KLJUČ (Šesti deo)

Deo šesti

"Tako ti je počelo, u stvari, nastavilo se. Oko mene se stvorio krug, obruč, sve me je upućivalo njemu. Znak za znakom, gde god sam se okrenula videla sam i čula ono što je vezano za njegov grad, za ljubav, za iznenađenje, za borbu, za duhovni rast, za hrabrost, za podršku Univerzuma. Nečija nevidljiva ruka gurala me je njemu, da krenem tim putem, ma koliko bolelo. Otvorilo mi se ono unutrašnje oko, a kada ti se desi, više nisi isti. Samo se drugima čini da ti se ništa ne dešava i da ti život stoji, a ti se pomeraš onom skalom, uzvodno, inače, ako odustaneš, padaš zanavek u provaliju. Shvatila sam poruku, da ne smem nazad!"

"Moja Majda, ja sam ti poslao skalu i svaki Znak. Morao sam da te ohrabrim, samo to mi je dozvoljeno. Samo toliko."

"Znam, jasno mi je. Od samog početka osećala sam da me neko prati i podržava, ali da je sve na meni. Nastavila sam da slušam najdraži glas, sada stariji za dvadeset dve godine, ali ja sam ga poznala. Ostalo je nešto mladalačko u tom tonu, nešto slatko što se ne može objasniti. Glas dečaka u odraslom čoveku. Shvatila sam da je veoma ozbiljan, bavio se raznim temama, naročito spoljnom politikom."

"A ono važnije?"- upita je anđeo uz osmeh.

" Misliš na svetsko čudo koje su ljudi izmislili, na društvenu mrežu? Razmišljala sam da li uopšte da ukucam njegovo ime. Preplavio me stid...Šta kog vraga tražim? Koga?  I onda prvo potražim tu osobu na Google. Iskočili su naslovi, njegov rad, diskusije, forumi..."

"Slike."

"Da, prvi put sam ga videla nakon više od dve decenije. Sklopila sam oči, iskreno sam se uplašila da neću preživeti taj trenutak, ili ću izludeti. "

"Pridržavao sam ti stolicu, da ne padneš." - potvrdi anđeo svoju istinu i pruži Majdi struk ruže. 
"Miriše na ljubav, jel da ?"
"Anđele, mi dole za ovakvo ponašanje kažemo da nas neko zeza." - rekla je u šali i prinela ružu obrazu i nozdrvama. Nikada nije osetila lepši miris. 
"Samo ti i dalje šaljem poruke da ništa loše nisi osetila i uradila.Gledala si u fotografije kao u najveće svetsko čudo, nisi znala koliko ti je pogled veličanstven. Hoćeš da vidiš?"
"Ne! Ne pali to ponovo. Oduševila sam se. On je uvek bio i ostao obožavani lik iz mašte, samo sam njega u svima tražila. Možda toga nisam ni bila uvek svesna. Sve dok nisam videla kakav je danas, pravi moj lik, moj voljeni lik! Kome to da objasnim?"
"I ne možeš nikome, niti je bitno. Nije u pitanju lik, već njegova duša, ti voliš njegovu dušu i zato ti njegov lik nije nešto obično. Njegovo lice za tebe je nešto neobično, najčudnije i nešto što..."
"Što me plaši! Plašim se da ga gledam, koliko u njemu nešto vidim! Saznala sam šta je, malo kasnije mi palo na pamet. Pre svega su došle nevolje...Pronašla sam ga na Fejsbuku, i naravno, nije me se odmah setio, ili je slagao. Još ne znam. Nekoliko meseci je prošlo, stigao je i kraj godine, a ja sam ćutala i ćutala, tiho ga obožavala i nisam smela da mu se javim. Bila sam zadovoljna i samom činjenicom da se vratio, da je pametan i uspešan, da i dalje nosi u sebi ono moje nešto...Samo moje, što samo ja mogu videti. Krenula je navala potisnutih emocija, gledala sam njegove fotografije i nekontrolisano plakala, oživela je i ljubav i tuga onog proleća, oživelo je sve u meni, da sam se pitala, gde sam to bila do sada..."
"Gledao sam te kako ljubiš njegov lik na slikama. I došao je kraj godine. "
"I početak drame. Čekala sam pet minuta posle ponoći, prvog januara, 2015. da pošaljem čestitku za Novu godinu, i bolje da nisam! Nije mi uzvratio, i tako je godina počela u suzama. Očekivala sam ujutru ili tokom dana, ali ništa. Držala sam telefon u rukama, sedela kraj laptopa, ali nije ga zanimalo. I tako je počela tiha patnja. Kada nastanu očekivanja, kreće i muka. Ali te u isto vreme, sve to natera da se pokreneš. Početkom marta, ono sunce i najava proleća, dadoše mi snagu da odlučim. Pitaću ga da se vidimo, ma šta god odgovorio. Imala sam šansu otići u njegov grad, pročitala sam na izlogu turističke agencije da se organizuje izlet. Predstaviću mu se i pitaću ga... Ukucala sam tog podneva poruku, predstavila sam se, u slučaju da me se ne seća, sa najdubljim poštovanjem, preozbiljno...Osetila sam kako mi se znoj cedi ispod pazuha, i da mi se vrat oznojio. Muka mi je bilo od sebe same. Šetala sam po sobi i gledala u napisanu poruku, ali ne i poslatu. "
"I onda si videla moju poruku upućenu tebi. Dva dana ranije, razmišljala si koju knjigu da uzmeš za čitanje, pa si je donela i bacila na sto, potpuno zaboravila i da postoji. I kada si tako šetala oko svoje neposlate poruke, pokazao sam ti da spustiš pogled na sto. Naslov knjige probudio ti je čula: Ljubavi, pronađi me.
"Bio je to jedan od najlepših iznanađenja koje si mi priredio. Toliko si me ohrabrio, da sa poruku poslala, i otišla na posao, prepuna utisaka. Znala sam da sam započela nešto i da sam pristala da imam veru. Postoje ljudi koji imaju vere ali je ne iskoriste. Vera je potencijal, ne slepo hodanje."
"Tako je. Dođi na čas. Ustani".
Ni sama nije stigla da shvati kada je krilato stvorenje obuhvatilo oko struka i podiglo u vazduh. "Šta to radiš?!"
"Malo te nagrađujem za veru u moje poruke koje si primala! Nemaju svi anđeli sreću da ih ljudi osete."
Majda se morala ponovo prepustiti, samo što je ovo putovanje bilo najlepše. Let iznad vrta čistio je njene misli od negativnosti. Anđeo je znao da loše vibracije iz bliske prošlosti ne smeju sada zasmetati. Kružili su sve dok se njen osmeh nije vratio, i dok nije osetio da je spremna na dalje sećanje. Ovaj put spustili su se pored šume, pored koje je proticala rečica. Spustili su se i seli na travu. Krila su mu bila ogromna, bela i okupana svetlo plavom bojom. Izgledao je moćno  i beskrajno jako, tajanstveno, a sedeo je pokraj nje kao da je čovek. Imao je na sebi nešto poput plavkaste haljine do zemlje, nije mu videla stopala. Gledala je u ogromne šake, slično ljudskim, samo savršeno izvajane i prefinjene, jer bio je od svetlosti i neke materije koja ne postoji u našem svetu.



