetlosmeđim i crvenkastim tonovima.

Tihomir i Stracimir bili su ozbiljnost, poštenje, odvažni, lepi, visoki i krupni rastom. Imali su smeđe oči i smeđe-crvenkastu kosu do ramena, obično uvezanu u rep.

Miroslav je važio za najemotivnijeg i najmirnijeg u porodici. Takav je bio i izgledom i ponašanjem. Bio je srednje visine, bledolikog lica i svetlosmeđe-crvenkaste kose, svetlozelenih očiju. Njegova kosa bila je uvek uredno počešljana, pomalo se izvijala na krajevima koji su padali preko ramena.

Miroslav je voleo da piše, da šeta prirodom, da se moli i samuje. Nije voleo vlast niti da mašta o tome. A upravo ga je čekao buran život jednog vladara.

Nastavak sledi... 

Read More

Legenda o Miroslavu i jevanđelju

U hladnim pećinama iznad mora, dok su vetrovi gonili talase o hercegovačke stene, knez Miroslav Zavidović sedeo je nad pergamentima obasjanim svetlošću uljanih lampi. Govorilo se da nije bio običan vladar — više mudrac nego ratnik, više tragalac nego knez.

Jedne noći, u njegov dvor u Stonu došao je nepoznat monah iz Hilandara, noseći svitak zamotan u crnu svilu. U svitku je bila samo jedna rečenica, ispisana rukom koju ni današnji majstori ne mogu da protumače:
„Ko razume svetlost između redova, znaće istinu o vremenu.“

Od te noći knez je zapovedio da se napiše knjiga — Jevanđelje koje neće biti samo zapis reči, već i ključ. Zadužio je svoje najbolje pisare i slikare, ali niko nije znao odakle dolaze njihove slike. Kažu da su noću crtali prizore koje nikad nisu videli, gradove s kupolama od stakla, zvezde koje se pretvaraju u oči, i anđele što drže kugle sa zlatnim nitima vremena.

U marginama Jevanđelja pojavili su se crteži koje ni danas nauka ne ume da objasni — matematički simboli koji su postojali tek vekovima kasnije, i figure koje izgledaju kao planete u savršenom poretku.

Pred smrt, knez Miroslav je naredio da se knjiga sakrije. Rekao je:
„Ovo nije knjiga o Bogu, nego o njegovom sećanju. Ko je pročita do kraja, razumeće gde počinje vreme, i gde se završava čovek.“

Kada su ga sahranjivali, munje su se obrušavale po planinama, a monasi su tvrdili da su u crkvi videli senku čoveka koji prepisuje po svetlosti, ne po pergamentu.

Danas, vekovima kasnije, Jevanđelje stoji u muzejima — osvetljeno, divljeno, proučavano. Ali niko ne primećuje ono što je knez znao: da su boje u minijaturama drugačije kad ih gledaš pod mesečinom.
Tada se pojavi lik čoveka sa perom u ruci — i čeka da neko pročita ono što je zapisano između redova.

 

 

Read More

Legenda o Vitezu Zmaja iz Crvene Stene ( kratka priča)

 U vreme kada su srpski vladari još nosili krune od zlata i tuge, a manastiri svetlucali kao zvezde u kamenu, postojala je dolina podno Crvene Stene, gde se govorilo da zmaj spava u srcu planine.

Zmaj nije bio čudovište, već duh starog božanstva—čuvar zakletvi, istine i krvi. Njegovo disanje je pokretalo vetrove, a njegove suze su padale kao kiša na polja ratnika.

U selu podno stene rođen je dečak po imenu Vidan. Bio je siroče, ali nosio je na grudima beleg u obliku kruga sa krilima. Starci su šaptali da je „označen za zmaja“. Kad je napunio sedamnaest godina, nebo se zacrvenelo, a iz planine se začuo krik koji je probudio uspavane rune.

 

 

Vidan je krenuo ka steni, noseći samo mač koji mu je darovao slepi monah iz Studenice. Na vrhu planine, zmaj mu se ukazao ne kao zver, već kao čovek sa očima punim plamena i krilima od dima.

„Znaš li zašto si pozvan?“ upita zmaj.

„Da se borim?“ reče Vidan.

„Ne. Da se setiš.“

Zmaj mu pokaza vizije prošlih života—viteza koji je izdao kralja da bi spasio ljubav, monaha koji je spalio knjigu da bi sačuvao tajnu, devojke koja je umrla da bi brat preživeo. Sve su to bili delovi Vidana.

