I kao da je sve smešna predstava...A to shvatiš kada se odmakneš, kada odeš u šumu. Da, nije u pitanju more ni bilo koja planina kao turistička destinacija, ni nečija vikendica u selu... Već šuma, divljina, voda, drvo...Ko je probuđen, shvatiće koliko je porazna svakodnevna drama na pozornici, a svaka buka nastala zbog iluzije, zbog težnje da se ostvare jedni isti ciljevi. Kada vidiš pravu postojanost i osetiš mir te postojanosti, osetiš poraz čoveka koji je svoje postojanje posvetio nemiru. I svoje slobodne trenutke posvetio glupostima. Ko je više postigao, ko je kome šta rekao, ko je koga iznervirao i razočarao, milion reči i još više neizrečenih misli.
Pucaju daske pozorišta pod našim nogama a mi i dalje jurimo u predstavi, trčimo za nečim i bežimo od sebe, pitamo se što nešto jeste a što nije, kupujemo lekove od kojih nema ozdravljenja, pa opet sve u krug. I razboleli smo se zbog jurcanja, jer dok smo jurili, nismo u tom putovanju usporili i videli nešto lepo , pokušali pronaći lepšu stranu sveta i sebe. Tražili smo recepte za hranu a lek za dušu prodali su nam prevaranti. Rekli su, ako to i to uradiš, biće ti dobro. Od vere napravili dobar biznis, od ljudske slabosti zaradili, od svega lošeg profitirali.
I onda vidiš prelepu ptičicu kako uživa na grani i pevuši. Njena briga je mogući dolazak čoveka - lovca, koji nije sebi našao drugi hobi od onog sa oružjem. Čuješ kako voda žubori i shvatiš kako te nešto poziva da budeš dostojan savršenstva koje ti daje život, da odbaciš gomilu nebitnih stvari i budeš sebi bitan.
Коментари
Постави коментар