Sada je bilo lakše nastaviti sa sećanjem. 
Pet dana nije bilo odgovora, što je dovelo do njenog besa i zaključka da je Davoru mrsko i kafu popiti sa njom. Ipak je vera nije napustila, u dubini stomaka imala je onaj predosećaj, posebno kada bi se setila naslova knjige koju nije slučajno donela kući.
Tako da je šestog dana, uveče, u trenutku kada nije očekivala, stigao potvrdan odgovor.
Umesto da joj kaže kako je se seća, on je iznenađen što se ona seća njega...Drugarske reči, bilo bi mu drago, samo neka se javi...
" Sećam se, telefon mi je vibrirao u ruci, stigla je poruka. Sav svet je izgledao drugačije, i ja sam sebi bila drugačija, i sve je bilo iznenađenje, i sve je bilo istinito! Odmah sam nazvala komšinicu sa kojom se družim, da joj kažem kako mi se javio! Morala sam sa nekim to da podelim, umalo da vrištim, skakala sam od sreće! Pa, on je pet dana razmišljao da li da pristane, a nije zaboravio da odgovori. "
"I onda je se desilo ono što nije smelo nikako. Odmah, u svojoj beskonačnoj radosti, posumnjala si da će ti se to stvarno desiti.Umesto da shvatiš kako ti je po tvojoj veri dato, ti si krenula stazom ljudske gluposti. Ona čuvena rečenica: "Ne može se to meni baksuzu ostvariti. Bolje da se ne radujem unapred."
"Jesam, priznajem. Ne možeš nešto graditi a misliti na rušenje. Zbog toga se taj susret desio tek posle dve godine i dva meseca." - izgovorila je i spustila šake u vodu. Rečica je žuborila, voda sveža i plava. 
"Shvatam da sam ti mnogo problema zadala. I samo ću te jedno pitati, da li je moralo ovako da bude?"
"Objasniću ti šta jeste a šta nije. I ne krivim te. Nisi odrastala u okruženju gde ljudi ne idu jednim putem. Idemo dalje..."

Nisam se prvi put naljutila, važno je da je pristao, pa pokušaću, rekla sam sebi. Javio mi je da neće te nedelje biti tu, napisala "nema veze". U stvari, imalo je veze. Nastavio se onaj plač i čežnja za njim, koji sam nasilno u sebi ugušila. I bio je to veliki početak mog buđenja i ličnog razvoja. Krenula sam sa proučavanjem Zakona privlačnosti, duhovnih blizanaca, Univerzuma, tajni neba  i zemlje. Iznedrila sam roman i na kratko sebe umirila. Kažem, na kratko, jer je želja da ga vidim, postala najjača želja, iznad svih. Živela sam i disala za taj trenutak. Samo sam zaboravila najvažnije - da volim sebe."

"Ubrzo se desila i druga šansa."

"Ne, nije to bila šansa, jer i nisam privukla susret, privukla sam iznenadnu bliskost. Kako sam slobodno maštala, bez očekivanja, da se dopisujemo, da se zbližimo na neki način, tako se i desilo. Krajem aprila, pozovem ga ponovo da se vidimo, negde na početku maja. Tada je Davor već bio neko drugi u odnosu na mene. Toliko su ga radovale moje poruke i moja naklonost, da mi je počeo pisati o svom životu, slatko, drugarski, iskreno. Mnogo puta je napisao "vidimo se, vidimo se..." Bila sam izgubljena u toj radosti, srećna, baš srećna...Osetila sam da se čudo može i meni dogoditi. U isto vreme, osetila sam da on ima unutrašnju borbu, sam protiv sebe, dok ja stradam. Sanjala sam jedne noći ogromne površine vode i znala sam...To su suze, od školskih dana isto me prati. Ako sanjam da plačem, to je u javi radost. Pripremala sam tog jutra šta ću obući, kupila sam nove patike i majicu, mada je još dosta vremena ostalo, nekih desetak dana. Stigla je poruka od njega, ne možemo se videti, putuje negde. Sećam se, stajala sam na pločniku ispred našeg tržnog centra, imala sam utisak da se i zgrada i nebo okreću u krug i da ću vrisnuti. Stegla sam usta i srce, u sekundi sam ga mrzela.

Tražio je moj broj, da se čujemo...

I šta da kažem? Jedan od najsrećnijih dana bio je i jedan od najtužnijih. Lebdim od radosti što pričam sa njim, propadam od tuge što se nećemo videti. Zvučao je isuviše iskreno, isuviše i zbunjeno, približavao mi se i bežao u isto vreme. Toliko mu je bilo stalo da se ne ljutim, a osećala sam da me laže. Dominirao je u razgovoru, ali je njegova unutrašnjost bila uplašeno dete. Odbijao je da shvati da ga neko voli. Palo je obećanje da ćemo se kad - tad videti, on će pronaći način. Nisam shvatila zašto komplikuje, nismo u ratu da bi našli način. Jedva sam se iščupala iz tuge, na poslu sam se sklanjala po ćoškovima, da plačem, jer suze nisu mogle da se zaustave. Lagala sam da mi nije ništa, kamo sreće da sam shvatila da tugom privlačimo novu tugu. I onda, podignem se iz pepela ponovo, i krenem dalje. Mojim putem do njega. Tek sam onda shvatila šta znači želja, prava želja. Zatim sam shvatila i šta znači kada te neko povredi do srži, da misliš kako nema šanse da preživiš. Na jesen, on je ponovo bio onako sladak i dobar, otvoren, ponovo smo se dogovarali. Stvarno se ne mogu više sećati poraza i svoje naivnosti. On je ponovo učinio isto što i prethodna dva puta. Pala sam u bunilo, nisam znala kako da prestanem da ga volim, šta da učinim od sebe, kuda sa sobom kada si toliko povređen da se ne možeš više nasmejati nikome i ničemu, kada se budeš sa neopisivom tegobom. Tražila sam odgovore, ovaj put ozbiljnije. Dok je on, očigledno shvatio koliko mi je patnju naneo, pa je sasvim prestao da se javlja. "