„Ti si Zmaj. Tvoja borba je unutra.“

Vidan se vratio u selo, ali više nije bio isti. Njegov mač nikada nije korišćen za krv, već za zakletve. Postao je čuvar svetih mesta, onaj koji zna istinu i ne traži slavu.

Kažu da je poslednji put viđen kako stoji pred Crvenom Stenom, dok se nebo otvaralo, a krila od dima nestajala u zoru.

Read More

Ogledalo iz Humskog sumraka ( kratka priča)

 

U starom gradu Hum, podno planine koja je uvek izgledala kao da nešto skriva, živela je žena po imenu Darja. Bila je tkalja snova—ne od konca, već od svetlosti i senki. Njene tapiserije nisu krasile zidove, već duše onih koji su ih dotakli.

Jedne večeri, dok je sumrak sipao plavičasti prah po krovovima, Darja je pronašla ogledalo u napuštenoj crkvi . Nije bilo obično: u njemu se nije videlo lice, već trenutak kada je srce prvi put zadrhtalo od istine.

Svake noći, Darja je gledala u ogledalo i videla fragmente prošlih života—ženu koja je čekala sina iz rata, dečaka koji je ukrao knjigu iz manastira, monaha koji je spalio sopstveni rukopis da ga ne bi zloupotrebili. Sve su to bili delovi nje same, rasuti kroz vekove.

Jedne večeri, Darja je ugledala lice koje nije bilo njeno—muškarca sa očima punim tuge, koji je držao ključ od svetilišta. Bio je to njen brat iz prošlog života, izdanik koji je spalio knjige mudrosti da bi sačuvao ljubav. Ogledalo je zatreperilo, a iz njega su izašle senke prošlih izbora, obavijene svetlošću oprosta.

Darja je shvatila: ogledalo ne pokazuje prošlost, već ono što moraš oprostiti da bi postala celovita. Sutradan je nestala iz Huma, ostavivši iza sebe tapiseriju sa likom planine, ogledala i plavog sumraka.

Kažu da ko pogleda tu tapiseriju, oseti kako mu srce zadrhti. I zna da je vreme da oprosti.

 

 

 Darja je tada utkala tapiseriju od svetlosti i senki, prikazavši planinu, ogledalo, ključ, i knjigu na kamenom oltaru. Ko god je dotakne, mora se suočiti sa sobom. Ako oprosti, ogledalo mu pokaže put ka svetilištu Duše.

Kažu da tapiserija još postoji, negde u ruševinama Huma, i da čeka onoga ko je spreman da se seti.

Read More

Preobražaj

 Vidiš li, kako se tama pretvara u svetlo? Sporo je, teško je, ali je sigurno. Izgleda kao nemoguća priča, fikcija, san. Ipak je preobražaj moguć. Znaš li zašto? Jer smo rođeni u telu da bi to dokazali.

Osećaš li, kako se gustina tame kreće oko nas, kako nas mrzovoljno posmatra i samo jednu želju ima? Da nas obuzme, da nas osvoji, ukrade nas od Ljubavi. Tama želi da preobrazi sve nas koji nismo njeni. I upravo je to ono što je nemoguće.

Mi smo ovde rođeni da joj se odupremo. Mi smo jaki, tama je samo mračna. I tama je naš zadatak. Ne da je oteramo, već da upalimo svetlo i da se dogodi preobražaj! 

 

 

Read More

Nema pomilovanja za glupe – jer glupost je izbor, ne sudbina

 

Postoji zabluda da su glupi ljudi nevini. Da ne znaju bolje. Da nisu imali sreće, obrazovanja, prilike. Ali istina je mnogo dublja i surovija: glupost nije nedostatak inteligencije, nego odbijanje da se misli. Nema pomilovanja za one koji biraju slepilo dok im je istina pred očima.

Glup čovek ne mora biti neuk. Često je to onaj koji je sve čuo, ali ništa nije razumeo. Ko ponavlja rečenice drugih, a nikada se ne usudi da sumnja. Ko zna sve citate, ali ne ume da pogleda u sebe. Glupost nije u glavi — ona stanuje u srcu koje se zatvorilo za istinu.

Mudrost ne dolazi iz knjiga, nego iz unutrašnje borbe. Iz one tačke gde priznaješ sebi da si možda grešio, da si možda pogrešno verovao, da si dozvolio da te programiraju, uplaše, ućutkaju. A glup čovek to ne može. On uvek zna sve. Njegova istina je jedina, njegovo mišljenje sveto, njegovo slepilo čvrsto kao vera u idol.

