Podele pre progona
Prema svim postojećim spisima, tvrdnjama, analizama istoričara, pisaca i duhovnika, rani pokret hrišćana bio je ugrožen iznutra, i to odmah nakon Hristovog odlaska. U najgorem položaju bili su pravi njegovi sledbenici, predvođeni Marijom Magdalenom ili Petrom. Na drugoj strani bili su Jakovljevi , obuzeti isključivo jevrejskom tradicijom i verom, a treći, možda najbrojniji, Pavlovi hrišćani. Tvrdnja crkve da su Petar i Pavle zajednički radili na širenju vere, može biti potpuno netačna, jer je Pavle čovek poslat od Rima, da "neprijatelje" carstva pridobije za sebe. Apostol Petar, neko ko je proveo godine sa Hristom, nikako nije imao potrebu da deli znanje i učenje sa neznancem. Ako je Magdalena živela sa decom u Francuskoj, Petar je imao najteži zadatak, širenje pokreta tamo gde će ga najviše gušiti.
I upravo taj progon hrišćana dovodi do još jednog pitanja: ko je kome smetao?
U Jerusalimu se pojavio Ješua koji je poslao poruku protiv svake religije, običaja i žrtvovanja. Njegova jasna tvrdnja bila je da svi ljudi imaju božije kraljevstvo u sebi. Svi smo jednaki i svi imamo potencijale u sebi, samo treba razumeti i iskoristiti. Ništa potrebnije i jednostavnije nije moglo da ispuni ljude koji su živeli u ropstvu. Mnogi su krenuli za njim, što je moralo zasmetati i Rimu i uglednom sveštenstvu koje je živelo na račun Mosijeve vere. Kada je sva ta elita uvidela da će se ljudi preobraziti od nečijeg učenja, iskoristili su lukavstvo: ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se. Odmah nakon odlaska Učitelja, Rim je poslao Pavla da proširi mit o Isusu Hristu, kojeg je rodila devica kao božijeg sina, koji je uskrsnuo i ništa više nije važno. Poštujući mit o njemu, kao o samom bogu, njegovo pravo učenje gurnuto je u stranu. Pavle je tu priču proširio i narodima do kojih nije moglo stići pravo učenje, tako da je učenje o slobodi duha i carstvu božijem, zamenjeno verom strahopoštovanja prema bogu i njegovom sinu. Crkve su upakovale prijateljstvo između Pavla i Petra, tako da više nije bilo sumnje u Pavlovo učenje. Sve to su zapečatili Milanskim ediktom 313. godine, nakon čega je nastavljen progon pravih hrišćana. Samo što su dobili drugo ime: otpadnik, bogohulnik.
Pre Milanskog edikta
Postojanje pravih sledbenika Ješue iz Nazareta, moglo je ugroziti širenje mita i pobede Rima. Samo postojanje pokreta kojima nije važna slepa religija već drevno znanje i duhovni
razvoj, bilo je opasno za sav moćni i bogati sloj društva. Tako je ostalo i do danas. Što su "obični" ljudi više zaslepljeni, to je lakše uzeti ih pod svoje. Na Uskrsu i Božiću, kao i na svim ostalim praznicima, mnogo se profitira. A vernik ostaje željan onoga za čim traga i ne nalazi.
Tako su, u grad Sirmium, na scenu nastupili talentovani umetnici, koji su sa lakoćom uspevali da od kamena naprave sve ono što car zamisli, a što drugima nije pošlo za rukom. Njihova jedinstvenost bila je u tome što su koristili svu ljudsku moć koju u sebi imaju, a što se u ono vreme smatralo tajnom ili veštičarenjem. U bajkama je ta moć opisana kao čarobni štapić. A takvi umetnici, za cara koji je obožavao gradnju, bili su od koristi, bez obzira kom se bogu mole. Ako nisu pripadali Pavlovim hrišćanima, onda se nisu javno ni hvalili svojom verom niti im je smetalo bilo koje rimsko božanstvo. Originalnim hrišćanima bilo je važno unutrašnje svetlo u čoveku.
Priča između redova
Ono što je čudno, da u priči o njima, stalno se ponavlja kako su odbili da izgrade kip boga Eskulapa. Pre toga, udovoljavali su Dioklecijanu sve, zbog čega su bili njegovi miljenici. Kako je Rim poštovao više bogova, klesari su sigurno izgradili druga božanstva iz kamena. Ono što se u svim spisima navodi, jeste kip boga Sunca na kolima sa četiri konja, i to sve od jednog monolita. Niko, od oko 600 zaposlenih nije uspeo da izvede takav poduhvat, dok su četvorica uspeli.Izgradili su skulpturu visoku 25 stopa i to je izazvalo bes i ljubomoru drugih. Kasnije se desilo ono što se ne uklapa u celu priču - klesari su odjednom odbili da naprave kip jednom od bogova. Po želji cara, izgradili su kamene stubove i kapitele za hram, školjke za česmu i bazen za vodu sa umetničkim figurama, ali kip Eskulapa je odbijen. U isto vreme, neko ih je odao da su hrišćani i da je to tajna njihovog uspeha.
Priča o Eskulapu možda je samo ubačena, nadograđena...
Nastaviće se...
Коментари
Постави коментар