Sara i Aleksandar ( Prvi i trinaesti)
Čudna je ta ljubav. Sve zaboraviš ako to ovlada tobom, ništa više ne postoji. Isto ti je sve, i jutro i veče, i noć i dan, sunce i kiša, oluja i gromovi ne smetaju ti. Bilo je beskrajno lepo i stvarno, ali krajem dana, kada je mrak padao i kada se našla ponovo u svojoj samoći, tuga je polako krenula da izbija iz površine, kao kada voda izbije negde u prirodi, iznenada i nezaustavljivo. Lik čoveka u kojeg je zaljubljena, izronio je iz podsvesti i preplavi je bol preko pluća. Shvatala je da će ona ovu istinitu bajku napustiti, zameniti je za ponovni život u kopija svetu, samo da bi viđala Aleksand ra. Odavno misli o njemu, uvukao joj se pod kožu, u krv... Polako, suza jedna za drugom, krenule su i to Sari izazva grižu savesti, jer oskrnaviti ovaj svet suzama, to nije pravedno. Sve su joj poklonili od srca, i kada bi htela ostati, pomogli bi joj da krene od nule, ali ništa od toga nije želela. Setila se...