 

 

 

Zato za glupe nema pomilovanja. Ne zato što ih neko kažnjava, nego zato što se oni sami ne žele osloboditi. Kazna gluposti je život u tami — život u kojem sve znaš, ali ništa ne razumeš. U kojem vidiš svet, a ne vidiš sebe.

Mi nismo rođeni glupi. Mi postajemo glupi kad prestanemo da tragamo. Kad nam je lakše da budemo deo mase nego da postavimo pitanje. Kad mislimo da su odgovori već gotovi i uredno upakovani u tuđe istine.

Ko se budi, ko sumnja, ko preispituje — taj ima šansu. On može pasti, lutati, grešiti, ali on raste.

Ko spava u svom samozadovoljstvu — taj vene. I zato, nema pomilovanja za glupe, jer glupost nije nesreća nego izbor da se ne vidi.

Read More

Lepota jeseni

  

Jesen govori: "Nije lepoti kraj, samo sazreva i odmara. Spremajmo se za nove početke, obojene i umirujuće. U prirodi sve se vrti savršeno u krug. I najlepše boje nastale su iz promene, kada je zahladnilo, svetlost je izbila na površinu. Osvrni se na trenutke, lepši su nego što možeš zamisliti."

 

Jesen ima tu posebnu mirnoću koja nastane kada se priroda konačno umori od dokazivanja. Nema više blještavila, nema takmičenja u bojama i mirisima, kao u proleće i leto. Samo tišina i svedenost. Drveće odbacuje lišće bez drame — kao da kaže: „Ne treba mi više ništa suvišno.“

U tome je njena lepota. Jesen ne pokušava da nas impresionira. Ona postoji u svom ritmu, u prizoru u kojem se sve vraća jednostavnosti. Dana je manje, ali su jasniji. Vazduh je hladniji, ali je čistiji. Priroda se povlači da bi se obnovila, i ne pravda se nikome zbog toga.

Možda je to najveća lekcija jeseni — da je sasvim u redu pustiti stvari da odu, smiriti se i napraviti prostor za ono što tek dolazi.

Read More

Trenutak i pitanja

 

Koliko je potrebno za otplaćivanje duga sebi jer nismo sebi verovali?

Koliko dana je potrebno za samopouzdanje jer smo dopustili da drugi utiču?

Dok vraćamo vreme unazad, ne vidimo danas ni sutra.

Kao da nema ničega osim pitanja.

I dok se pitanja vrte, zlo nam se smeje, i vrti nas dok pojma nemamo šta se dešava. Iza mraka još je gušći mrak, gde nema vremena ni sata.

 

Spazi trenutak

Zabeleži momenat

Možda nešto neobično bude

Možda samo lepota bezazlena...

Read More

Iščekivanje

 Iščekivanje - tihi neprijatelj koji razara, dok se ne pretvori u glasnu katastrofu.

Glasni neprijatelj koji postane teret i teror, patnja i korak unazad.

Nebitno da li iščekujemo dobor ili loše , iščekivanje je teret. I bude nam žao kada shvatimo  da smo napeto živeli. Umesto da budemo u datom trenu i danu. Zato što nas nema nigde osim u tački gde trenutno jesmo. Ničega nema osim sada i ovde.

Iščekivanjem vrlo često čekamo sebe. I nismo toga svesni sve dok se ne izgubimo. Lavirint uvek ima izlaz ali dok čekamo , ne vidimo ništa.  

 

 

Čekanje nas uči da su zidovi lavirinta samo senke naših strahova. Kada stanemo i oslušnemo tišinu trenutka, vidimo da vrata nisu zaključana – mi smo ti koji ih držimo zatvorenim. U sadašnjem dahu skriva se celina, i sve što tražimo već čeka u nama. Tek kada prestanemo da čekamo, život počinje da nas nalazi.

---

Read More

Kad budan sanjaš

Probudih se u lucidnom snu... 

Sve je tako stvarno i nebitno, jer ne postoji. Stvarnost je trenutna i sve dokle odlučim da tako bude. Smejurija, iznenađenje, ironija...Gle, zaista je kao stvarnost, a nije. I osećam sebe i oko sebe, a spavam i san je.  

Godine prođoše i čujem :"Sve je možda iluzija", "Stvarno je samo iskustvo", "Probudimo se"! Da li je ova java samo isuviše ozbiljan san? Igra gde smo se poistovetili sa likovima koje smo stvorili? Polako prisećam se lucidnog sna i zavesa postaje vidljiva. Istina je da nešto nije u redu. Ovde gde se naši strahovi ostvaruju brzo i gde želje teško dolaze na red kao ispunjene, gde vlada materija... Nije li nešto krenulo po zlu? 