"Onda sam ja nastupio, da pomognem i spasem koliko dopuštaš. Stupila si u kontakt sa osobama koje su ti preporučile šta da čitaš i proučavaš, i tako si počela jednim delom da shvataš.

Ma šta god uradio, to je njegov problem, i on je u tvom životu ono što se zove "učitelj". Svaki put kada bi te povredio, ti si nešto novo naučila. Jednom rečju, bila si na putu do sebe same, dok si pokušala stići do njega. Samo jaki ostaju na tom putu. Upoznavanje sa istinom nije nikako lak proces. Dok si tragala za odgovorom kako ispuniti želju, ti si proučavala čitav Univerzum. A to je jedna od ključnih uloga u ovozemaljskom životu. Osetila si kako je oprostiti, jedno od najvažnijih osobina! "

" I zašto sam pala na ispitu, ponovo?! Došlo je novo proleće, nova šansa  i novo razočarenje. Novi ispit koliko mogu izdržati. Ako nas viša sila iskušava koliko možemo podneti, stvarno nije fer. Ne znam šta mu se tako teško dogodilo baš tog proleća, ali je sav bes iskalio na meni preko poruka. Uvredila sam ga, i potom sam poželela da umrem. Nisam neko ko bi skupio hrabrost i oduzeo sebi život, ali sam iskreno poželela da odem. Ovaj život naneo mi je toliko udaraca i više nije bilo mesta da shvatim.  Ne samo da je odbio sastanak sa mnom, nego je preko noći napisao da može, pa sutradan ponovo da ne zna. Molila sam se Mariji Magdaleni da mi pomogne, bila sam sigurna da me čuje, bez obzira što sam protiv takve vrste molitve, kroz patnju i suze. Sutradan, osoba koja sebe predstavlja pod imenom Marija Magdalena, potražila me je na društvenoj mreži. Prihvatila sam njeno prijateljstvo, napisala sam joj: "Ne znam ko si, ali znam da te je Ona poslala" Ispisah joj svoj problem. Slala mi je utešne reči i molila me da izdržim. Čudo.

Od tada, nastupile su Poruke od Magdalene. Verovala sam da se moje srce povezalo sa njom. Iznenada, drugarica me pozvala da idemo na more. Taj odmor me je malo izlečio. Jedini smeštaj koji sam pronašla na brzinu, nosio je ime "Ruža", a znala sam da je to bio nadimak za Magdalenu. Bila je uz mene."

"Jeste. Tvoja molitva je toliko bila moćna, da je probila dimenzije."

"A da li bih ja nju mogla ovde videti?"

"Ne, ona je na mnogo višim dimenzijama. Mi nismo tamo, ti i ja, ovo je prostor između, nebitno. Ne možeš da je vidiš jer si još uvek ljudsko, materijalno biće. I to su, ujedno, bili poslednji najteži dani. "

Majda se nasmeja i mahnu rukom.

"Zaboravio si da me je odbio još jednom. Ali ja ga tada više nisam mogla ni prezirati, ni ljutiti se. Kada me je slagao to što jeste, sasula sam tako mnogo poruka, da me je posle bilo stid. Pisala sam puna četiri sata, sve što mi je palo na pamet. Očigledno nije više imao snage da se raspravlja sa mnom. Bila sam isuviše iskrena, isuviše u pravu. Tražila sam jedan dan, a šta se njemu u duši desilo zbog toga, to samo on zna. Njegova uznemirenost oduzimala mi je pamet, ali sam iznova učila i vraćala se sebi. Posle tih poruka  ja sam se osećala poprilično rasterećeno, ispraznila sam se."

"I vi opet obnovite kontakt, kao da nikakve svađe nije bilo. Malo po malo, ponovo si ga nešto zapitkivala i on više nije ćutao od tebe. "- reče anđeo i oči mu bljesnuše. 

"Bila si, konačno blizu Ključa. Ti si tražila Ključ, sve vreme. Zašto se sve dešava tako i tako, šta mora a šta ne mora. Na red je došao "Abraham". Znala si čuvenu rečenicu: Učitelj dolazi kada je učenik spreman."

Majda se razvedri i lagano se primače svom prijatelju. Prešli su mučan period i ono što je nju još uvek dovodilo do velike radoznalosti jeste planetarni fenomen "Abrahamova učenja". Saznala je za knjige bračnog para Ester i Džeri Hiks. Jedna od njih je nosila snažnu poruku, kako da ostvarimo svoje želje. Nisu u pitanju afirmacije, nisu u pitanju nikakve komplikovane tvrdnje, već samo jednostavna i "zastrašujuća istina". Nema potrebe da se na silu smejemo i da teramo sebe na tu pozitivu, reč je o rotaciji misli. Sve je misao propraćena emocijom, ništa nam se ne događa a da nismo privukli! 

    Nastaviće se...

Read More

KLJUČ (Peti deo)

Deo peti

"Anđele, nemoj mi samo govoriti šta je ljubav. To je božansko osećanje u ljudskom biću, nije to tako lako podneti, a ne može se izbeći. Pretežak je to teret. Obuzme te pa misliš da si poludeo, nisi više svoj i hoćeš da se vratiš sebi. Tako je moja mladost pokušala da vrati mene sebi samoj, ostavila sam tu priču i potisnula, kao pubertetsku furku. Nisu nas u školi naučili da se potisnute emocije osvete bilo kad u životu. 

