Klesari (Četvrti deo)

Egipćani su imali dva, toliko poznata simbola, da su ih upamtili i oni koji nikada o tome nisu čitali. Jedan je u obliku krsta, "Ank", a drugi je crtež oka, samo na prvi pogled. Odgovor na pitanje, zašto je taj crtež toliko prisutan i važan, sve češće se pojavljuje na internetu u poslednje vreme. Radi se o tome da "Oko Horusa"  predstavlja Pinealnu žlezdu Epifizu, a koja je centar ljudske, unutrašnje moći. Ako je stomak centar za predosećaj, srce za ljubav i želje, onda je Epifiza mesto kroz koje se manifestira sve što osećamo i zamišljamo kroz osećanja, bilo negativna ili pozitivna. Unutrašnje, treće oko, koje radi za nas a da nismo toga svesni. Ovaj simbol govori da su Egipćani poznavali tehniku ovladavanja Epifizom, kako je aktivirati u svoju korist. Ako su je ljudi u tim davnim vremenima koristili, mogli su biti toliko napredni, da odatle dolazi odgovor odakle tehnologija na planeti dok još nije bilo struje i bilo čega drugog iz modernog doba. Možda je sve to i postojalo, u zemljama gde su poznavali tehnike, koje su za druge predstavljale tajnu. 

Za Hirama Abifa zapisano je kako je znanje doneo iz Egipta. I da su pored njega postojali još trojica koji poznaju "tajnu".

Priča o klesarima veoma je slična onoj o Hiramu. Bilo kojoj veri da su pripadali, očigledno je da su njihov sposobnosti bile ravne onome za šta drugi smatraju "moćima".

Trebalo je tajnu otkriti ili ih ubiti. Moćni ljudi smetali su i vlastima i drugim zanatlijama koji su se sigurno utrkivali za naklonost Rima.

Šta ako su klesari napravili kip boga Eskulapa?

Ovo pitanje samo se nameće. Šta bi se moglo desiti u njima da odjednom ostave sve svoje uspehe i da svesno stradaju? Ovo se desavalo propovednicima, onima koji su posvetili život hrišćanskom učenju i nisu ga se odrekli kada su razotkriveni. Četvorica su bili iznad sveta oko sebe, a po mnogim spisima pridružio im se i peti, mada niko ne tvrdi tačno, da li je i on ubijen sa njima. 

Ukoliko su klesari iz Sirmiuma poznavali učenja iz Egipta i nasledili ih od starijih zidara, što se protezalo kroz vekove, nikakvo čudo ako su se opredelili za Hristovo učenje, i u isto vreme izgradili kip Eskulapu. Prema njihovom shvatanju, Hristovo učenje bila je sloboda življenja i mir sa drugima, ne žrtvovanje i slepo hodanje za gomilom. Ali ako bi otkrili tajnu svoje veštine i posebnosti, to bi bilo kao bacanje bisera pred svinje i otkrivanje dragocenosti koju su ko zna i od koga nasledili. Ovde se vraćamo na drevnu indijsku priču, kada je Bog rešio sakriti od ljudi njihovo znanje, jer su ga zloupotrebili. Ako je neko u tako opasnim i preteškim vremenima, poznavao veštinu moći uma, verovatno je to skrivao iz straha da će drugi znanje iskoristiti negativno. 

Vratimo se u priču pod pretpostavkom da je kip Eskulapu isklesan iz kamena i da to niko nije očekivao, jer se načulo da su majstori sledbenici Hristovog učenja. Sva njihova slava morala je nestati u jednom danu, jer je među stotinu drugih klesara, sigurno morao postojati neko ko je opsednut ljubomorom smišljao plan. Ništa pogodnije nije bilo osim da ih prijavi kako se mole Hristu. Na  pitanje o njihovoj religioznosti, moglo se povezati i pitanje o tajni koju kriju. Možda je priča o njima privukla toliku pažnju istoričara, upravo zbog toga što se razlikuje od stradanja ostalih hrišćana u Sirmiumu. Klesari su se našli u nečemu što nije ni Rim ni versko stradanje, već posebnost. Smaknuće četvorice ili petorice, izazvalo je pažnju i zapisivanje događaja od mnogih, prepričavanje i tumačenje. Oni su na jednoj strani, ostali ranohrišćanski mučenici na drugoj. 

                                                     Nastaviće se...

Read More

Klesari ( Treći deo)

Helios u kočijama

Grčko božanstvo, bog sunca u  zlatnim kočijama, koje vuku četiri konja, svakog jutra putovao je preko nebeskog svoda. Preuzeli su ga  i u Rimljani, a kult sunca poštovao se i u Egiptu, kao i u mitologiji starih Slovena. Sunce je oduvek bilo simbol života.

