Svetlo sa krova zgrade ( Peti deo)

Kiša u junu ume biti dosadna i tako uporna, kao da hoće uništiti deo leta. Ognjen je dovršio rad na kolekciji šolja za čaj i kafu, izgledalo je odlično. Njemu je rad na krovu predstavljao posebno zadovoljstvo, bez  obzira na vremenske prilike. U maloj kućici bilo je dosta udobno, dušek je poslužio za odmor a bilo je i nešto hrane na polici. Njegovi proizvodi išarani raznim dezenima, stajali su na stolu i za koji dan biće spremni za prodaju. 

Nadao se odmoru krajem avgusta, na nekoj mirnoj obali mora, samo da pronađe takvo mesto. Zamišljao je raj  gde će slušati galebove i talase, bez gužve i dreke. Prošle godine je  otišao sa bratom i njegovom porodicom na udarno turističko mesto, bilo je lepo i bučno, ali je nakon toga poželeo nešto mirnije i posetio planinu na nekoliko dana, samo da smiri misli. Ova godina donela mu je prelepo i uzbudljivo utočište. Posmatrao je kako sve tako lepo izgleda i pod kišom, tepih trava je dobijala svežiju boju, klupe su izgledale živahnije, cveće se blago povijalo...

Jedan papir je izleteo iz kućice, vetar ga poneo sa stola, Ognjen ustade da ga vrati. Bilo je tu dosta stavki, uglavnom podsetnici za neke sitnice koje bi mogao da zaboravi. Odjednom je imao osećaj da su se vrata krova otvorila i da je video nekoga. Isto tako, brzo su se zatvorila.

Pomislio je da je možda neko stidljivo dete iz zgrade, jer su deca najviše volela da mu dolaze gore. Otvorio je vrata sa osmehom i video devojku koju je juče sreo na stepenicama. Nosila je kantu i briska za ribanje. Imala je na sebi odsečene farmerice, iznošenu belu majicu i papuče. Uplašeno ga je pogledala i krenula dole.

- Izvinite, ja čistim, pa sam pomislila da ima nešto i gore.- zbunjeno je odgovorila na njegov upitni pogled i krenula. 

- Dođite slobodno. Ne treba mi čišćenje, ali mislim da smo se sreli juče. Jeste vi nova stanarka?-

- Jesam, odmah ovamo na potkrovlju. Čistim preko jedne agencije, pa sam preuzela i ovde.-

Imao je osećaj da je otvorila vrata iz radoznalosti i nije se nadala da će je on videti. Morala malo i da se osmehne.

- Lepo je gore. Čula sam da je neko uredio krov...divno je.- 

Sišao je tri stepenika do nje i pružio ruku.

- Ognjen. Ja sam taj čudak sa krova, uređujem gore svoju grnčariju. Trenutno ne radim ništa osim što posmatram kišu, pa sam pomislio da je neko dete krenulo kod mene i zbog toga sam otvorio vrata.-

- Drago mi je, Sara...Ostala sam bez posla tamo gde sam baš dugo radila i morala sam nekako da se snađem. -

- Lepo, važno je biti svoj. - izgovorio je to tako umirujuće i prijateljski, da je odmah osetila bliskost.-

- Da, to me vodi. Kada prestane kiša, ja ću doći gore da vidim kako je. Znate, bašte na krovovima zgrada, viđala sam samo na slikama.-

- Onda ste došli na pravo mesto. Slobodno, i kada nisam tu, vrata su otvorena.-

Sara je pod velikim utiskom ušla u stan i smestila pribor za čišćenje u kupatilo. Pogledala se u ogledalo i osetila olakšanje što uopšte nije izgledala raščupano i zapušteno. Srećom, kosa je bila uvezana uredno, nije izgledala loše pred ovim čovekom koji kao da je pao sa neba ili došao niotkuda. Bio je toliko lep, bezazlenog ponašanja, srdačan...Otišla je pod tuš i sebe blago ošamarila da se ne bi počela zanositi. Život ju je naučio da nema zanosa i ništa više bez detaljnog razmišljanja. Presvukla se u svoju omiljenu, svetlo plavu haljinu, koja se lepršala do kolena i pila kafu na terasi, ali je žalila što ne može sa te strane videti krov. One tople oči i još lepše reči kao da su je opsedali. 

Popodne je kiša prestala i sunce je ponovo ugrejalo, mirisao je dobro nakvašeni beton, vazduh sve topliji kao da tek svanjiva. Sara nije htela da bude napadna i odmah ode u posetu komšiji, ali jeste sutradan, posle podne  kada se vratila s posla. Bilo je jako toplo, a na krovu verovatno preko trideset pet stepeni. Htela je da bude ljubazna i  napravi limunadu u staklenom bokalu, pa kako bude. Ponekad se odrasli umeju ponašati smešnije od dece, pomislila je.

