Hram u nama

Uđeš u sebe i zatvoriš vrata za sobom...

I  vidiš da tamo nema ni običaja ni tradicije, ni nacije ni imena, ni hrama ni religije a i vere. Ljudi poludeše od toga kome će istorijske građevine biti dodeljene, dodeljuju božanstvu naciju, gledaju u nebo dok se mole i očekuju čuda iz ikone. A svetla nigde osim iz Sunca i iz unutrašnjosti. Čist hram u nama, obojen svetlim bojama, mirisima cveća. Stanuje u telima koja se muče dok u njega ne pogledaju. Vrata su otvorena a mnogi ih ne vide ili ne smeju da ih otvore, jer tamo je sve, odgovori bez pitanja.

Osećate li da se oko nas rastavljaju dve strane zavese i da se otkriva istina, sve jasnije i jasnije, kao dan kada svanjiva? Ko još veruje u to da ne može sam da se moli, da ga neko mora sprovesti do Boga? Sve je unutra, i deo Njega i veza sa Njim, sva svetlost koju zamišljamo na kraju tunela, sve je iznutra. Kada zatvoriš vrata za sobom...

Ali postoji cena koju plaćaš.

Postaješ posmatrač i meta za posmatranje. Samo što ćeš ti zaista videti dok će se drugi pitati šta ti je. Postaćeš nezainteresovan za sve svetovne probleme. Tvoja okoline misliće da si bolestan a ti si ozdravio/la. Sve će postati toliko smešno, iritirajuće i bezvredno. Nagađanja šta će biti sutra, gde će početi rat, hoćemo li nestati, ko će gde pobediti, kad je koji praznik, jesi li "zgrešio " na crveno ili crno slovo, jesi li ovako ili nisi... 

Sjaj sadašnjeg trenutka gubi se u pitanjima i vraćanju u prošlost koje nema, da bi se zabrinuli za budućnost koja će isto tako, samo biti sadašnji trenutak. Postaješ posmatrač gomile .

Nisu nas učili da to što mi tražimo, ono čeka nas. I da smo zbog toga ovde. Da ono iznutra preobrazi to što je spolja. 

Sve je obrnuto i sve se vidi, kada uđeš u sebe i zatvoriš vrata.