Vreme je nama oduzelo svako naše vreme. Gledajući u sat zaboravili smo da se više uradi dok se ne gleda u kazaljke i da je časovnik jedan od najvećih neprijatelja koji izaziva napetost i strah od nepostizanja.
Mi ne shvatamo kako je moguće da postoji psihološko vreme, ono u našoj glavi koje nema veze sa minutama ili satima. Ako nam je lepo, isuviše brzo prođe, ako smo u lošoj situaciji, kao da tom delu dana nikada nema kraja. Zbog toga vrlo često nismo zahvalni na lepim događajima jer su brzo prošli, jer patimo za njima, što nisu potrajali i nastavili se.
Jurimo osam sati radnog vremena jer ne znamo kako ćemo sve postići, ali dok se fokusiramo na sat, mislimo na njega. Međutim, kada sklonimo telefon u fioku i ne znamo koliko je sati, događaju se dva iznenađenje - vreme je brže prošlo ako smo jedva na to čekali i dosta smo postigli do tog sata.
Izgleda, misao na vreme, oduzima nam sposobnost organizacije, pa se dešava ono čuveno <Što više žurim, sve mi je gore<.
I sama sam od onih što žure, dok sam više puta dobijala opomenu od života kako je to neispravno. Od sitnice do važne stvari i važnog događaja, samo važi jedno - pravilno a ne užurbano.
Foto: Freepik
Коментари
Постави коментар