Gore je ostala zatečena lepotom krova koji je ličio na parkić. Po travi je bilo dosta grnčarskih proizvoda koji su se sušili nakon ulepšavanja. Sve je izgledalo čarobno i nestvarno. Još nije stigla da se osvrne na kućicu, razgledala je proizvode, dok je Ognjen posmatrao nju  i topio se od miline. Zbunjena, slatka devojka u plavoj haljinici, držala je bokal u ruci i ponašala se kao da je Alisa u zemli čuda. Imala je bezazlenu dušu, poput blizanaca Petra i Sanje. Tiho ju je pozvao, da se ne bi uplašila.

- Tu sam, Saro!-

Iznenađeno se okrenula i tek tad shvatila da je prošla kraj kućice a da je skoro i ne primeti. Ognjen je sedeo nad knjigom, a pored njega je duvao ventilator na baterije. 

- Izvini...ja sam se zanela. Prelepi su ti proizvodi.-

- Hvala. Izaberi jedan i nosi ga. -

Zbunjeno je ušla u kućicu u kojoj i nije bilo tako vrućina. On je pomerio ventilator u ćošak i namestio stolicu za nju.  Sve je bilo uredno i čisto, svaka stvar na svome mestu.

- Ovo je sve tako savršeno...Evo, donela sam limunadu. -

- Hvala ti, i onako mi je ostala samo flaša vode. - 

Nasuo je limunadu u dva lončeta od gline, bila su išarana crvenim cvetovima.

- Upeklo je dobro. Hteo sam otići kući ili negde na kupanje, ali mi je ostalo  još posla. Sutra ću uzeti slobodan dan, samom sebi.-

- To ti je odlično, kada sve radiš za sebe.- rekla mu je iskreno dok se u njegovim očima ogledala toplina prijatelja.

Malo po malo, Sara mu je ispričala svoju dosadašnju sudbinu i borbu. Osetio je kako mu se stvara grč u stomaku od pomisli kroz kakve tuge je ova divna žena prošla. I on je njoj ispričao svašta o sebi. Imali su dosta sličnosti, odakle se stvorio utisak da se nisu sreli slučajno.

Nastaviće se...

  

Read More

Konačnica

Kada samo u jednom danu vidim svetlost da je istinski pobedila tamu, poverujem da je to večno. Ako bezazleni ljudi naprave krug oko mene, osetiću dobrotu na svakome koraku. Kada cinizam bude pobeđen, poverovaću koliko je slab i jadan, dok ona gustina mraka i nije nešto posebno jaka. Kada razumevanje pobedi primitivnu radoznalost i prihvatimo jedni druge onakve kakvi smo, onda ćemo poštovati tuđi teret i osećanja. Kada se ljudi ne budu ocenjivali po tome šta je ko postigao, već ko ima šta reći drugima i šta to lepo iz čoveka izlazi. Ne meri se niko po uspehu, jer za svakoga ta reč nema isto značenje. Uspeh je privatna stvar. Konačnica je u tome, da li smo  u svetlosti ili u tami, koga smo odabrali. 

Read More

Svetlo sa krova zgrade ( Četvrti deo)

Maštala je da ode sama od sebe jer ni sa sobom nije uspela da se dogovori. Da li su joj dosadili ljudi ili mane koje nije uspela prevazići? Da li je bila okružena idiotima ili je možda baš ona baksuz? Možda je želela čarobna vrata kroz koja prolazi u drugi svet, možda joj fali malo ludila u glavi.

