Priče u krug

Tako je lepo biti sebičan i više ne razmišljati kuda svet ide, da li neko vlada u senci, šta hoće ovi a šta oni, ko vara narod, ko laže, ko hoće da nas vodi u propast a ko je dobar....Jedno je sigurno - mi ne znamo ko je zaista dobar. Prođeš sve, od slušanja politike do teorija zavera, od svakojakih tvrdnji i navodnih istraživanja nekih likova za koje nikada ne bi čuo da neko drugi nije podelio na društvenoj mreži. Prođeš kroz sve to, smatrajući da neke istine treba da isplivaju, da neko drži neke tajne, čitaš pisce koji se bave tajnama, veruješ da bi nešto trebalo da se promeni....I onda dođeš do zatvorenih vrata, i sve tako  iznova. Greška je u tome što ne vidiš natpis na vratima : " Ne vredi ti ništa, sve ostaje kako jeste.". I to je tačan odgovor, a imaš sreće ako do njega dođeš u zrelim godinama. Danas je mnogo odraslih ljudi, pa i sredovečnih, koji su apsolutno zašli u gluposti, da su totalno van svoje pameti i svojih razmišljanja. Teoretičari služe kao idoli, vesti se ...

Sećanje mi se vraća, kako sam ovde, u septembru i oktobru 2018.-e pisala Zvuk tišine. Uz ranu jesen, uz ptice i mačka koji se igrao uz mene i ležao na klupi... Svašta se može u skromnosti i jednostavnosti. Samo neka je mašte... Danas Desile su se stvari koje sam želela ali ne do kraja. Stigla sam iz grada gde sam provela nekoliko dana i gde je tamo sve što najviše volim. Nije bilo druge utehe osim da stvaram novu knjigu. Nisam znala šta ću da pišem, imala sam bojazan od bunila i otupelosti, od gubitka volje. Međutim, jednog kišnog jutra, došla mi je ideja da pišem knjigu po tekstu na blogu koji sam napisala dve i po godine ranije. Korak po korak i stvarala sam priču koja mi je legla na srce. Divna, topla jesen, nova nada i cilj. Svetlo u mraku. I nastao je Zvuk tišine. Vesna je napustila svoju kuću jer je u svetu zavladala epidemija ludila a to je zahvatilo i njenu porodicu. Ostavila je sve i pobegla na Radan planinu. Tamo je pronašla staru, napuštenu kućicu, a proleće je stiglo...Ubr...

  Mnogi će danas reći: "Nemam vremena". Naročito mlade žene koje imaju decu. Međutim, one ne računaju vreme provedeno listajući po telefonu stranice društvenih mreža, novosti po Googlu, recepte od kojih većinu neće isprobati, vreme na viberu dok šalju ili primaju fotografije. Uživaju u razgledanju tuđih profila, gde je ko otišao, ko se kako obukao, kakva su tuđa deca...Ima vremena za čitanje, ali prvo treba da se shvati svrha čitanja. U ovo doba, nema opravdanja da budeš unazađen. Nema opravdanja da budeš glup. Ne moraš da imaš diplomu završenog fakulteta da bi  sebe smatrao obrazovanim. Ne moraš da čitaš ozbiljnu književnost i da se zamaraš tragedijama. Postoje stotine svetskih pisaca koji su napisali prekrasne priče, interesantne životne sudbine, gde će te upoznati druge i uvideti u drugima svoje osobine. Čitajući strane pisce imate šansu upoznati druge narode i kulture, načine živote, lepšu stranu sveta. Čitajući domaće pisce, uviđate koliko imamo nadarenih ljudi, koliko i...