Rimljani su mu promenili ime u Sol Invictus, što je postalo najvažnije božanstvo Rimskog carstva. Uspostavio ga je car Aurelijan 274. godine. Slavio se nedeljom, a drugo ime bilo mu je i Mitra. 

U priči o klesarima, car je zatražio kip ovog prvog božanstva, boga sunca u kočijama sa četiri konja, što nije bilo rimski već grčki kult. Kada se dođe do ovakvih podataka koji se ne uklapaju, može se zaključiti da nedostaje još koji list u dokumentima. Možda nije laž več nespretno prikrivanje činjenica, da su majstori bili pravi profesionalci koji nisu odbijali nijedan zadatak. Ako je Dioklecijan zahtevao skulpturu grčkog božnstva, jednako kao i rimskog, to nije samo bio verski fanatizam već naklonost umetnosti i kulturi. 

Problem je nastao kada su ostali, obični klesari, shvatili još jedan način zidarstva: izgradnja umom. Učiniti ono što drugi oko tebe nisu, znači da si iskoristio nevidljivo. A to nije predanje grčkih i rimskih bogova, već učitelja Ješue. Neko je načuo spominjanje njegovog imena, što je bilo kažnjivo. Nije važno da li oni veruju u njega kao u boga, već navodna tajna njegovog učenja. Rani hrišćani bili su pod znakom pitanja, kao čudaci, čarobnjaci, neshvaćeni...Njihovo pravo ime nije ni bilo "hrišćani", bio je to nastavak dva pokreta Nazarena ili Esena. Ko je razumeo do kraja njihovo učenje, postajao je graditelj svog života  i činio je "čuda". 

Eskulap

On je predstavljao boga zdravlja. Specifičan je po tome što uza sebe drži zmiju, koja je u mnogim mitologijama simbol mudrosti i večnog ciklusa rađanja u prirodi. 

Hrišćanski gnostici, oni koji su od samog početka tumačili Hristovo učenje kao ezoteriju, poistovećivali su Hristovu mudrost sa zmijom, čak su ga nazivali i Zmijonoša. Od svega je najzanimljivije to, da su gnostici tumačili Postanje drugačije od uobičajenog. A to da su postojala dva tvorca, a onaj zli jeste taj koji je držao ljude u neznanju, pa im je zmija prenela to znanje i svetlo, a ne naterala na zlo i greh. Najpoznatiji hrišćanski jeretici, Katari, verovali su da postoje dva tvorca. Zbog svojih znanja skoro da su do kraja uništeni kao narod. 

Prvi pravi sledbenici Hristovog učenja, nisu se borili protiv bilo čijeg božanstva.

Pavlov sledbenik ne bi ni radio za rimskog cara, već bi živeo siromašno i u tajnosti pripovedao novu religiju.

Klesari su bili ovi prvi.

                             Nastaviće se...

Read More

Klesari ( Drugi deo)

Podele pre progona

Prema svim postojećim spisima, tvrdnjama, analizama istoričara, pisaca i duhovnika, rani pokret hrišćana bio je ugrožen iznutra, i to odmah nakon Hristovog odlaska. U najgorem položaju bili su pravi njegovi sledbenici, predvođeni Marijom Magdalenom ili Petrom. Na drugoj strani bili su Jakovljevi , obuzeti isključivo jevrejskom tradicijom i verom, a treći, možda najbrojniji, Pavlovi hrišćani. Tvrdnja crkve da su Petar i Pavle zajednički radili na širenju vere, može biti potpuno netačna, jer je Pavle čovek poslat od Rima, da "neprijatelje" carstva pridobije za sebe. Apostol Petar, neko ko je proveo godine sa Hristom, nikako nije imao potrebu da deli znanje i učenje sa neznancem. Ako je Magdalena živela sa decom u Francuskoj, Petar je imao najteži zadatak, širenje pokreta tamo gde će ga najviše gušiti.

I upravo taj progon hrišćana dovodi do još jednog pitanja: ko je kome smetao? 