Došla je kao podstanar na potkrovlju stare zgrade, tačnije, imala je na raspolaganju dnevni boaravak sa kuhinjom i kupatilo. Ostale dve sobe bile su zaključane. Ponela je sa sobom dve putne torbe i umorno lice. Prošlost je izbrisana, danas je osvanuo novi dan u novom životu. Znala da je nema ništa i da je prvi put sasvim svoja. Sara je imala trideset pet godina, diplomu iz srednje škole, dokument o razvodu braka koji je mogao biti sve što nije želela. Na pragu tridesete, u selu gde je živela, bilo je strašno ako si neudata, pa je umesto slobode, pala na čari jednog seoskog učitelja, koji je zaista izgledao kao san svake devojke. Prva godina braka bila je mirna, protekla u zaljubljenosti, mirnom bračnom životu, dok je jedina briga bila da li da prave kuću u selu ili će on dobiti posao u nekom gradu. Problem je bio taj što je menjao učiteljicu koja je na porodiljskom i živi u selu, tako da je ta  očigledno imala prednost. Ali kako je škola osmogodišnja, nadao se da će moći da predaje neki drugi predmet. Međutim, Sara je dobila ponudu za dobro plaćen posao, u proizvodnji slatkiša, dvadesetak kilometara od sela, i to baš kad su njenom suprugu saopštili da više nema radnog mesta za njega. Ućiteljica se vratila i on je morao da ide iz škole. U gradu je predavao privatne časove engleskog i održavao kurseve u školama za odrasle. Život je mogao biti miran sa finansijske strane, Sara je bila skromna i zadovoljna, ali njemu je počelo smetati sve. Nije imao stalni posao, nisu bili na putu da postanu roditelji ni posle godinu i po dana braka, a nisu imali ni svoj stan ili kuću. Predlagao je da se vrate kod njegovih roditelja, jer se sestra udala i oni su ostali sami na imanju u Vojvodini. Sara nije imala problem ni sa tim predlogom, jer je volela njegove roditelje, a sviđalo joj se selo sa vinogradima i plodnim njivama, njihova dugačka, prizemna kuća, sa velikim sobama gde je bilo mesta za sve. Pretpostavljala je da će se to jednog dana desiti, tako da ga je podržala u ideji za povratak. I desilo se da je život bio divan, lepši nego ikada do tada. Ispunili su ih poslovi u vinogradu, mnogo toga su naučili u vezi poljoprivrede, Sara je uzgajala ruže po dvorištu, preuzela na sebe mnoge ženske poslove. Prošla je još jedna godina, a od potomstva ništa. Išli su na preglede, ispostavilo se da ona jako teško može zatrudneti. Ceo svet se srušio, sramota, potištenost...Njegovi roditelji nisu hteli da priznaju koliko im sve to smeta, ali Sara je osetila da postaje smetnja. Polako se pripremala da ga napusti. On se nije složio sa  tim, ali vremenom postojala je otuđenost, više njihov odnos nije mogao biti isti, kao i uopšteno život u kući. Dani su proticali napeto. Sve dok jednog dana, njen muž nije saopštio jezivu istinu koja je i nju ujedno oslobodila braka, u kojem više nije bila srećna. Priznao je da je u trenucima slabosti vodio ljubav sa nekom devojkom iz sela i da je ta zatrudnela. Poželela mu je sreću i pozdravila se sa svima...Posramljena i srećna u isto vreme, jer je shvatala da je ova ljubav ipak prošla, vratila se u onu istu fabriku i počela ponovo da radi, ovaj put samo za sebe. Kući je odlazila ponekad, oba brata su već imali porodice, dok se na nju posmatralo sa žaljenjem i pomalo besom. Nije shvatala roditelje, niti ih je pitala šta je to ona trebala da uradi. Naravno, očekivali su da se ubrzo uda za nekog drugog i ne gubi vreme. Za nju je to bilo nepoželjno posle neuspelog trogodišnjeg braka. Ostala je pri tome da živi za sebe, stekla je nekoliko dobrih prijatelja sa kojima se družila, i to je trenutno bilo dovoljno. Ali nakon dve godine, fabrika slatkiša je počela da gubi na prometu, dok nisu morali da otpuste sve radnike osim onih koji su tu bili od otvaranja. Sara je bila pomalo u panici, imala je tu jednu platu dok se ne snađe dalje. Javljala se na mnoge oglase za posao i nigde je nisu zvali da počne da radi. Trenutno je imala samo jedno rešenje, javila se u agenciju za čišćenje. Bio je to opuštajući posao i nije joj bilo mrsko da čisti kancelarije, lokale ili neke bogataške kuće..Tako se desilo da je morala promeniti stan, kako ne bi putovala do agencije. 

Bila je ljubazno dočekana od predsednika stanara, dobila je ključ od njega i sve informacije u vezi stana. Mnogo joj se svidelo mesto ispod samog krova zgrade, a naročito uzbuđenje donelo je saznanje da na krovu ponekad stanuje i radi jedan grnčar. Sara je izrazila želju da vidi taj uređeni krov, jer je bašte na krovovima viđala uglavnom na fotografijama preko interneta. Dobri čovek je odgovorio da će je upoznati sa Ognjenom ili će je odvesti gore i dok Ognjen nije tu. Bila je zahvalna Bogu na novim uslovima života, ipak ju je promena dovela na zanimljivo mesto. Osetila je dobrodošlicu i toplinu, radost...Prvo jutro u ovoj zgradi donelo je susret sa Ognjenom. Sreli su se na stepenicama, radoznalo gledajući jedno u drugo. Njemu nije bilo jasno da li je ona novi stanar ili nečiji gost, a ona se pitala u sebi da li je on taj sa krova zgrade. Nisu se javili , prošli su jedno pored drugoga nemo, dok su oboje priznali da je ovo prijatan susret....

Nastavak sledi...

Read More

Sećanja

Sećaš li se onih godina, "Đžoni B." kada si bio najslađi i najluđi dečko, kada ti niko nije mogao ni sličan biti? Kada ti je osmeh bio nevin a srce neiskvareno, jer nisi znao da moraš steći mnogo mudrosti umesto gajiti cinizam. Godinama, cinizam i gorčina su te ispunjavali jer čovek koji ne veruje u dobro, ne može dobro ni pružiti. Sećaš li se koliko je tvoja reč derana bila uticajna i koliko je nasmejanih lica bilo zbog tebe? Vrati se unazad, "Đžoni", da bi se setio sebe. Jer tamo leži ključ za sve odgovore. Tvoj Godo kojeg si čekao, možda te je potražio a ti si ga oterao.