Tačno je da mi je njegovo ime često izlazilo pred oči, bljesne kao munja i zaboli. 

Tačno je da sam vrlo često rekla sebi : kada bih upoznala nekog poput Davora, zaljubila bih se u njega. To je moj tip muškarca. Živeo je u meni, stanovao, a da nisam bila ni svesna. 

Završila sam školu, počela raditi i zarađivati, od jedne do druge firme, od muke do muke, od patnje do patnje. Sestre se udale i usrećile roditelje, ja nikako nisam uspela ni u jednom životnom polju. Zaljubljivala sam se ludački, sve sami promašaji, kratke i nikakve veze, dok nisam shvatila da sam dovoljna sama sebi. Bilo mi je teško što se ne bavim nečim što će me ispuniti, ako već moram preživljavati od rada kod srpskih privrednika. 

Ne znam kako je vreme prolazilo, nekih godina se i ne sećam. Jednostavno su letele, da, godine su dobile krila! I ja sam se počela osećati mlađom tek negde posle tridesete. U dvadesetim, za svaki rođendan, ubeđivali su me da sam stara, a tek za trideset peti osećala sam se mlado. Mislim da mi je život krenuo baš tada. Kada sam rešila da glasno kažem šta hoću a šta neću.Doselila sam se u ovu kuću, ljudi su tražili samo da neko živi u njoj i da je održava. Konačno sama i slobodna da učim."

Sada je anđeo gledao svoju Majdu ponosno. 

"I postala si pisac. Prvo si privukla svojom željom sve ono što te interesuje, pa si čitala i čitala, dok nisi krenula da istražuješ za svoje pisanje. Pojavio se i internet, svet se promenio. Došla si u kontakt sa sebi sličnima. Našla si izdavačku kuću koja je tvoje rukopise prihvatila i objavila...Tvoje interesovanje za misterije, za tajne života, neba i zemlje...sve je toliko bilo jako da te je dovelo i do teme o blizanačkim dušama. Dobila si od jednog prijatelja uput za meditaciju, kako da privučeš svog blizanca, jer si ga neopisivo želela. "

"Jeste, i tek kasnije shvatila da može i to biti deo moje sudbine."

"Šta je sudbina?"

"To ja tebe treba da pitam. Ako me iskušavaš, znaj da ću ti reći kako to još uvek nisam razumela. To su valjda one stvari koje smo odredili sebi pre rođenja, da ih moramo ispuniti, a kada je krenulo teško, onda smo proklinjali sudbinu..."

"Dobro, kasnije ćemo o tome. Otišli smo malo dalje nego što sam planirao, kada je reč o tvom životu pre njegovog povratka. Da krenemo na tu 2014. godinu."

Majda se stresla od jeze. Sada je više nego ikada bila svesna o kome i o čemu govori. Poželela je da ustane i malo prošeta, što je anđeo vrlo dobro osetio. 

"Hajmo, ne moramo da sedimo ovde sve vreme."

" Ti znaš da se meni ustaje?"

" Suvišno pitanje. Krenimo."

Ustala je još uvek mokra, ali je ponovo čekalo iznenađenje. Umesto nepregledne zelene poljane, pred njima se nalazio ogroman vrt, prepun cveća, naročito ruža. Devojka je vrisnula od šoka i brzo koračala po  toj lepoti, od jednog do drugog žbuna i cveta, mirisala je i milovala biljke. Njen anđeo je sve učinio da se ona ponovo oseća ushićeno i da na kratko zaboravi tegobe iz prošlosti. Mogla je zaboraviti tegobu, ljubav ne. Milovala je i mirisala jednu crvenu ružu, govoreći: Ovakvu smo imali na salašu. Često bih brisala suze njenim laticama i šaputala joj: "Ružo moja, gde je on sada?"

Anđeo samo što nije pustio ljudsku suzu. "Sećam se, odlično. Vi, ljudi, toliko nas inficirate patnjom, da i mi sami zaplačemo, i samim tim dovedemo sebe u opasnost da nam oslabe moći."

"Izvini, nije mi bila namera. Eto, ono čega ćemo se sada setiti, radosno je i smešno.Sećaš se kako mi se vratio u život?"

Anđeo dodirnu ružu i ona zamirisa još jače. Majdin pogled još lepše zablista.

"Ovako si sijala tog dana, toga se ja sećam. Nisi videla svoj pogled, ogledalo duše. Hoćeš da se vratimo i pustimo film?"

"Može, odmorila sam se malo. A da li bi moglo ovde?"

"Sve može. Okreni se i sedi."

Iza nje je već bila ona ista klupa i beli ekran. On je unapred znao šta će biti potrebno i mislima premestio stvari u vrt. 

"Neverovatan si!"

"Lakše će ti biti uz miris ruže, znam ja tebe odlično. "

Mahnuo je rukom i na ekranu ponovo se pojavio film iz Majdinog života. Ovaj put imala je trideset šest godina. Bilo je podne, spremala se za odlazak u drugu smenu, radila je u maloprodaji. Skoro uvek je u sobi televizor bio uključen, jer je bila sama u kući, pa joj je to razbijalo tišinu. Ovaj put je upalila radio, jer je toplo februarsko podne obećavalo skori dolazak proleća, popravilo se raspoloženje. I kao slučajno, sve stanice sa muzikom koja joj odgovara, "šuštale su", samo je jedna mogla da se sluša. Ona je pusti, samo dok se obuče i ne izađe iz kuće. 

Potom se desio "udar groma", ono što ljudi nazivaju sudbinom. 

Otvorila su se vrata koja je priželjkivala sve ove godine a stidela ih se.

Kao sudar vremena, kao juče i danas kada su sada i jedno...

Kao najlepše i najveće iznenađenje.

Muški glas je odjavio radio emisiju, poželeo slušaocima lep dan. Nije rekao svoje ime.

"Davor!" - uzviknula je u sebi jer je bez svog glasa ostala. Mešavina radosti i šoka, neverica, uzbuđenje, sve se pomešalo u sekundama kada nije znala gde se nalazi. 

Nije znala kako da se ponaša sama pred sobom, kako da reaguje, šta da misli...

Kao kada ti se vraća život koji si potisnula, sveti ti se emocija koje si htela da se odrekneš, dete od kojeg si okrenula glavu jer osećaš stid.