U Jerusalimu se pojavio Ješua koji je poslao poruku protiv svake religije, običaja i žrtvovanja. Njegova jasna tvrdnja bila je da svi ljudi imaju božije kraljevstvo u sebi. Svi smo jednaki i svi imamo potencijale u sebi, samo treba razumeti i iskoristiti. Ništa potrebnije i jednostavnije nije moglo da ispuni ljude koji su živeli u ropstvu. Mnogi su krenuli za njim, što je moralo zasmetati i Rimu i uglednom sveštenstvu koje je živelo na račun Mosijeve vere. Kada je sva ta elita uvidela da će se ljudi preobraziti od nečijeg učenja, iskoristili su lukavstvo: ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se. Odmah nakon odlaska Učitelja, Rim je poslao Pavla da proširi mit o Isusu Hristu, kojeg je rodila devica kao božijeg sina, koji je uskrsnuo i ništa više nije važno. Poštujući mit o njemu, kao o samom bogu, njegovo pravo učenje gurnuto je u stranu. Pavle je tu priču proširio i narodima do kojih nije moglo stići pravo učenje, tako da je učenje o slobodi duha i carstvu božijem, zamenjeno verom strahopoštovanja prema bogu i njegovom sinu. Crkve su upakovale prijateljstvo između Pavla i Petra, tako da više nije bilo sumnje u Pavlovo učenje. Sve to su zapečatili Milanskim ediktom 313. godine, nakon čega je nastavljen progon pravih hrišćana. Samo što su dobili drugo ime: otpadnik, bogohulnik. 

Pre Milanskog edikta

Postojanje pravih sledbenika Ješue iz Nazareta, moglo je ugroziti širenje mita i pobede Rima. Samo postojanje pokreta kojima nije važna slepa religija već drevno znanje i duhovni 

razvoj, bilo je opasno za sav moćni i bogati sloj društva. Tako je ostalo i do danas. Što su "obični" ljudi više zaslepljeni, to je lakše uzeti ih pod svoje. Na Uskrsu i Božiću, kao i na svim ostalim praznicima, mnogo se profitira. A vernik ostaje željan onoga za čim traga i ne nalazi.

 

Tako su, u grad Sirmium, na scenu nastupili talentovani umetnici, koji su sa lakoćom uspevali da od kamena naprave sve ono što car zamisli, a što drugima nije pošlo za rukom. Njihova jedinstvenost bila je u tome što su koristili svu ljudsku moć koju u sebi imaju, a što se u ono vreme smatralo tajnom ili veštičarenjem. U bajkama je ta moć opisana kao čarobni štapić. A takvi umetnici, za cara koji je obožavao gradnju, bili su od koristi, bez obzira kom se bogu mole. Ako nisu pripadali Pavlovim hrišćanima, onda se nisu javno ni hvalili svojom verom niti im je smetalo bilo koje rimsko božanstvo. Originalnim hrišćanima bilo je važno unutrašnje svetlo u čoveku. 

Priča između redova

Ono što je čudno, da u priči o njima, stalno se ponavlja kako su odbili da izgrade kip boga Eskulapa. Pre toga, udovoljavali su Dioklecijanu sve, zbog čega su bili njegovi miljenici. Kako je Rim poštovao više bogova, klesari su sigurno izgradili druga božanstva iz kamena. Ono što se u svim spisima navodi, jeste kip boga Sunca na kolima sa četiri konja, i to sve od jednog monolita. Niko, od oko 600 zaposlenih nije uspeo da izvede takav poduhvat, dok su četvorica uspeli.Izgradili su skulpturu visoku 25 stopa i to je izazvalo bes i ljubomoru drugih. Kasnije se desilo ono što se ne uklapa u celu priču - klesari su odjednom odbili da naprave kip jednom od bogova. Po želji cara, izgradili su kamene stubove i kapitele za hram, školjke za česmu i bazen za vodu sa umetničkim figurama, ali kip Eskulapa je odbijen. U isto vreme, neko ih je odao da su hrišćani i da je to tajna njihovog uspeha. 

Priča o Eskulapu možda je samo ubačena, nadograđena...

  

      Izvor: http://kovacevicantiquities.blogspot.rs/

                 

                                    Nastaviće se...

Read More

Klesari - ( Priča u nastavcima)

Postoji jedna predivna, drevna indijska priča, u kojoj se navodi kako su ljudi svoje znanje i moći zloupotrebili, što je nateralo Tvorca da te moći sakrije od njih. Jedino mesto za koje je verovao da se ljudi neće setiti, jeste čovečije srce. Postavio je izvor ljudske moći u srce svakog čoveka i žene, jer se neće setiti tamo da ga traže. 

Kako je čovek stvoren kao slobodno biće, da oseća i bude ono što hoće, nisu svi ostali bez veštine da se probude. Sav napredak civilizacije nije ništa drugo nego delo onih koji su uspešno pronašli skrivenu moć u srcu. Sa druge strane, imamo večita predavanja da su vanzemaljci zaslužni za sve ako ne  postoji objašnjenje. 

Zašto je čudno ako je u dalekoj prošlosti postojao neko mudriji nego mi danas? Merilo za sposobnost nije vreme u kom je živeo. 