Jednom je neko rekao da si visok i plav, zelenih očiju i ja sam verovala. Kada sam ugledala totalnu suprotnost, nije smetalo, ja sam te volela.

Jednom je meni pamet rekla da si normalan, rekao si da nisi i ja sam poverovala, nije smetalo, jer sam volela.

Jednom sam bila sigurna da nisi kreten, rekao si da jesi i ja sam odmah poverovala, ali sam te volela, opet.

Jednom si rekao da sam lepa i verovala sam da tebi jesam. Jednom si rekao da misliš o mojoj gornjoj usni i poljupcima, verovala sam i smetalo je što previše pričaš jer ne činiš ništa.

Jednom sam verovala da si moj heroj, videla sam da si kukavica , i smetalo je, ali sam te volela.

Jednom sam, a posle i mnogo puta rekla da te volim.

Nije ti smetalo ali nisi verovao, da čak i tebe neko voli.

Read More

Sanjaj

 Imam ideju - sanjaj sebe. Najlepši san sa sobom, gde nema nikoga osim beskrajne lepote Raja, kao Adam pre Eve, kao da si jedini prolaznik planetom. Sanjaj sebe, a da mene nigde nema. Ogledaj se u reci poput Narcisa, pruži ruke da dodirneš to prelepo lice, pitaj ga ko je taj što te gleda. Možda dobiješ odgovor.

Sanjaj sebe, a ja ću ti ispisati kako da izgleda san, samo što mene tamo neće biti. Sanjaj sebe koji te progoni i kojeg ne podnosiš u sebi. Gledaj drugog sebe i pitaj šta hoće od tebe, što je možda voleo mene ako ti nisi, i pogledaj...taj čovek jeste ti.

Sanjaj ženske stope po pesku, a nigde me nema....Čuj njen glas, to te ja zovem, ali nemam lika, jer nisi voleo da postojim. Ogledaj se u plićaku mora, nikako dalje u dubinu ne idi jer si rizičan... I pogledaj sebe u ogledalu mora, uhvati cvikere koje ti spadoše na nos pa u vodu. Samo se ogledaj, samo ga pitaj ko je...

Sanjaj sebe, neću biti kraj tebe, jer ja sam sa tim drugim, sa drugim tobom u prošlom vremenu, ovo je sada samo san i ti gledaš ono što je moglo biti. 

Sanjaj srce kako je povelo mozak na pašu, taj mozak intelektualca koji je smatrao da je samo crnilo visok nivo razmišljanja. Koji je verovao da čovek nije ništa ako ne misli kao ti. 

Sanjaj, bićeš sam kraj sebe. Možda ti dođe u posetu George Orwel  koji će ti ponoviti citat "Ljubav je zlomisao", "Prodao sam te, prodala si me."  Možda će ti pričati kako su ljude zatvarali u "Podrum ljubavi" i od njih pravili slabiće koji se odriču ljubavi. Zarad Velikog brata - logike, lažnog razuma. 

Sanjaj sebe, slušaj kako onaj preko puta pokušava ti nešto reći. Sanjaj, zdravo je spavati. Kada se probudiš, sledi ti lažna stvarnost i u njoj dublji san, u kojem si od sebe umoran.

Read More

Svetlo sa krova zgrade ( Treći deo)

Svet je prirodno uređen kao mesto gde postoji sve potrebno životu. Onda su ljudi izmislili moć i novac, prirodne sposobnosti zamenili veštačkim i danas je gurnuto u stranu sve što najviše vredi, od početka. Planeta pripada svima ali svetom putuju samo oni koji imaju novca za to, kao što i svako ima dar u sebi, ali ga ne može iskoristiti bez novca, ugledne veze ili lude sreće.