Ko nas je naučio da gradimo kule od straha, da verujemo u nevidljivo što nas kažnjava, da sebe vidimo kao male i loše figurice koje nisu dostojne ničega? Ko je našim ćelijama naredio da se ponašaju protiv nas, ko je od nas napravio loše glumce bez prava na svoju volju?

Svet, čitavo čovečanstvo. Površna nauka, nepotpuna religija, ludilo predaka koje se kao svetinja prenosilo s kolena na koleno, površno obrazovanje, vere strahova, i mnogo, mnogo "moranja". Sve je lucidni san, san u snu koji je za nas "java", višeslojni san, igra u više nivoa. Sve, od Adama i Eve i lažnog stvoritelja u vrtu koji je ljude držao gole, do današnjeg dana. Sve osim onoga koji je deo nas iznutra i onoga koji je došao u Njegovo ime. Odbačen je zbog "udobnosti sna" jer boli kada progledaš i zavesa se razmakne. Boli i u isto vreme oslobađa, saznanje da iza svega postoji stvarnost koja nije san.

 

 

 

 

Read More

Sreća kao nauka i umetnost

 Zamisli da postoji tajna formula za sreću.

Ne ona koju obećavaju reklame, ni ona koju ti društvo nameće, već formula koja dolazi iz samog univerzuma. Formula koju su naučnici nagoveštavali, a mudraci i proroci oduvek znali – da je sreća stanje svesti koje se može razumeti, naučiti i primeniti.

Sreća nije slučajna. Ona nije nešto što se „desi“ samo nekim ljudima, dok drugi ostaju uskraćeni. Sreća je rezultat energije koju nosimo, načina na koji mislimo i osećamo, i fokusa koji dajemo stvarima oko sebe.

 

 

Zahvaljujući otkrićima kvantne fizike, danas znamo da univerzum funkcioniše po zakonima energije i vibracije. Sve u našem životu – od odnosa koje imamo, do uspeha i zdravlja – povezano je sa načinom na koji mislimo i kakvu energiju odašiljemo. Drugim rečima: ono što zračiš, to i privlačiš.

Ova knjiga je vodič kroz tajnu kvantne sreće. Nije teorijska, već praktična. Bićeš pozvan da uradiš male, ali moćne vežbe. Naučićeš kako da menjaš fokus, kako da prepoznaješ svoje unutrašnje obrasce i kako da u svom životu podigneš vibraciju.

Sreća je i nauka i umetnost: nauka, jer ima svoje principe koji se mogu dokazati; umetnost, jer svako od nas u njoj pronalazi svoj lični izraz.

 

 

Energija misli i emocija

Naše misli nisu samo prolazni oblaci u glavi. One imaju energiju. Svaka misao stvara određenu vibraciju, kao nevidljivi signal koji šaljemo u univerzum. Kada se jedna misao ponavlja dovoljno često, ona postaje obrazac, a obrazac oblikuje našu stvarnost.

Zamisli da su tvoje misli kao radio-stanica. Ako stalno „emituješ“ stanicu brige, straha ili osećaja krivice, univerzum ti vraća događaje i situacije koji su na istoj frekvenciji. Ali ako namestiš svoj „radio“ na zahvalnost, radost i mir, primetićeš da tvoj život počinje da se menja u tom pravcu.

I emocije su deo tog procesa. One nisu slučajne. Emocija je energija u pokretu (eng. energy in motion). Svaka emocija ima svoju frekvenciju: ljutnja je niska vibracija, strah još niža, dok su ljubav, zahvalnost i radost najviše vibracije. Što češće boraviš u tim stanjima, to tvoj život postaje lakši i bogatiji.

Naučnici su pokazali da misli i osećanja utiču na naše telo: ubrzavaju ili usporavaju srce, oslobađaju hormone stresa ili hormona sreće. Dakle, ono što mislimo i osećamo ne utiče samo na nas „unutra“, već i na ono što nam se događa spolja.

Zato je prvi korak ka sreći – osvestiti svoje misli i emocije. Kada primetiš da te misao spušta ili ti stvara težinu, zastani i promeni frekvenciju. U početku to izgleda teško, ali što više vežbaš, postaje prirodno. Kao da učiš da prebacuješ program na svom unutrašnjem radiju – sa kanala brige na kanal mira i radosti.