Vratila se mala Majda, zajedno sa njim. Dobro je znala da je to njegov glas, slušala ga je na onoj kaseti danima, to je njen omiljeni zvuk u životu, nije ga nikada zaboravila. Preko radio stanice emitovane su reklame, taj zvuk je dopirao iz Bosne. Sumnje nije bilo.

"On se vratio!"

"Jeste on, nije on..." Tako je provela dan u pitanju, a nije imala razlog za to. 

Kada je ušla u market gde je radila, desio se prvi  znak Univerzuma. Neko je doneo novi CD i baš se vrtela pesma koju je on voleo...Imala je osećaj da se vrti ceo svet i ona naglavačke. Ta pesma je nju podsećala na njega sve ove godine...

"Zašto mi se vraća u život?! Šta je ovo?!"

Osećala se zbunjeno i postiđeno. Toliko suza zbog dečka koji je za nju ipak stranac. Sada je u zrelom dobu. I što sada tako, šta joj ovo treba?

Teodora je već odavno živela u Crnoj Gori, nisu se videle nekoliko godina, sve manje su se čule. Ipak je imala njen broj u telefonu. Poslala je poruku, ali da zvuči šaljivo.

"Gde si, kako je? Zamisli, čula sam danas preko radija muški glas, kao da je tvoj rođak. Setila sam se kako sam smešna bila i snimala ga na kasetu. Evo, sedim na pauzi za ručak, pa se setih našeg detinjstva."

Poruka je odmah stigla.

"Hahahaha, ludo jedna! Davor se vratio, ima šest godina. Ispočetka je radio za štampane medije, sada je prešao na radio! To je on!"

Ovaj put, mobilni telefon je pao u krilo, a zbunjenost preplavila sve misli.

"Svašta..."- izustila je Majda i ponovo pročitala poruku. "Ovo nije normalno. Ma,sramota me što uopšte pitam za njega. Bila sam opsednuta, to je prošlost, nisam više dete."

Vratila se svojim obavezama dok je devojčica iz nje htela napolje i probijala je ljušturu oklopa koji je ego ispleo. 

Kao pauk mrežu koju moramo kad tad uništiti. Jednim pokretom šake nestane paučine i ukaže se čista površina.

Kao kada se priroda probudi u proleće, kao kada nas dete povede za ruku, da nam pokaže put srca...

            Nastaviće se...

        

Read More

KLJUČ ( Četvrti deo)

Znala je podsvest, nije znao ego. Taj površni delić ljudskog bića koji je samo vezan za materiju. Šta je to kada se smeješ zbog susreta sa nekim, kada dobiješ snagu pri samoj pomisli na njega. Kada se vratiš svojoj pravoj prirodi, jer zato i postojiš. Da voliš i ljubavlju stvaraš. 

Kupila mu je poklon za rođendan, tog avgustovskog dana, i ako se on njenog nije ni setio. To je nije vređalo, imao je on pametnija posla od nečije naklonosti pubertetske. 

Kako je njena najbolja drugarica, Teodora, odlično shvatala da Majda gaji nežna osećanja, pozvala je da dođe povodom rođendana. 

" Hej, obeležićemo Davoru rođendan, hajde dođi. Mama i tata hoće da ga iznenade, on to i ne voli. "

" A šta ću mu ja?" - pitala je stidno, jer mu stvarno nije značilo njeno prisustvo.

" Zovem te jer si moja drugarica. Neće biti niko drugi. On je daleko od kuće i mi hoćemo da mu nadoknadimo sve što mu nedostaje."

" A šta da mu kupim?"

"Bilo šta. Nije bitno, ne moraš ništa."

Dok se su se znojili dlanovi i telefonska slušalica padala na krilo, Majdi se pomešala radost sa strahom. Šta ona da kupi momku koji puni dvadeset jednu godinu?  

Slagala je roditelje da ide do biblioteke u grad, i po najvećoj vrućini otišla u knjižaru da kupi prvo što joj pada na pamet. 

" Biće novinar, kupiću mu rokovnik i olovku. To je najozbiljnije od svega..."

Gledajući u ekran svoje prošlosti, Majda je neprestano i plakala i smejala se, čak je prislanjala dlanove na srce, da ne bi iskočilo. 

"Anđele, koliko je ovo lepo od tebe? Nisam se nadala da ću isplakati jezero suza. Moramo li ovako?"
I on je iskazivao pomešana osećanja. Mogla se tuga i u njegovom pogledu prepoznati.

"Bio sam sa tobom i sa tvojim osećanjima, sve vreme, svake sekunde. Osećao sam tvoje emocije, radovao se i patio sa tobom. Možda nije moralo ovako, ali ovo je moj način. Da dođemo do srži svega. Evo nas na rođendanu, zar nije bilo prelepo? Oduševila si ga poklonom, snažno ti je stegao ruku i zahvaljivao se kao da si njemu ravna. "

"Da, dok sam crvenela i umirala od treme. Sećam se, jela sam tortu, a svaki zalogaj mi je zastajao u grlu. Ipak, tog dana, on je pričao sa mnom više nego ikada za tu godinu svog boravka kod Teodore. Osećala sam se sva bitna!"

Zasmejali su se oboje, gledajući kako devojčica gleda u dečka, kao da je božanstvo, kao da nikada ništa draže nije videla. I nije. On i jeste postao deo nje.

"Zašto se on...tako zove?" - pitala je Teodoru jednom prilikom, osećajući da je pitanje nepristojno. 

" On je iz mešovitog braka. Moja tetka je udata tamo, sećaš se da sam ti pričala? "

"A, da, zaboravila sam. A što je ovde kod tebe?"

" Želi da završi fakultet ovde. Kaže da mu je ovde lakše."

"Divno. On je meni super..."

Govorila je najlepše reči, najiskrenije...

Davor je došao iz glavnog grada Bosne i Hercegovine, da bi ga ona volela, da oseti to čudesno osećanje, koje mora da je jače i od zemlje i neba, od svega što postoji. 