Kiša je padala dok je Ognjen radio u svojoj radionici, kolekciju šolja za kafu, bokale i poslužavnike. Za koji dan i vreme će se prolepšati, pa će ponovo moći sedeti na krovu zgrade i sve to ulepšavati crtežima. Malo su mu misli bile skrenute prema stanarima zgrade i onome što mu se nije i što jeste svidelo. Davno je obećao sebi da više neće misliti o ljudskim osobinama jer je to uludo trošenje energije, ali s vremena na vreme nije mogao pobediti sebe. Srbija je pregrmela mnogo toga u poslednjih trideset godina ali neke osobine, neke strahote nisu ni promenjene niti ublažene. Dve porodice iz prizemlja, dva bračna para, zavađeni su oko toga čija se kćerka "bolje" udala i čije je zet bolji ili gori. Dve porodice iznad njih posvađani su zbog dečijih svađa, onaj na trećem spratu je muzičar i ne zanima ga da li beba u stanu pored njegovog može spavati od njegove svirke koja krši kućni red, dok se na četvrtom žale na ženu koja ima psa i dve mačke, bez obzira što životinje nisu uneredile nijedan stepenik ni hodnik, ni dvorište ispred zgrade. Mlade majke su posvađane oko nekih gluposti oko ručkova i tračeva, na predsednika stanara svi su ljuti šta god je rekao, predložio...Nikakvo čudo što se nisu dogovorili oko uređenja krova i što je Ognjen dobio prostor. Jedva su se složili da plaćaju ženu koja će čistiti zgradu. Kada su na jednom sastanku odlučili da to rade stanarke, nijedna nije ozbiljno shvatila svoju dužnost. 

Petar i Sanja bili su iskreni u svakoj priči sa njim i priznali su mu da ga uglavnom komšije ogovaraju ali da je u pitanju čista ljubomora. Uradio je nešto lepo što oni nisu mogli ni za nekoliko godina. Gledao je svoja posla veoma uspešno dok je to njima bilo najteže. Ognjenu to nije smetalo, već odavno ne vodi računa  šta misle drugi. Bio je opkoljen onima koji misle da je lud jer otvara grnčariju i rizikuje, onima koji bi da ga žene i nalaze devojke, koji su mu davali savete i verovali da je čudak, itd. Sada je i kiša bila lepa u njegovim očima, ništa mu nije smetalo kao nekada. Čovek misli da je niže biće samo dok sluša tuđa omalovažavanja. Kada ih "ugasi", čuje sebe i dolaze mu drugi dani i drugi ljudi. Prva devojka koju je voleo, pre petnaest godina, želela je da on bude intelektualac sa diplomom ili ništa od "ljubavi". Druga se pojavila pre sedam godina i nije razumela zašto nikada nije bučan, zašto nikada ne naručuje alkohol ako ga ona pije, i želela je život u centru grada. 

Nakon najvećih poraza, prestao je razmišljati o svakoj temi koja načinje reč "sudbina" ili "sreća", predao je život u božije ruke jer je sreo prijatelja koji se na taj način promenio iz korena. Nije mu trebalo mnogo da shvati koliko je vredan i ako nije porodičan, ako još nema potomke, mnogo je čitao i učio. Sada je voleo da eksperimentiše, da usrećuje druge koji to zaslužuju ili trebaju pomoć. Postao je posmatrač gomile ljude, hipnotisane mase koja se takmiči jedni sa drugima i sami sa sobom. Gledao je porodice koje se raspadaju jer im nikada nije bilo dosta materijalne moći, jer nisu verovali jedni drugome ni u nešto više, jer nisu ulazili u brak iz ljubavi. Mnogi su živeli onako kako im je rečeno, po pravilu. Razboljevali su se jer nisu pomogli sebi. Mrzeli su sva godišnja doba i nisu primećivali ništa lepo.

A kiša je toliko lepo padala ovog popodneva. Jedva je čakao da odnese poklon novim prijateljima. Petar i Sanja su predivna deca koja će biti spremna za svaku oluju koju svet nudi jer su imali od koga da uče. Plavokosi blizanci sa kafenim očima i visokim mršavim telom, sa osmehom deteta i odraslog čoveka, bili su njegovo otkriće, koliko se i od mladih može naučiti. 

Uveče je kiša prestala i on je poželeo da prespava na krovu kućice. Te večeri je nestalo struje, pa je pozvao Petra i Sanju da sede kod njega gore. Upalio je sveće u raznim bojama i pustio tihu muziku sa laptopa. Bili su mu zahvalni što im je pomogao da oteraju dosadu. Spremali su se te večeri da izađu, ali Sanja se nije mogla našminkati i doterati naspram svetlosti sveće, pa su je zbog toga zadirkivali. Svetlo i smeh su dopirali sa krova zgrade dok su oni dole doneli zaključak da su možda drogirani ili je Ognjen u sekti pa navraća onu naivnu decu bez roditelja. Pridružili su im se Zagorka i predsednik stanarske zajednice, Blagoje, fini čovek njenih godina, koji joj je bio najbolji prijatelj među susedima. Živeo je sam od kada je ostao bez supruge pre nekoliko godina, deca nisu bila u državi. Znali su da ih drugi zadirkuju kako se previše druže,ali dovoljno su omudrali kako bi im to bilo samo smešno. Nisu mogli skuvati kafu, ali su sedeli sa Ognjenom i decom, diveći se lepoti ove večeri, kada i ono što vas čini nervoznim, poput nestanka struje, možete iskoristiti na lepši način. 

Nastavak sledi...

