U vreme kada su srpski vladari još nosili krune od zlata i tuge, a manastiri svetlucali kao zvezde u kamenu, postojala je dolina podno Crvene Stene, gde se govorilo da zmaj spava u srcu planine.
Zmaj nije bio čudovište, već duh starog božanstva—čuvar zakletvi, istine i krvi. Njegovo disanje je pokretalo vetrove, a njegove suze su padale kao kiša na polja ratnika.
U selu podno stene rođen je dečak po imenu Vidan. Bio je siroče, ali nosio je na grudima beleg u obliku kruga sa krilima. Starci su šaptali da je „označen za zmaja“. Kad je napunio sedamnaest godina, nebo se zacrvenelo, a iz planine se začuo krik koji je probudio uspavane rune.
Vidan je krenuo ka steni, noseći samo mač koji mu je darovao slepi monah iz Studenice. Na vrhu planine, zmaj mu se ukazao ne kao zver, već kao čovek sa očima punim plamena i krilima od dima.
„Znaš li zašto si pozvan?“ upita zmaj.
„Da se borim?“ reče Vidan.
„Ne. Da se setiš.“
Zmaj mu pokaza vizije prošlih života—viteza koji je izdao kralja da bi spasio ljubav, monaha koji je spalio knjigu da bi sačuvao tajnu, devojke koja je umrla da bi brat preživeo. Sve su to bili delovi Vidana.
„Ti si Zmaj. Tvoja borba je unutra.“
Vidan se vratio u selo, ali više nije bio isti. Njegov mač nikada nije korišćen za krv, već za zakletve. Postao je čuvar svetih mesta, onaj koji zna istinu i ne traži slavu.
Kažu da je poslednji put viđen kako stoji pred Crvenom Stenom, dok se nebo otvaralo, a krila od dima nestajala u zoru.