Nije htela da bude dosadna, nije toliko često dolazila u njihovu kuću. Sama pomisao da on postoji i da je u blizini, ispunjavala je njen mali život. Roditelji su šaputali da je zaljubljena, a da im on i nije padao na pamet, sestre su joj prebacivale da se sigurno zaljubila jer je dobijala jedinice i dvojke iz matematike. Jednu je čak više i počupala za kosu, izbio je haos u kući...Majka se trudila da shvati šta je najmlađem detetu, što je tako odudaralo, ali je gajila i sažaljenje, pa je postajala sve nežnija prema Majdi. 

Lepa je bila ta jesen i zima. Viđala je Davora, popravila ocene u školi uz pomoć Teodore, roditelji zadovoljni, sestre ljubomorne. 

Bilo je tu i njegovih osmeha, pogleda slatkih... Samo je Teodora znala da je Majda jednom priliku snimila na kasetu Davora kako priča. Nije znao šta devojčice rade, razgovarao je na telefon, dok je ona stavila praznu kasetu u kasetofon i snimila ga.

" A onda sam ga slušala i slušala pred spavanje. Prava opsesija."

"Dok sam te ja podržavao, i patio pre tebe, jer sam znao šta se sprema." - reče anđeo i privuče Majdu u zagrljaj.

" Znao si kakvo proleće dolazi. I kakva tuga u meni će nastati. Otišao je jednog aprilskog dana da poseti roditelje i nije se više vratio. Izbegao je u inostranstvo. A meni je ostala samo kaseta i sećanje. I da slušam o  strahotama rata pune četiri godine."

" A molitve za njega? Znala si da nije u ratu, ali si se molila za njega, neprestano. I tvoj jastuk je danonoćno bio mokar. Za tvoju tugu znali smo Teodora i ja."

" I onda sam dala sebi obećanje: jednog dana ću ga naći.
Stigao je i maj, moj četrnaesti rođendan, kada mi je drugarica rekla da ne mogu da uspostave vezu sa njima. A za mene je Austrija bila kao duga planeta.
Taj rođendan bio mi je najtužniji u životu. Znaš kako proleće miriše, ne zna se šta je lepše, šta mirisnije, šta čarobnije. U meni tuga, u celom društvu žalost i propast. Smetalo  mi je što su sve vrednosti potonule, nisam uspela da se prilagodim. Bila sam povučena, nervozna, buntovna...
Počeli su da propadaju naši porodični poslovi, roditelji su prodavali deo po deo, jer su se odjednom pojavili neki novi bogataši. Kupili smo kuću i dvorište u blizini grada i otvorili poljoprivrednu apoteku. Tako smo živeli mirno i skromno, sestre i ja upisale smo srednju školu. Sa svojim ocenama mogla sam samo uskočiti tamo gde su većina drugarica otišle, u ekonomski smer, a nisam to podnosila. Sestre su upisale jedna za frizera druga medicinu. Uvek, baš uvek bile su srećnije od mene. Ipak, bili smo srećna porodica. Roditelji su više imali vremena za nas kada su bili manje zaposleni. Kroz teška vremena smo prolazili sa razumevanjem, bitno je bilo da imamo za osnovno. Devedesete su bile prestrašne godine.
Sećam se, u mom razredu , samo jedna devojka imala je malo više novca za odevanje i hranu, pa je prosto osećala neugodnost zbog toga. Jedva smo imali da kupimo pogačice za užinu, nosili smo jeftine farmerice, kopije patika, dok su deca novih bogataša menjala markiranu obuću i odeću. Srbija je bila tamnica i mi nismo znali šta će od nas da bude."
" A Teodora ti ostala na selu, pa u Beograd". - nastavi anđeo tužnu priču i mahnu rukom da se ekran zabeli. Trenutno nije bilo potrebe za filmom.
"Tako je...I to me mnogo pogodilo. Jedino što me vezivalo za moju ljubav jeste ona. Odselili su se i nas dve smo se sve manje čule. Jeste mi par puta rekla da joj se javila tetka i da je Davor tamo završio fakultet. Bilo mi je drago zbog njega. A ja, ja sam bila već starija tinejđžerka, već devojka, počela se zaljubljivati, izlaziti, upoznavati momke...
On je ostao u meni kao lepo i tužno sećanje, kao deo detinjstva. 
Kao nešto o čemu se pričati ne sme. I onu kasetu je kasetofon zgužvao...Više mu ni glas nisam čula, ali odzvanjao je u meni svaki put kada ga se setim. 
" I onda je došao taj novembarski dan."
"Jeste. Treći razred srednje škole...Razredna ulazi na čas i govori kako je prekinut rat, tamo preko Drine. Meni sedamnaest godina, i setih se prvo samo jedne osobe, ali i jednog obećanja datog sebi. I postideh se. Smešno, gde bih ga tražila i ako se vrati? Postidela sam se svoje ljubavi dok me je progonilo pitanje, gde je, šta radi, kako sada izgleda i hoće li se vratiti? "
                Nastaviće se....

           

Read More

KLJUČ ( Deo treći)

Treći deo

"Neću ti govoriti o tvom životu, već samo o onome što je presudno za tvoj smisao rođenja u trenutnom telu. Kažem, trenutnom, jer se stalno rađate iznova. Nije bitno ni šta si bila u prethodnim životima, mene sada zanima suština onoga što te muči i što te je nateralo na put srca."

Majda je znala o čemu govori, ali je rešila da ćuti i opet se prepusti. Na ekranu se pojavila slika, tj. video njenog detinjstva. Vreme kada je sve počelo a da nije bila potpuno svesna.

Imala je osećaj da će poludeti od uzbuđenja, ovo "putovanje" je izgledalo kao još veće čudo. Gledati sebe u prošlosti, najluđi je osećaj koji možeš doživeti. Luđi od svakog sna i smeliji od svake zamisli.

"Polako, čujem ti srce. Ova mala crvenokosa, u kariranim pantalonama, bila si mi najdivnije stvorenje na planeti".

"Ovde mi je dvanaest godina."

" Jeste, što bi vi ljudi rekli, devojčurak, pubertet. Sve te je nerviralo, jel da? Zato što si bila previše emotivna. Volela si više životinje nego ljude, štitila si ih i hranila, a vezivala si se za mirne ljude i snažne ljude, koji bi te podizali i hranili energijom. Bila si među malobrojnom decom koja su prosjacima dodeljivali novac i hranu, ostajala si bez užine u školi, ako bi videla gladnog beskućnika. I uvek si imala šire vidike, čitala si romane za odrasle, proučavala si religiju, ali nisi bila srećna."