Read More

Svetlo sa krova zgrade ( Drugi deo)

 Drvena polica je sada bila puna proizvoda od gline, koji su blistali u raznim bojama. Ognjen je sedeo u svom dvorištu na vrhu zgrade i posmatrao ono što je upravo priveo kraju. Treba sve te posude odneti u radnje, kada se dobro osuše na suncu. Vreme je bilo na njegovoj strani. Sunce i topao vazduh, prognoza je dobra i za naredne dane. Mogao je da se opusti i odmori bar danas i sutra. Onda ima nameru da svakog jutra odlazi kući u radionicu, i tamo napravi šolje sa tacnama i poslužavnikom. Znao je da to može ostvariti, kao i da mora biti prefinjeno, jer takve proizvode kupuje uglavnom ženski  pol. Uspevao je da živi od grnčarenje bez obzira na moderno vreme u kom se nalazi, danas kada to više pripada prošlosti. Nije ga plašilo i ako jednom dođe dan kada se neće njegovi proizvodi prodavati. To bi za njega bio znak da je došlo vreme za drugi posao. I onako je navikao na promene i  brze odluke. Preselio si u dedinu kuću još pre dvadeset godina i krenuo na kurs, kada je iznenada shvatio  da ne želi biti nikome menađžer niti eknomista, jer je dve godine višeg obrazovanja poklonio roditeljima i njihovom hiru. Nakon dobijene diplome, ostao je sam, deda je umro i ostavio mu prizemnu kuću sa dvorištem i garažom koju je pretvorio u radionicu. Rizikovao je dok je uzeo kredit od banke, pri tom radeći na više mesta da bi otplaćivao rate i preživeo. Ali majstor koji ga je učio, ohrabrio ga je rečima da je on umetnik u ovom poslu, tako da mora nastaviti jer je na dobrom putu. I srećom, imao je vere i upornost, isplatilo se vrlo brzo. Sada je imao dve radnje u gradu koje je poverio bratu i njegovoj supruzi, kojima su pamagala punoletna deca. Ognjen je uredio prodavnice kako je želeo, potrudio se da izlozi skreću pažnju mnogim prolaznicima, dok je unutra gotovo nemoguće bilo ništa ne kupiti. 

Nasmešio se kada se setio plana za ovu sedmicu. Želeo je da napravi tri zelene šolje sa crvenim cvetovima, isti takav i bokal, kao poklon za komšije koji su mu za kratko vreme postali pravi prijatelji. Prepoznao je sebe u njima jer su imali istu takvu snagu, da gledaju samo  u pravcu gde ima svetla. Ta starija žena naučila je decu da budu savršeni u ovom svetu, bez obzira na sve što im se desilo. Prošlog leta uspeli su otići sedam dana na more, jer su godinu dana strpljivo štedeli. Kada su se vratili, čuli su glasine kako im verovatno neko  iz bliske familije  šalje novac . To su Petar i Sanja pričali Ognjenu, kada ih je ispitao malo detaljnije o stanarima. Rekli su mu da postoje samo dve porodice sa kojima se druže, jer se u blizini ostalih ne osećaju tako prijatno. Ognjen je znao o čemu je reč. I sam je pripadao bezazlenim ljudima kojih je danas malo. Skoro da nije mogao upoznati nekoga ko ga neće pitati zašto nije oženjen u četrdeset četvrtoj, zašto nema decu kada je vreme i kada ima sve uslove za stvaranje porodice. Počeo se sklanjati i od familije, ogradio se svojim svetom koji je dobar i stvaran. Upornost ga je nagradila da ipak s vremena na vreme sretne ljude koji će mu biti prijatelji. Bezazlenost je ključ prijateljstva i poverenja. Ne šaliti se na tuđi račun lošim šalama, ne ismejavati druge, ne baviti se drugima osim ako ti se obrate za pomoć, ne ispitivati druge zašto su nešto uradili a nešto nisu. Ognjen je voleo devojke koje nisu bile deo tog sveta i uspeo isceliti srce kada je shvatio da mu ne bi donele nikakvo dobro. Prepustio je život božijoj ruci, dok se trudio da svaki dan ukrasi nečim lepim. I to mu je  išlo od ruke, kao što je i zanat cvetao. Nove ideje, poput ove da uredi krov zgrade, dolazile su u glavu i ostvarivale se.

Danas je rešio da usreći nekoga ko nije ljudsko biće, ali više je anđeosko. Za to su mu dobro došli Petar i Sanja. Pozvao ih je da posete dva prihvatilišta za napuštene mačke i pse. Deca su oduševljeno prihvatila, naročito što ih je prvo čekao posao nabavke. Odveo ih je u obližnju radnju gde se prodavala hrana za životinje i napunili gepek đžakovima granula, konzervi i kesica. Usput je Ognjen izašao da kupi paket mleka. -Moj prijatelj radi u prihvatilištu gde su doneli male mačiće. Ovo će im dobro doći.-

Petar i Sanja su ga samo zadivljeno gledali, ovo je za njih bila i razonoda i radost, jer su voleli životinje. 

