Juče
Vukla je kofer za sobom, samo jedan, ostale je poverila drugarici. Srećom, imala je Veru, koja je i danas danju poput sestre, uvek tu jedna za drugu. Vera je svoj zasluženi život dobila kada je srela Danijela i sada su u srećnom braku već sedam godina, sa blizancima, u malom stanu i skromnim primanjima, ali srećni.Nikada se nisu žalili već su planirali i razmatrali kako da poboljšaju život, radili više poslova kako bi izbegli finansijsku nemoć. Anita je poželela takav način života, jer to jeste život, uživanje u onome što imaš, lepota i u sitnicama, radost u svakodnevnici.
Toplo jutro i radost koju je osetila pri izlasku iz autobusa, bilo je Aniti dobar početak, dovoljno da poveruje kako će joj se osmehnuti sudbina kao mnogim devojkama iz knjiga koje je pročitala. Grad je blistao, divila se gledajući kroz prozor u njegove čiste ulice i nove i stare zgrade, živopisne reklame na lokalima, ljude koji žure na posao...Ali prigradsko naselje gde je krenula, to je ono o čemu je maštala. Želela je ovamo da dođe i ranije, ali Darku je to bilo veoma glupo, jer bi navodno bacili pare na mesto koje nije turističko. Hodala je širokim šetalištem i udisala jutarnji vazduh, slušajući ptice i poneki korak ljudi oko sebe ili zvuk bicikla. Visoko drveće sa obe strane ulice, bilo je u svom najlepšem izdanju, zelene prebogate krošnje i cvetovi, ujedno i dokaz jednog naselja koje su izgradili ljudi bez političara i vlasti. Zbog toga je ovo mesto bilo poput zamišljenog ili bajke. Mnogo toga izgradili su sami građani tako što su dobijali donacije ili sakupili novac međusobno, prodavali svoje proizvode u Gradu ili uticali na gradske vlasti da im pomognu. Mesto je imalo dosta manjih lokala, dosta zanatlija, što se danas retko viđa, a kuće su većinom bile montažne, jer su to bile kuće doseljenika. Pošto je Grad bio izuzetno naseljen, ovo mesto je jedno vreme bilo pusto i zapušteno. Ali se dogodilo, pre skoro dve decenije, da su se stvorile grupe kreativnih građana koji su uticali na vlasti i vlasnike zapuštenog zemljišta, da u cilju naseljavanja, povoljno prodaju svoje placeve. Tako su ljudi, željni mirnog života, među kreativnim komšijama, sa puno zelenila i malo saobraćaja, dolazili u sve većem broju i doseljavali se. Zanatlije i umetnici su podizali kredite u bankama kako bi se tu skrasili, u svojoj montažnoj kući i otvorili svoje radnje u dvorištu. Malo po malo, naselje je postalo pravi raj na zemlji, po nekima i staromodno, ali puno srećnih porodica i pojedinaca. Stare državne zgrade , osuđene na propast, polako su pretvarane u razne lokale. Anita je odsela u skromnom prenoćištu, koje je očigledno nekada bilo nešto poput mesne zajednice. Oduševila se toplim, zelenim i žutim nijansama boja, kada je ušla unutra i potražila sobu na recepciji. Ljubazna žena joj je skromno naplatila sedam noćenja i pokazala joj put do sobe. Prenoćište je imalo desetak malih soba, ali preuređeno tako da se čovek mora osećati srećno unutra. Na zidovima hodnika bile su uramljene fotografije čitave istorije naselja, kako se gradilo kroz ove dve decenije, dok je soba bila ženska, u ružičastoj i beloj boji.
"Jeste li zadovoljni?"- upitala je žena sa recepcije.
"Više nego zadovoljna, ja sam oduševljena.Vi imate posebne sobe za žene i muškarce?"
"Da, tri muške sobe, tri ženske i četiri za parove. Drago nam je kada neko sa strane dođe i prijatno se iznenadi. Zovite me kada vam nešto zatreba."
 |
| Foto:http://www.michellehollomon.com/ |
Anita se ljubazno zahvalila i kada je ostala sama, prvo je skinula teret sa sebe u ružičastom kupatilu. Tuširanje u roze kabini, odvelo je u detinjstvo, u toplinu kada su je gledali kao princezu. Sve dok nije odrasla i zaboravila šta znači kada nešto dobro zaslužuješ. Raspakovala se i obukla svoju omiljenu trenerku, bacila se na posteljinu sivo - roze boje i osetila neopisiv osećaj slobode. Radost je oblila svo njeno unutrašnje biće i kao da je sve ono od juče nestalo. Uključila je televizor koji nije visio na zidu kao što to rade u drugim hotelima, već je stajao na stolu, pored kreveta. Zaspala je gledajući film. Kada se probudila, popodnevno sunce je prolazilo kroz roletne i umivalo je po licu, bila je preporođena.
Neodoljiva želja za obrokom, naterala je da izađe iz svoje sobice u kojoj se osećala kao srećna devojčica kojoj udovoljavaju. Uputila se prema omiljenoj ulici, šetalištu, gde je zapamtila jednu piceriju, jer je na izlogu bilo puno šarenih reklama, a kroz otvorena vrata videla je da je sve urađeno u drvetu. Ispred nije bilo stolova, ali je unutra bilo sve ispunjeno gostima, tako da je kupila ručak i odnela ga napolje, da jede na klupi. To joj nije teško palo, sve je bilo novo i prelepo. Sasvim sigurna da nije imala ukusnijeg obroka, jela je picu i pila kafu, dok je planirala i sladoled koji je prodavao stariji čovek preko puta.
Odgovarala je i svežina popodnevna, malo naoblačenje i svež vetrić. Pristigla je poruka od Vere i ona se seti koliko je sebična što joj se nije na vreme javila i sve joj ispisa do detalja. Uslikala je okolinu i poslala slike. Predomislila se u vezi sladoleda i opružila se na klupi osećajući sitost. I šetnju je odložila za sutra. Ustaće rano i krenuti u obilazak. Sada je pospana i sita, ošamućena od uzbuđenja. Lenjo se odvukla do kioska da kupi novine i knjigu. Bilo je dosta knjiga što ju je prijatno iznenadilo. Ispred kioska sedela su dva muškarca i jedan mali dečak. Onaj koji je ustao da je usluži, bio je plavokos, potpuno svetlo plavih očiju i bled, mršav, drugi tamno smeđ, zelenih očiju i tamnijeg lica. Kada je pregledala knjige, opazila je njegov pogled koji je ličio na dečiji, zadivljen, pomalo postiđen. Zbunjeno je okrenuo glavu na stranu. Imao je na sebi plavu trenerku i belu majicu. Bio je to prvi susret sa Uglješom. Dok je odlazila , gledao je za mršavom brinetom, zlatno smeđe kose i zelenih očiju kao što su njegove, mladolika žena bez šminke, u farmericama i majici. Kosa joj je bila pomalo raščupana od vetra, pala preko ramena.
I tako je te večeri čitala knjigu dok nije zaspala, ne sluteći da je već uspela da sretne svoju sudbinu.
Nastavak sledi
Nastavak sledi
 |
| Foto: VideoHive |