Read More

Na planini

 Na vrhu planine, gde je vazduh bio tanak i svež, a šuma šaptala drevne pesme, došla je jedna devojka — pisac. Nije ponela mnogo, samo svesku od debelog papira, olovku i mali ranac sa stvarima koje je smatrala dovoljnim za novi početak.

 Grad, u kojem je do juče živela, bio je prepun buke, obećanja koja su se raspadala i reči koje niko nije zaista slušao. A ona je oduvek osećala da pisac mora da pronađe svoje mesto tišine, da bi mogao da čuje ono što drugi ne umeju.

 Na planini, dani su tekli drugačije. Ujutru ju je budio miris smole i zova ptica, uveče su joj društvo pravile zvezde koje su svetlele kao reči neizgovorene pesme. Sedela bi ispred male drvene kućice koju je pronašla, i počinjala da piše. Nije znala kome piše, ali rečenice su dolazile kao da ih neko šapuće kroz vetar.

 Prvo su to bile jednostavne slike: kamenje pod mahovinom, zvuk izvora, svetlost koja se preliva preko snežnih vrhova. A onda, polako, u njenim tekstovima su se pojavljivali ljudi koje nikad nije upoznala, događaji koje nikad nije doživela. Kao da planina nije bila samo priroda — nego kapija, koja otvara priče skrivene u srcu sveta.

 

 

 

Shvatila je tada da ne počinje iznova bežeći od starog života. Počinje iznova tako što se vraća sebi, svom unutrašnjem glasu.

Jednog jutra, dok je sedela na steni i gledala dolinu obasjanu suncem, zapisala je:

„Pisac ne traži publiku, već istinu. A kada istinu pronađe, publika pronađe njega.“

I tada je znala da je njena priča zaista tek počela.

Read More

Iluzija koja diše

 

Probudila sam se ujutru, ali osećaj nije bio isti. Sunce je obasjavalo zidove moje sobe, a ipak… sve je izgledalo kao senka stvarnog sunca. Čak i zvuk ptica koji je dolazio kroz prozor delovao je ponovljen, kao stara ploča koja se neprimetno zaglavila.

Pravila sam kafu. Para je izlazila iz šoljice, ali dok sam je posmatrala, imala sam utisak da se dim kreće po šablonu, kao program koji je neko ispisao, a ja ga tek sada uočavam. Sve mi je šaputalo: „Ovo nije stvarnost, ovo je scenografija.“

Kroz glavu su mi prolazile misli – odakle dolazimo, ko nas je ovde postavio, da li smo svi glumci u predstavi koju neko režira iza zavesa. Ljudi su, činilo mi se, uvek u žurbi, zauzeti svojim malim rutinama. Niko ne primećuje da dani liče jedan na drugi kao iskopirani, kao beskonačna traka koja se ponavlja.

Na ulici sam zastala. Lica su bila prazna, kao maske. Razgovori koje sam čula delovali su unapred ispisani, mehanični. A onda sam pogledala iznad zgrada i spazila mrežu – ne očima, već unutrašnjim osećajem. Bila je to nevidljiva struktura koja drži svet u formi, kao da je neko napravio poligon za naše postojanje.

Tada sam shvatila: ovo je iluzija koja diše. Svet je živ, ali ne kao stvarnost – već kao san koji sanjamo zajedno.

Ipak, nisam osetila strah. Naprotiv. U meni se probudila tiha radost. Ako je sve ovo igra, onda postoji i izlaz. Ako je simulacija, onda je neko postavio ključ u našim srcima.

Možda je taj ključ ljubav. Možda je slobodna volja. Možda je sećanje na to ko smo bili pre nego što smo „ušli u program“.

Dok sam posmatrala prolaznike, osetila sam da nije moje da ih budim. Neki će sami osetiti pukotinu u zavetrenom vazduhu stvarnosti, kao što sam ja osetila. Neki će nastaviti da spavaju, i to je u redu. Svaka duša ima svoj trenutak buđenja.

Zatvorila sam oči i duboko udahnula. U tom dahu osetila sam nešto što nikakav program ne može da sakrije – prisustvo večnog, onog što je izvan ovog sveta. To nije bila iluzija. To je bio trag stvarnog doma.

Kad sam otvorila oči, sunce je i dalje sijalo na istom mestu, ljudi su i dalje prolazili, a dim iz šoljice se i dalje vijorio u pravilnim oblicima. Ali ja sam znala. Nisam više bila ista.

Jer jednom kad vidiš pukotinu u mreži, nikada se više ne vraćaš u staro slepilo.

 

 

 

‚

Read More