Ovog leta dopao mi je odmor sredinom jula, i to iznenada, prvi put posle nekoliko godina u to doba. Pošto nisam bila u prilici da odem na more, a planine obožavam, rešila sam da budem skromna i jednostavna. Otišla sam u pitomo naselje Divčibare, ispod planine Maljen, koje pamtim samo po školskim danima. Ispostavilo se da je ovo brzo rešenje za odmor bilo pun pogodak. Tamo sam imala devet dana stvarnog života, tamo gde ima puno ljudi a malo buke, gde sam poželela da ostanem da radim i živim, bez ikakve želje za povratkom u grad i svakodnevnu ludnicu. Bila sam sama ali nisam se osećala usamljeno, jer na ovakva mesta očigledno dolaze ljudi koji žele iskusiti svu lepotu jednostavnosti i mira. Osećala sam se kao u filmovima kada neko pobegne daleko, u neko malo mesto gde se brzo navikne na mnogo lepšu i opušteniju svakodnevnicu. Hodanje kilometrima a da se ne umoriš, normalan vazduh i na plus trideset pet stepeni, a tu je i turistički vozić koji vas vodi na vidikovce. Divčibare sam nazvala ...

  " Gledaš kako deo sveta ludi, od ludih do još luđih priča i shvatanja...Hvala Bogu, što me je izvukao iz gomile. Neka ih, neka plešu pozornicom koju su postavili navodni ratnici svetlosti i lažni proroci. Kada se probude, moraće iznova da uče. Ko ti najviše priča o slobodi, taj ti je napao mozak da ga porobi. " - zapisala je u svoj dnevnik i nasmešila se zadovoljno. Izbegla je ludilo za dlaku. Možda je ljudska glupost toliko uporna, da izgleda kao da je neuništiva. Ali ako je pustimo da teče, iscureće do kraja, kao mutna voda iz napukle cevi. Ja i ja igramo se rata.Koja gubi, ne zna to nijedna. Možda ona treća što otvara vrata... I ona je "mi", možda je ona pobednik. Lepota je u jednostavnosti, a jednostavnost je kada primećuješ ispred sebe a ne oko sebe, ljude i njihove događaje koji nisu tvoji.

Sanjao je pustinju, ali nije znao da li je ona u njemu ili okolina tako utiče na njega. U sledećem snu hodao je pustinjom i shvatio koliko je prazan dok je sa suncem i golom zemljom sve u redu. Sve je bilo onako kako je stvoreno, samo se čovek udaljio od svoje prirode. Stigao je do dela pustinje gde je procvetala i gde drvo uspravno stoji, prisećajući se da je nekada verovao u čuda i prestao. Naučili su ga da mora biti "realan" i prilagodljiv, da živi po pravilu i da nema želje. Divili su mu se kako je ozbiljan, fin i uspešan...dok je on sanjao pustinju i nosio je u sebi.Morao je da bude po meri i želji roditelja, stričeva, strini, tetki, baba, đedova, kumova i komšija...Mislio je da mora. I sada, dok je hodao pustinjom, shvatio je da se samo mora umreti. Jednog dana vratiti se Bogu i uvideti koliko ništa nije uradio da ispuni prazninu. Nije se smeo boriti za ljubav koju je hteo, nije smeo reći "ne" drugima i sebi "da", nije smeo reći " baš me ...

Kada sam pre nekih petnaest godina videla reklamu za knjigu "Isusov zločin", verovala sam da je nešto kontraverzno, neko strašno otkriće, s obzirom na naslov. Međutim, knjiga jeste pravo otkriće, ali pozitivno i nesvakidašnje. Novinar koji je sedamdesetih  godina bio ateista, koji je nagrađivan za svoje ateističke radove, dokazuje postojanje Isusa Hrista , raspeće i vaskrsenje. Njegovo istraživanje koje je podsećalo na detektivski slučaj, dovelo ga je do Boga, da i sam postane vernik. I da na kraju svoje istrage objavi neoborive dokaze da je Hrišćanstvo istina, da i sam postane pastor.  Sve je krenulo početkom osamdesetih, kada je u jednom restoranu, njegovu ćerkicu spasla medicinska sestra od sigurnog davljenja za vreme večere. Sestra je tvrdila da joj se ne zahvaljuju, već Isusu koji joj je ukazao u koji restoran večeras da dođe. Imala je jaku intuiciju, da se predomisli u poslednjem trenutku i krene na večeru tamo gde se ovaj događaj odigrao. Vođena svojim sumnjama u sluča...