Majda se jedva suzdržala da ne zaplače. Videla je cvenokosu curicu kako vredno radi na salašu, negde u Banatu gde je živela sa roditeljima i sestrama. Dve starije sestre bile su za "primer", već su od detinjstva kuvale, štrikale, bile nasmejane i poslušne, odlične učenice. Roditelji previše zaposleni, ne strogi, ali dovoljno zastarelog shvatanja, da im zapadne za oko kako je treće dete čudno. Smetale su njene knjige iz biblioteke, muzika sa njenog radija, bila je na stranom jeziku, smetalo je što su na njoj skoro uvek bile pantalone, i što je razgovarala sa pticama i mačkama. Osećala je da je njena porodica smara i njihove česte kritike oduzimale su joj energiju. Već je u šestom razredu prestajala dobijati petice, sve teže je učila, nalazila utočište na tavanu. Imala je dve dobre drugarice iz komšiluka sa kojima je išla u školu i provodila slobodno vreme. 

" I ti si uvek bio uz mene?"

" Uvek. Dok si ti čitala tekstove o anđelima čuvarima."

" Da si me tada videla, poludela bi od straha. Plašila si se vode, lifta, grmljavine, sevanja. Samo si vetar volela. Ali ja neću da pričamo više o tvom detinjstvu, već o onome što se tada desilo i zapečatilo ti se u duši."

"Znam...Hajde, pokaži mi ga. Nemam nijednu sliku kako je tada izgledao."- izgovorila je kroz suze, znajući šta se sada sprema. Razlog svega.

"Hoćeš ti malo meni da pričaš o tome?" - pitao je i dodirnuo joj mokru kosu. Osetila je kako energija struji kroz telo i uvlači se pod kožu.

" Što bih, kada već sve znaš? Pojavio se rođak moje drugarice, živeo je u komšiluku godinu dana. Stariji od mene osam godina, sladak momak, sa najvećom harizmom koju sam videla, simpatičan do beskraja i nazad, sa najslađim glasom i najlepšim očima. Stanovao je kod nje tu godinu, ponekad sam ga viđala, samo ponekad. I volela ga, šta drugo reći? Nisam bila zaljubljena, nije mi srce igralo kada ga vidim, imala sam oko trinaest. Rano je bilo da se zaljubim, ali sam osećala da ga volim neopisivo...Smatrala sam da je to nešto nenormalno, pa sam krila. Ja sam za njega bila dete, samo bi mi se ponekad osmehnuo i progovorio koju reč. Bio je pričljiv, nestašan, buntovan, ali veoma vaspitan i dobar, pažljiv. Nije mi bilo jasno zašto je samo tu godinu došao da studira u Novom Sadu. Nadala sam se da će ostati i zaposliti se tu negde. "

" I nije ti bilo jasno šta se događa sa tobom. A ti doživela pravu ljubav pre vremena. Bio je to pretežak teret za tebe."

Ona malo zaćuta, dok se lik mršavog, smeđeg momka, pojavio u ovom filmu prošlosti. Majda je sa njim i svojom drugaricom sedela u sobi, prelistavali su neke stripove, on ih je očigledno zezao, poput starijeg brata. Zaplakala je, skrenula pogled u stranu, jer snage više nije bilo. 

" Nisam znala šta je to! Bio je moje sve, najveća radost, najveća sreća, bezuslovno i bez ikakve želje, osim da ostane tu! Obožavala sam njegovo postojanje, nisam o njemu razmišljala kao o muškarcu. Dovoljno je bilo da mu čujem glas i da se istopim. Duša mi je plesala u njegovom prisustvu. Ljubav je zavladala, dominirala je u mom životu...Bio mi je svetla tačka, a ja njemu ništa, i nije mi smetalo. Svaka ćelija je pevala u meni što sam ga srela!"

Pogledala je ponovo u ekran, videla je samo sebe, devojčicu u kariranim bermudama i crvenoj majici kako radosno korača kući, nakon posete drugarici i njenom rođaku.

Ljubav je jedina istina koju je tada prihvatila.

Kao vazduh koji je morala udisati, kao voda koju mora piti.

Kao san u koji mora utonuti i jutro u kojem se mora probuditi.

                         
Nastaviće se....

Read More

KLJUČ ( Deo drugi)

Putovanje kao da je  trajalo u mestu i kao da se nije pomerila ni korak dalje od plave svetlosti.

Dešavala se radost bez povoda, osećaj sreće bez razloga.

Ljubav bez uslova, čist osećaj bez pitanja.

Svetlost jaka a nije morala sklopiti oči. Gledala je kako se otvara plavi put ispred nje, kao staza bez kraja. Sada je lebdela, a da je ničije ruke nisu pridržavale, a nije ni krila imala. I dalje je ovo bilo njeno telo, samo lagano, bez težine i tegobe. 
Nisu postojala pitanja, samo sadašnji trenutak. Bila je svesna sebe a nije se mogla setiti ničega... Kao u prvim sekundama nakon buđenja, kada ne znamo ništa, ili je to konačno bio mir i zaborav koji priželjkujemo u teškim danima. 
Osećaj da si živ i da ti sva čula rade samo za lepotu, i da voliš  svoje postojanje. 
Onaj osećaj koji je namenjen ljudima dok nisu počeli vibrirati pogrešno.
Plavi put vodio je na zelenu poljanu, ili prostor koji je ličio na livadu. Sada je igra svetlosti prestajala, jasno su se videli oblaci iznad, pa i sunce, kao da su se spustili na zemlju. 
"Nismo dole, odveo sam te daleko. Samo ti se čini."
Anđeo je hodao sa njene desne strane i sada ga je videla jasnije nego u dvorištu. 
Ni on više nije imao pogled zbunjenog čoveka, već je dominirao, kao svoj na svome.
"Dok smo putovali, ovo sam stvorio mislima. Zato što znam da voliš zelenilo. "
" A kuda ćemo? Dokle?"
"Pogledaj desno, još par koraka. Sad možeš nešto videti."
Bio je to najlepši prizor koji je ugledala od svog rođenja. On je stvorio za nju mesto za odmor i razgovor, onako kako bi i ona sama za sebe izgradila. Visoko, razgranato drvo, jezerce, klupa  i sto ispod guste krošnje. Osim toga, bilo je nešto i zagonetno, predmet poput veliko televizora. Kao beli ekran na nogarama. 
Poklon koji nije očekivala ovoga jutra dok je obavljala svakodnevne poslove i razmišljala kuda sa sobom.




