Priče u krug

  Osećanje radosti - mnogi od nas dožive radost i onda se sećaju kako je ranije bilo teško. Time izazovemo rušenje sreće pa nam se čini da je sve bilo kao kula od karata. Radost je sadašnji trenutak koji ne treba mešati ni sa brigom ni sećanjem.. Možda osećanje tuge ima osobinu nevremena - pustiš ga da se istutnji, i moraće da prođe. U međuvremenu ... Dešavaju se slične stvari u svetu poput onih u Plavoj jabuci. Alisa je u svom dnevniku zapisala o klimatskim promenama 2024. i 2025. godine. Toliko je sve bilo nepredvidivo da ljudi više nisu očekivali nijedno godišnje doba. I svi ljudi na planeti prešli su na vegeterijsnku ishranu jer su jednostavno počeli da oboljevaju i umiru od životinjskog mesa. Nastavak ćemo videti u stvarnosti...

  Svakome je potrebno "gorivo", s vemena na vreme. Svetlost prema kojoj će se okrenuti, novo uzbuđenje, radosno iščekivanje. Kada kažemo "Samo to me drži", mi potvrđujemo koliko nam je potrebna potpora, cilj koji će doneti radost. Bilo da je to sitnica, iščekivanje dana koji može nešto promeniti, dobit kojim zadovoljavamo neki hir. Dodatak je uvek potreban ako svakodnevnica postane nemoguća i neizdrživa. Ako postoji cilj onda se menja sve.

  Ako je neko pomešao babe i žabe u svojoj veri, to su Srbi. U crkvama izgovaraju molitvu " Verujem u jednoga Boga, Tvorca neba i zemlje "... A zatim se nadovezuju na pagansku veru od pre najmanje sto godina. Priče, poput one : "Ne kupaj se na Ognjenu Mariju, ni na Svetog Iliju, ne radi ništa na Prokop , zbog zmija, ( Sveti Prokopije), itd. To jesu hrišćanski sveci ali je verovanje zamenjeno sa nekim što veze nema sa hrišćanskim. Nijedan svetac ne može da bude strašni i opasni, da na njegov dan smeš ili ne smeš nešto. Na taj način su poštovani paganski bogovi. Za hrišćanina postoji Bog i to je to. U Srbiji se i dalje mešaju babe i žabe, da bi se poštovala volja predaka koji nisu ni imali prilike da čitaju Bibliju. Međutim, nisu ni znali, kao što se ni danas ne razmišlja o tome, da su ova verovanja opasna. U Novom Zavetu piše: "Biraj kome ćeš služiti, ili Bogu ili Đavolu, trećeg puta nema." Kada čovek malo bolje razmisli, ti strahovi od "opasnih svetaca koj...

  Ne leči vreme ništa , samo nas uobličava. Ako preživiš mračnu noć duše, postaješ original, ono što jesi. Pisac kada stvara priču, ne zna da li je ona možda već negde ispričana, samo čeka svoje vreme. Mnogi su napisali ono što se kasnije zaista dogodilo. Proteklo proleće imalo je klimatske promene koje podsećaju na one iz Plave jabuke.  Ako bi se i druge stvari dogodile kao u priči, bilo bi savršeno. Da ljudima jednostavno dosadi ono što je loše. I da Bog i priroda preuzmu stvar u svoje ruke. Kada vidiš čoveka da stvara lepotu, to je svetinja. Veza između umetnika i Boga jaka je i očigledna. Toliko bitna, da umetnik često mora biti otuđen od sveta fizički, kako bi ga posmatrao i video u pravom svetlu... Budi kralj životinjama i imaćeš večno prijateljstvo anđela i bezuslovne ljubavi. Ta ljubav ne gleda ko si već kakav si, ne zanim je šta si postigao materijalno več koliko si dobra probudio u sebi. Matriks pos toji u nekom obliku, ali utiče samo na onaj narod koji ga prihvata...

Dođe čovek  sam sebi. I tako krene. Shvati šta želi jer to ga progoni sa osećajem koji se  ne može pobediti. Uzlupa se srce, adrenalin krene, ništa ne prihvata odbijanje. Kažu da to je naše Biće . Naravno, to jesmo  mi. I sigurno, ako nismo to nešto  uradili prošle godine, a želeli  smo nešto mnogo, mnogo, tražili izgovore da zaobiđemo poduhvat, uradićemo to sledeće godine.  Sigurno je tačna tvrdnja da bolesti nastaju zbog neusklađenosti sa sobom. Ne može čovek da radi za druge a da ne vidi sebe.  Ne možemo da nekoga postavimo ispred sebe ako nismo sobom zadovoljni. Ne možemo biti pobožni ako sebe zapostavljamo.  Jer mi smo božija deca i Torac ne voli da njegovu tvorevinu zapustimo. Koliko činimo drugima dobro, tako moramo sebi i prvo sebi.  Da bi se naši postupci ogledali i uzvraćali kroz Istinu koja se zove Zakon privlačnosti.   Poštovati dobru emociju, inuticiju i znakove pored puta. 

Kucala je bezveze. Ni reči ni rečenice, samo slova, bez cilja. Nije gledala u tastaturu i ekran, već joj je pogled odlutao na puža koji je uživao u kiši. Bilo je to pravo uživanje u daru života . Ona na terasi, on u travi. Ona nemirna i bezvoljna, on spokojan i srećan. U čemu je stvar?  -A šta je njemu potrebno? On je u svom raju iz kog nije proteran. - postavila je sebi realno pitanje i odmah odgovorila. Zveckala je kašičicom po tacni. Kafa je ispijena, a mogla bi još jednu skuvati. Potrebno je napisati lepu priču, inspirativnu, izazovnu, poučnu... I nije nešto išlo od ruke tog podneva. Radije bi se izležavala i gledala film. Ili u kišu koja je sve na zemlji porosila. Sve je mirisalo. Ali, kiše je i previše bilo. Polovina jula, još uvek bez prave letnje klime.  Težila je savršenstvu a znala je da to ne postoji u ljudskoj glavi.  Savršenstvo je sve oko nas, ono što nismo stvorili. I naše je da se divimo, da očuvamo i poštujemo.  Ponovila je kuvanje kafe i ponovo se...

Nije vreme krivo za nervozu, već praznina u srcima ljudi dolazi do izražaja. Nije uticaj planeta, već je unutrašnjost podlegla svemu što ne valja i postala zavisna od svega što je raduje. Nešto nas "drži" i kada nas napusti, tonemo. Čekamo nešto da prođe a posle toga iznova čekamo. Iščekujemo one kojima se radujemo jer sami sebi nedostajemo. U lavirintu tražimo Izvor i odgovore kojih nema. U lavirintu stižemo do sebe gde se moramo suočiti sa odrazom u ogledalu. Dosadno, surovo, depresivno, voda se sliva odozgo, kao da nam nije dosta...Spira otrove po zemlji, po njivama i voćnjacima, u vazduhu, spira naše misli i dovodi do pitanja na koje nemamo odgovore.