-Mi nismo nikada imali kućnog ljubimca, osim što smo više puta donosili mače sa ulice, pa kada odraste nosili bismo ga u selo kod bakinih rođaka. Nije za macu da bude u stanu.- pričala je Sanja.

- Kada bi imali dvorište, sigurno bi ga pretvorili u mini azil. Ljudi bi mislili da smo ludi- našalio se Petar.

- Da, kao što bi rekli za mene da sam lud što kupujem životinjama hranu. Poznajem ljude koji rade na zaštiti životinja i brinu o njima, znam koliko im ovo znači. Neću osiromašiti što sam jedan deo zarade za prošli mesec, dao stvorenjima koja nikome nisu kriva.

Njegov humani i nežni potez obradovao je decu i zaposlene u dva prihatilišta. Dosta mački i pasa dobilo je hranu za sledećih desetak dana. Petar i Sanja nisu znali koga pre da uzmu u ruke, hranili su mačiće na flašicu, do su psi mahali repovima od radosti i zvali ih na igru. Ponudili du se da dolaze tamo i  volontiraju, kada budu na raspustu. Bezazlenost je svuda posejana gde je Ognjen upleo prste. Svetlo oko njega je bacalo snop na sve strane.

Nastavak sledi...

 

Read More

Svetlo sa krova zgrade ( Priča u nastavcima)

Došao je kao niotkuda. Prizemni umovi nekih suseda zaključili su da je previše uredan za jednog umetnika. Kosa mu je bila uredna i kratka, boja lešnika presijavala se na suncu, dok je čisto i belo lice blistalo, oči kafene boje, atletski građeno telo. Lepota muškarca u četrdesetim nije se uklapala u život koji je ovde započeo. Pitali su su se da li je bolestan ili beskućnik, možda begunac, ko zna ko je i odakle...

Jednog majskog dana stanari  stare zgrade videli su kako novi sused prenosi svoje stvari, ni manje ni više nego na krov. Tamo su nekada "trebali" napraviti zajednički vrt jer je prostor idealan, ali dogovor je propao, jer se nisu mogli dogovoriti kako će tačno prostor iskoristiti. Sve što su imali bila je drvena kućica koju planirali za decu, ali je ostala pusta. Zbog lenjosti. Sada je neki,otprilike beskućnik, rešio da se nastani na njihovom krovu. Dobronamerni su mu pomogli, naročito petnaestogodišnji brat i sestra sa trećeg sprata. Nije tu bilo mnogo ličnih stvari, više pribora za posao. Naslutili su da je grnčar ili slikar, nešto neobično jeste. Na sve to predsednik stanarske zajednice, pustio je poruku na grupu, na Viberu. Obavestio ih je da ne gunđaju i ne mršte se na novog suseda, da mu ne postavljaju pitanja jer on je dobio odobrenje da  iskoristi krov zgrade kako želi i ume. Opština mu je dopustila i ko zna sa kim je u vezi...To je produbilo radoznalost, ali niko ga nije smeo ništa pitati. 

Predstavio se samo kao Ognjen i bio je prirodno ljubazan. Izgledao je kao da mu ništa nije teško. Pojavili su se dvojica njegovih prijatelja koji su prenosili stvari sa njim.  Kako su neki u prolazu primetili, odneli su gore i tepih travu. I to su je nosili u više navrata. Petar i Sanja, petnaestogodišnji blizanci, stekli su njegove simpatije vrlo brzo, pa ih je odveo gore da popiju sok i poslužio ih slatkišima. Sedeli su na krovu zgrade u svom tom haosu, među gomilom stvari koje čekaju da budu postavljene na svoje mesto.

" Hočete da živite ovde? Nemate struju ni vodu. Samo internet." - pitala ga je Sanja radoznalo dok ju je brat prekorio pogledom. Ognjen se na to opušteno osmehnuo.

"Neću biti po ceo dan ovde. Živim dva kilometara daleko, dolaziću kada mi odgovara. Zakupio sam krov, da plaćam kiriju kao da je stan. Potrebno mi je zbog mog posla. Ja sam grnčar, imam dve radnje u gradu, gde prodajemo ono što ja stvorim. Moj brat  i njegova petočlana porodica rade u tim lokalima. Ja sam tu da stvaram. U kući imam grnčarsku radionicu, tamo ću praviti, ovde šarati proizvode. Umem da slikam po njima i da ih bojim. To mi je najveće zadovoljstvo."

- Mi ćemo doći da pomognemo kada se vratimo iz škole, sutra popodne.- nesebično se ponudio Petar.

