Priče u krug

Kada ti ne  treba ništa osim da dišeš slobodno, znači da si došao do dna. I da više ništa ne možeš podneti.  Bez "obaveze" da slušaš reči: treba, mora, ne bi smelo, ćuti, što si ovako, a što ne onako". Učmalost ume da se brani, jak je neprijatelj. Tu pojavu neguju ljudi koji su je stvorili jer ne znaju drugačije. Nameću ti  jedne iste priče, tužbalice i žalopojke, mrzovolju na sve novo. Takvi ljudi odbacuju svaku mogućnost da se može nešto lepše dogoditi, ne vide lepe sitnice, preziru svaku vrednost.  Učmalost j e nečiji naćin življenja i pokušaj isisavanje energije od svakoga ko je drugačiji. Podsmevanje ozbiljnim ljudima, podsmevanje čoveka nad knjigom i ljubitelju životinja, podsmevanje ženi koja se bavi sportom, podsmevanje umetniku.  Odakle potiče učmalost ? Verovatno od kada i postoji čovek. Večita borba između ustaljenog i onog što bi dovelo do lepše promene. Ljudi koji bi ponegde uneli svetlost, ti svakodnevno tragaju barem za lepšim rečima i razmišljanj...

Ljubav je jedina istina koju moraš prihvatiti. Kao vazduh koji moraš udisati, kao voda koju moraš piti. Kao san u koji moraš utonuti i jutro u kojem se moraš probuditi. Teraš je, prestigne te, i opet je ispred tebe, ruga se. Potisneš je, izroni iz dubine i potopi te. Lažeš je, saspe ti istinu u oči kad- tad. Kriješ je, ona sve uočljivija. Odrekneš se ljubavi, nesrećan si i da imaš sve , opet nemaš ništa. Ona je tu s razlogom. Da ti pokaže koliko ti ego baš ništa ne može pružiti, osim taštine. Decenijama se priča da došla su "zadnja vremena". A svima je jasno da su mračne prošlosti u istoriji bile nešto daleko gore. Dok postoji umetnost, biće i spasa. Dok ima kreativaca, ima i lepote. Zlo je jako samo dok se obraća pažnja na njega. Dobro se umnožava ako se neguje. Čemu se usmerava ljudska pažnja, to će i da se događa.

  Osećanje radosti - mnogi od nas dožive radost i onda se sećaju kako je ranije bilo teško. Time izazovemo rušenje sreće pa nam se čini da je sve bilo kao kula od karata. Radost je sadašnji trenutak koji ne treba mešati ni sa brigom ni sećanjem.. Možda osećanje tuge ima osobinu nevremena - pustiš ga da se istutnji, i moraće da prođe. U međuvremenu ... Dešavaju se slične stvari u svetu poput onih u Plavoj jabuci. Alisa je u svom dnevniku zapisala o klimatskim promenama 2024. i 2025. godine. Toliko je sve bilo nepredvidivo da ljudi više nisu očekivali nijedno godišnje doba. I svi ljudi na planeti prešli su na vegeterijsnku ishranu jer su jednostavno počeli da oboljevaju i umiru od životinjskog mesa. Nastavak ćemo videti u stvarnosti...

  Svakome je potrebno "gorivo", s vemena na vreme. Svetlost prema kojoj će se okrenuti, novo uzbuđenje, radosno iščekivanje. Kada kažemo "Samo to me drži", mi potvrđujemo koliko nam je potrebna potpora, cilj koji će doneti radost. Bilo da je to sitnica, iščekivanje dana koji može nešto promeniti, dobit kojim zadovoljavamo neki hir. Dodatak je uvek potreban ako svakodnevnica postane nemoguća i neizdrživa. Ako postoji cilj onda se menja sve.

  Ako je neko pomešao babe i žabe u svojoj veri, to su Srbi. U crkvama izgovaraju molitvu " Verujem u jednoga Boga, Tvorca neba i zemlje "... A zatim se nadovezuju na pagansku veru od pre najmanje sto godina. Priče, poput one : "Ne kupaj se na Ognjenu Mariju, ni na Svetog Iliju, ne radi ništa na Prokop , zbog zmija, ( Sveti Prokopije), itd. To jesu hrišćanski sveci ali je verovanje zamenjeno sa nekim što veze nema sa hrišćanskim. Nijedan svetac ne može da bude strašni i opasni, da na njegov dan smeš ili ne smeš nešto. Na taj način su poštovani paganski bogovi. Za hrišćanina postoji Bog i to je to. U Srbiji se i dalje mešaju babe i žabe, da bi se poštovala volja predaka koji nisu ni imali prilike da čitaju Bibliju. Međutim, nisu ni znali, kao što se ni danas ne razmišlja o tome, da su ova verovanja opasna. U Novom Zavetu piše: "Biraj kome ćeš služiti, ili Bogu ili Đavolu, trećeg puta nema." Kada čovek malo bolje razmisli, ti strahovi od "opasnih svetaca koj...

  Ne leči vreme ništa , samo nas uobličava. Ako preživiš mračnu noć duše, postaješ original, ono što jesi. Pisac kada stvara priču, ne zna da li je ona možda već negde ispričana, samo čeka svoje vreme. Mnogi su napisali ono što se kasnije zaista dogodilo. Proteklo proleće imalo je klimatske promene koje podsećaju na one iz Plave jabuke.  Ako bi se i druge stvari dogodile kao u priči, bilo bi savršeno. Da ljudima jednostavno dosadi ono što je loše. I da Bog i priroda preuzmu stvar u svoje ruke. Kada vidiš čoveka da stvara lepotu, to je svetinja. Veza između umetnika i Boga jaka je i očigledna. Toliko bitna, da umetnik često mora biti otuđen od sveta fizički, kako bi ga posmatrao i video u pravom svetlu... Budi kralj životinjama i imaćeš večno prijateljstvo anđela i bezuslovne ljubavi. Ta ljubav ne gleda ko si već kakav si, ne zanim je šta si postigao materijalno več koliko si dobra probudio u sebi. Matriks pos toji u nekom obliku, ali utiče samo na onaj narod koji ga prihvata...

Dođe čovek  sam sebi. I tako krene. Shvati šta želi jer to ga progoni sa osećajem koji se  ne može pobediti. Uzlupa se srce, adrenalin krene, ništa ne prihvata odbijanje. Kažu da to je naše Biće . Naravno, to jesmo  mi. I sigurno, ako nismo to nešto  uradili prošle godine, a želeli  smo nešto mnogo, mnogo, tražili izgovore da zaobiđemo poduhvat, uradićemo to sledeće godine.  Sigurno je tačna tvrdnja da bolesti nastaju zbog neusklađenosti sa sobom. Ne može čovek da radi za druge a da ne vidi sebe.  Ne možemo da nekoga postavimo ispred sebe ako nismo sobom zadovoljni. Ne možemo biti pobožni ako sebe zapostavljamo.  Jer mi smo božija deca i Torac ne voli da njegovu tvorevinu zapustimo. Koliko činimo drugima dobro, tako moramo sebi i prvo sebi.  Da bi se naši postupci ogledali i uzvraćali kroz Istinu koja se zove Zakon privlačnosti.   Poštovati dobru emociju, inuticiju i znakove pored puta.