Toliko je zapanjujuće ako su ljudi zaslužni za izgradnju piramida u Egiptu, da je ipak lakše sve to prepisati vanzemaljskoj tehnologiji. Mnogo je teže shvatiti da su nekada postojali geniji sa probuđenim znanjima ili moćima, bolje rečeno, da su se kroz vreme od Postanka do danas rađali oni koji "mogu" i "znaju". 

Moram priznati, dok sam čitala deo Starog zaveta, dok "Tvorac govori" caru Solomonu kako da izgradi Hram, zapitala sam se, kako je čovek tadašnjeg vremena uspeo takvu građevinu nepogrešivo da završi. Zamišljaš cara koji u haljinama hoda kroz svoje odaje i proglašava sebe svetim, ima nebrojeno slugu, žena i dece, blaga i kamila... kako odjednom, po "nečijem" uputstvu počinje da gradi tako nešto veličanstveno. Bez struje i moderne tehnologije, a sve do tada što je znao, bilo je da piše pesme i hvalospeve, da uživa u svom raskalašnom životu.

Na redu je bilo nešto što će ući u istoriju i o čemu će se govoriti i pisati pod znakom pitanja.

Zidari 

Jedan kralj, koji je znao lepo pisati i  plakati kroz pesme, sigurno nije preko noći postao arhitekta ogromne i komplikovane građevine. Imao je ugled i moć da dovede najveće umove svog zanata, što je, prema jednoj "legendi", i učinio. 
Ime glavnog graditelja, Hiram Abif, poznato je kao i mit i istina, u zavisnosti ko o njemu piše. Zajedničko za sve verzije  jeste to da je ubijen nakon izgradnje Hrama, i to od strane drugih zidara. Knjiga "Hiramov ključ" ( Kristofer Najt i Robert Lomas), detaljno opisuje kako su petnaestorica zanatlija ubili Hirama, jer im nije odao svoju tajnu. Odbio je da im odgovori ali je rekao da su te tajne poznate jedino trojici u svetu, i da on neće prekršiti zakletvu i po cenu života. 
Hram je završena a glavni arhitekta dao je život za ono što je ostalo pod znakom pitanja. Kakva tajna njegovog posla može postojati ako su brojni ljudi bili zaduženi za posao? Šta je to čudesno učinio Hiram Abif? On je tolika misterija bio za njih, kao da je sam svojom rukom izgradio Hram. Smatrali su da je tajna koju poznaje jednaka ogromnoj moći. Očigledno se nešto izuzetno desilo tokom gradnje i to čudo je proizveo jedan čovek. Ostala su još trojica u to vreme, sa istim znanjem. Priča je izuzetna i sigurno nosi jaku poruku, ali površnom ljudskom shvatanju nije važno ništa drugo osim da je Hiram bitan za Masone. 

Četvorica "ovenčanih slavom", katedrala u Firenci

 Passio Quattro Coronati

Radnja vezana za četvoricu, jeste Sirmium (današnja Sremska Mitrovica), u godinu 305. Vladavina cara Dioklecijana, koji je surovo progonio hrišćane, ali je voleo gradnju, te je imao velike kamenolome na Fruškoj gori. Odatle su dovlačili kamenje u Sirmium, od čega se zidalo i klesalo sve što car poželi. I tu se pojavljuju klesari čije su veštine bile ravne čudima. Po nekim pričama, sve su radili sa mnogo lakoće i uz molitvu Hristu. Njihova vera bila je vodilja i tajna. Izgradili su skulpturu visoku 25 stopa, zbog čega su postali carevi miljenici. 

Nikostrat, Klaudije, Kastorije, Simpronijan, a kasnije im se pridružio i učenik Simplicije. Njihov ovozemaljski život okončan je kada su odbili da izgrade kip boga Eskulapa. Živi su zatvoreni u olovne sanduke i bačeni u Savu. Dan njihoog stradanja zabeležen je 08.11. 305. god. Kult četiri mučenika proširio se svetom, poznat kao Passio Quattro Coronati. Opet vezan za Masone koji ove zidare smatraju svojim početkom. Tokom 6. veka, u Rimu, na Labikanovom putu, postojao je hram posvećen klesarima, gde su izvađena i njihova tela. Hram i danas postoji pod nazivom Basilica SS Quattro Coronati. 

Legende i nagađanja postoje, ali pitanje, šta je Tajna i šta su posedovali, malo koga interesuje. Hiram je gradio vidljivo, ali su ga ubili zbog nevidljivog. Četvorica su ubijeni, navodno zbog vere u Hrista. Možda je njihova moć stvaranja toliko bila zapanjujuća, da je postala uzrok stradanja, više nego ime kojem su se molili...

                                       Nastaviće se....

Read More