Priče u krug

                           Gledam toliko nasmejanih ljudi...Kako je moguće da niko nije tužan, ili samo ja ne znam glumiti?    Oni žive, ja postojim na silu.    Kako ne dosadi očima da suze?    Kako neko povredi drugoga do srži, a da ne oseti grižu savesti? Ili je oseća, pa to čini i dalje, da bi  je ugasio?    Koliko bitnih ciljeva ostvarimo onako kako planiramo?    Zašto "mora" skoro sve da se dogodi na drugi način?    Ona druga, koja me gledala i slušala, sa druge strane ogledala, odgovorila je, kao da odgovor  zna od trenutka svoga postojanja.    Nema radosti tamo gde je samo tegoba na plućima, poput tereta od tonu.    Ne postoji ništa, i onda kada izgleda da imaš sve, ako nemaš ono što te usrećuje.    Nema šta da ti je jasno, ako...

Budućnost...Laž,varka koja nas opominje da ne razmišljamo o sadašnjem trenutku. Zamišljena stvarnost za kojom jurimo, ali izmiče slika onoga što će biti, jer i ne postoji. Sve je sadašnjost, samo danas postoji, a mi ga ignorišemo, samim tim i život u stranu odgurnemo. Ne dišemo punim plućima jer smo to ostavili za bolje sutra, ne izgovaramo ono što mislimo, jer se nadamo boljoj budućnosti u kojoj ćemo biti slobodni. Nemamo svoj stav, jer "danas je nezgodno, biće bolje sutra". Zašto da uživamo u životu, radićemo to u budućnosti...Danas nam ništa ne treba, ni osmeh, ni prijateljstvo, jer se nadamo tome u budućnosti. Ni  dan  proći  ne može da ne čujemo tu reč, da se ne zamislimo...a samo je prošao taj dan i trenutak koji je mogao biti lepši. Budućnost je svakodnevna laž.

                      Desetak godina unazad pojavila se  Ketlin Mekgovan sa svojom životnom pričom: potomak je Isusa i Magdalene, i to preko njihove kćeri Sare, čija je loza iznedrila mnoge proroke i duhovnike. U isto vreme, otvorila nam je vremensku kapiju, odvela nas u one godine, kada se stvarala istorija koja nikada nije prihvaćena, već je i pogrešno protumačena. Sve lepote koje su ponuđene čovečanstvu, gurnute su u stranu, da bi vladala tama i primitivnost, koja će od svakog lakomislenog napraviti roba. I danas danju, opšte  je prihvaćeno mišljenje da je nekakva glava jarca lik đavola, stvorenja koje nas vuče u ponore i odvaja od dobra. U ovo veruje mnogo ljudi, i to vernici, kako pravoslavni, tako i katolički. Oni ne razmišljaju, već samo znaju za fobiju od prikaza životinje, koja postoji na našoj planeti i nije opasna. Još je strašnije ak...

To se pojavi "niotkuda" i ostaneš zatečen. Pomisliš, nije to ništa, obična je slučajnost...Onda pročitaš rečenicu koja ti se sama nametnula: "Nema slučajnosti!"  Zbunjen si i ego te još uvek vodi. Dok ne shvatiš da je, ono drugo nešto, mnogo uporno. I neće odustati od tebe, steže obruč, počinje drama... Nikome ne govoriš o tome, nije ti jasno ko te to posmatra i šta hoće da ti kaže. Počinješ da tragaš za odgovorima a oni izleću sami. To nešto, jedva je čekalo da se osvrneš na njegove poruke. Setiš se neke osobe i odjednom je vidiš ili čuješ nešto o njoj, krene ti pesma u glavi, i to ona koje se nisi setio mnogo godina, i baš nju čuješ, i dobiješ osećaj čudan, da si nekada i negde nešto zaboravio. Poželiš nešto da stvoriš, ali to nije samo tvoja želja, to je nešto poručilo da je vreme za tu želju. Javljaju ti se ljudi koji će ti biti duhovni učitelji i koji će ti pomoći da ne odustaneš, i da shvatiš ko si i da nisi na pogrešnom putu... Postaviš sebi ne...

Prestaneš da pratiš gomilu i to bude kraj i početak. Prvo vidiš svetlost u sebi i oko sebe, posle osetiš malu paniku od usamljenosti koja sigurno sleduje...ali nije strašno. Preobražavaš se u nešto drugo i Univerzum ti šalje srodnike. Onda sleduje radost i neograničen osećaj olakšanja jer su spali okovi. Budiš se i postavljaš sebi pitanje : Gde sam bio/bila do sada?  To je prosvetljenje i osećaj koliko je sve jednostavno i mnogo lepše nego što su ti predstavili u kulturi očaja i religiji patnje. Zagrliš drvo i raduješ se jer osećaš svoje i postojanje drugih bića. Pogledaš u sunce i dodirneš vodu, travu i cvet, i u svemu vidiš radost i ljubav. I tako shvatiš da je sve ono zapisano u verskim knjigama, tačno, ali prisvojeno pogrešnim rukama. Izađeš iz kruga i vidiš ljude - robove običaja, tradicije, politike, idola, ratova, ideala, religija... I ništa od toga nije stvarno, sve je laž, i igra na koju ne morate pristati.

Razmišljati svojom glavom jeste sloboda, a sloboda vodi do istine, dok istina oslobađa. Stvoreni smo da biramo šta nam se sviđa, a sviđa nam se ono što srce odobri. Ako se pri nekoj pomisli i želji uzlupa jako, to znači da šalje zeleno svetlo, odobrava. Ne možemo voleti što nam je nametnuto, možemo samo pristati ili poštovati tuđe. Reči "MORAŠ", "NEMOJ", "NE SMEŠ","NE MOŽEŠ",slušali smo od rođenja,kao da smo deo plemena koje ima vođu, a vođa nosi kamenu ploču sa Zakonom. Ako se ogradimo od tih "pravila", shvatimo da smo živi i da je svet mnogo lepši nego što nam je rečeno. Sve je stvoreno za nas i sve što nam je potrebno, u nama je. Uzdići sebe iznad bola, možda je najveća čovekova pobeda.Ignorisati patnju,oterati je kao parazita koji luta od jedne do druge žrtve.Mnogo se može videti sa te duhovne visine.Novi svet,druga dimenzija,sve novo i lepo.Uzdići sebe,preći stepenice i popeti se na vrh sa kojeg se ne pada,stopiti se sa svetlo...

Ukucate poreklo ovog prezimena na Google, dobijate odgovore: Onaj  koji ga najviše krasi: Elez je  Srbin, Bosanac, Hrvat. Onaj zbog čega zvuči misteriozno : El je ime za Boga u Starom zavetu, ili Elohim. Elezi, Elezovići: postoje u Hrvatskoj, na Kosovu, u Bosni i Hercegovini. Elez ili Elezović nema korena ni u jednom od tri jezika. Zbog toga, Elez je zajednički. Ko je doneo ovo prezime ili ime? Onaj ko je ostavio svoje krvi u svakoj od ove tri nacije. Možda je odgovor u jednom posebnom narodu koji je živeo po Elovom zakonu, čiji stepen svesti još nismo dostigli. Katari - Bogumili. O svemu tome možete pročitati u romanu "Elez".