- Ne, vi ste deca i dovoljno ste danas pomogli. Ali hoću da mi često dolazite kada sve sredim, da bi me podsetili na pauzu. Ponekad se ne znam odmoriti. -

Pre nego ih je baka  pozvala da ručaju, Ognjen je otvorio jednu kutiju sa prelepim prozvodima od gline. Bile su to činije i razni oblici šolja, u tamnim i svetlijim bojama. Dve su bile pod prelepim šarama. Objasnio im je da će i ostale tako izgledati, ovde će ih oslikavati. Bili su još više zainteresovani. Ovaj čovek kao da je izašao iz neke knjige, iz priče koja nije stvarna u okolini koja ih okružuje. 

Sledeća tri dana, niko gore nije provirio, ali su ga viđali kako i dalje dolazi i odlazi, uvek raspoložen i vedar, pristupačan za ljude koji su se i dalje klonili njega jer je za njihove umove bio čudan. Samo su Petar i Sanja zastajkivali u srdačnom razgovoru, a i njihova baka pokazala je svoju srdačnost tako što je iznela pun oval slane i slatke pite za novog suseda. Zahvalila mu se što je tako pozitivno uticao na njene unuke. Bila je profesor književnosti u penziji i odgajala je Petra i Sanju sama, već deset godina, od kako se desila porodična tragedija, kada su njena kćerka i zet poginuli u saobraćajnoj nesreći, a njen suprug umro godinu dana posle toga. Čelično jaka i nestvarno smirena za svet koji je posmatra, odgajala je blizance na najbolji mogući način. Nikome nije bilo jasno kako su deca uvek tako ljubazna i nasmejana, zadovoljna skromnim životom, odlični učenici, bez ikakvih problema u odrastanju. Svima je bilo jasno da oni tokom raspusta pronalaze honorarne poslove, od pranja sudova u restoranima do prodaje sladoleda na ulici. Gospođa Zagorka je imala šezdeset sedam godina, veliki gubitak iza sebe, ali njeno lice je bilo lepo i mladoliko. Svi u zgradi su imali srećnije živote i manje gubitke, i isto tako, svi su se mnogo više žalili i nervirali. Kada je trebalo urediti krov, ona se nije priklonila nijednoj strani, jer stanari su bili podeljeni. Jedni su želeli da to bude poput parkića za odrasle i decu, mesto gde će opušteno i sa uživanjem piti kafu, a drugi su želeli da bude samo mesto gde će se deca igrati, dok će majke motriti sa neke klupe. Svakako je za nju bila pametnija ova prva opcija, samo što nije htela da se zamera bilo kome. To je pre dve godine bila tema koja je ipak prestala da bude aktivna, jer su ljudi očigledno bili lenji za bilo koje rešenje. Sada je ovog čoveka gledala majčinski, sa velikim divljenjem. Došao je gore da radi, da kreira nešto lepo, iskoristi prostor koji su drugi odbacili u svojoj aroganciji. Naredila je deci da ispoštuju njegovu volju i ne idu gore dok ih on ne pozove. Očigledno mu je trebala samoća da sve uradi kako je zamislio. 

Peti dan od njegovog dolaska

Gospođa Zagorka i njeni unuci bili su prvi pozvani na kafu kod Ognjena, kada je sve bilo sređeno. Krov stare zgrade sada je bio nešto najlepše u celoj okolini. Više od pola površine bilo je pod prijatnim zelenilom, postavljena je tepih trava, zbog čega su imali utisak da su negde dole na zemlji. Sva četiri kraja  bila su oivičena ogromnim zelenim cvećem u saksijama. Bilo je visoko više od pola metra , uspravno, bez cvetova. Saksije su bile glinene, svetlo naranđžaste boje. Ognjen je objasnio da su samo četiri stabla pravo cveće, ona smeštena po uglovima, ostalih šest bila su veštačka. Saksije su njegovo delo. U istu boju, kao i saksije, ofarbao je pet malih, drvenih klupica, na koje je moglo sesti po dvoje odraslih ljudi. Izgledale su skromno i veselo, bez naslona, u toj divnoj naranđžastoj boji. Drvena kućica, smeštena u blizini otvora prema stepenicama, jer je zamišljena da bude dečija i bezbedna, sada je pretvorena u prekrasni smeštaj za odraslu osobu. U njoj se nalazio dušek za ležanje  pleteni sto sa istom takvom foteljom, i mala polica sa ličnim stvarima. Na stolu se nalazilo nekoliko sveća, da bi osvetlile prostor uveče, velika baterijska lampa, mini laptop i beležnik. Pored kućice bilo je nekoliko kutija u kojima su se nalazile razne tvorevine od gline i sav pribor za njihovo ulepšavanje. Takođe se nalazio i plastični okrugli sto sa četiri stolice, jer je planirao da mu prijatelji s vremena na vrema navrate. Ponudio ih je sokom i slatkišima, dok su oni ostali zadivljeni, govoreći kako je malo trebalo stanarima zgrade da sličnu stvar urade, ali nisu shvatili da je sve igra, ne hir.

Nastavak sledi...

Read More