Brzo je hodala preko polja, gazila je preko trave kao da je stvarno dole na zemlji...Da što pre stigne do poklona. Neko je svojim mislima kreirao za nju utočište, neko joj dokazuje koliko je vredna postojanja. 
Kao kada se ponovo duhom rodiš.
Kao kada ti se ispune sve želje... I dok je još hodala i slušala svoje srce kako preglasno lupa, anđeo je priredio još jedno iznenađenje. Sada je leteo! Ne previsoko, mogla je videti kako se osmehuje.
Kao dete kada hoće da se igra. Ili odrastao koji poziva dete na igru.
Majda se okretala u krug i skakutala od sreće. Leteo je samo za nju, pravio krugove iznad njene glave, pa iznad drveta. Odjednom, ona shvati da je stigla do klupe i jezera, pa  potrča do vode, da je dodirne ili uđe u nju.
"Slobodno, neće ti voda ništa! Pa šta i ako ukvasiš odelo?" - povikao je anđeo dok je polako sletao na zemlju. 
Voda je bila topla i ona ugazi u jezero, zatim se potopi do ramena...Jezerce je bilo plitko, anđeo je znao da  Majda ne zna plivati. Radovala se svemu i pitala se šta je sledeće. Da li je ona sprava cilj dolaska ovamo? On je sedeo i čekao je na klupi. 
"Dolazim" - izgovorila je tiho, dok se prva trema budila, od početka putovanja. 
Bilo je jako čudno sedeti sa anđelom na klupi, ispred televizora, i to mokra. Odeća na njoj se cedila, a i krajevi kose, dok je iz papuča izlazila voda. 
"Hoćeš da te osušim? Jedna moja misao je potrebna, samo."
"Neka, neka me još malo ovako. Odgovara mi, nije to obična voda."
"Znam, imaš osećaj da ti ulazi u svaku ćeliju. Samo da znaš, ni dole nema obične vode. To je čudo od kog zavisi fizički život."
"Poznato mi je... A ovo? To je taj razgovor ?"
"Jeste, ovo je nagrada koju si zaslužila, tako što si me videla i samim tim privukla sebe u naš svet. U stvari, i ti si iz ovog sveta. Svi vi dole, odlučili ste sići odavde, da se malo zabavite...Zar ne?"
"Čitala sam o tome. Znaš da sam na ličnom razvoju i spoznaji, skoro tri godine neprestano. Mnogo pitanja i odgovora, sve izazvano željom za uspehom."
"Odabrala si da hodaš putem srca. I na tom putu, mnogo si saznala i donela dobrih zaključaka. Sada ću ti pokazati gde si bila u pravu a gde grešila. Spremna? Ili još igre?"
"Spremna." - izgovorila je odlučno i uozbiljila se, dok se krilato stvorenje i dalje spokojno osmehivalo.
Jednim pogledom je pokrenuo film na belom ekranu...

                  Nastaviće se...

Read More

KLJUČ (Priča u nastavcima)

DEO PRVI

"Kako je ovo moguće? Ništa osim rada, i ako se nešto drugo desi, kratko traje! Treba sve pustiti kraju, svesti na minimum i disati. Radi za druge da bi dobio nešto, onda radi po kući! Prašine nikada dosta, prljavog veša i poda za usisavanje nikada ne manjka. Živote, strašan si!"

" A dobro, bar si pobegla od kuće. Ni ova nije tvoja, ali seti se kako ti je bilo..." 

"Bilo je gore, naravno da jeste! Sklonila sam se, ali sam prazna, mrtva iznutra!"

Odjekivale su misli u jednoj ženskoj glavi, negde na početku  martovskog dana. Zvuk usisivača uticao je i na uši i na živce, a kada ga je ugasila, taj zvuk zamenjen je zvukom mašine za pranje odela. Umila se hladnom vodom i nezadovoljno stala pred ogledalo. Vodila je dijalog sa sobom. Danas je slobodan dan, ali da bi se uživalo, mora se prvo završiti svaka dnevna obaveza. Nije baš ni moralo, sve je to bilo zacrtano u njenoj glavi...Iznela je veš iz mašine i odnela napolje, iza kuće da ga prostere. Osetila je zadovoljstvo zbog sunca na licu i cvrkuta ptica. Pristizalo je proleće, probijala se svetlost kroz onu tamu koja je trajala mesecima. Nije lako podneti sivilo, od novembra do marta. To je za nju predstavljalo tegobu poput boravka u ćeliji. 

"Sad ću da skuvam kafu i da iznesem napolje. I Cilka će mi doći."

Cilka je bila njena najbolja drugarica, mačka iz komšiluka, i jedino biće iz okoline koje se sa njom družilo. Tako je Majda htela. 

Dok je prelivala vrelom vodom instant kafu i sipala mleko, pogledom je kroz prozor tražila Cilku. "Kako je lepo jutro!" - zadovoljno je rekla sama sebi i krenula da izađe napolje. Nešto kao da se začulo na potkrovlju. Osmehnula se, moguće je da je to voljena mačka, znala je i po krovu da hoda, i tako da pronađe rupu kroz koju će se uvući. Rešila je da je iznenadi, popeće se gore i potražiti je. Ponela je u ruci keksa, da je lakše namami da siđe. Tumarala je Majda sa osmehom kroz potkrovlje, vlasnici su imali ogroman prostor, pun stvari i kompletan za život, ali niko nije stanovao osim jedne devojke...Tako je život hteo. Zavirivala je od ćoška do čoška, mace nigde nije bilo. Najzad se začulo mijaukanje, ali dole, ispred ulaznih vrata. Četvoronožna komšinica je ipak čekala dole. Majda je radosno strčala niz drvene stepenice i otvorila mački koja se počela umiljavati oko njenih nogu. Iznela je sebi kafu, maci keks, i sela na klupu u dvorištu. Ali Cilka je neprestano gledala u pravcu kapije. To je ona čudesna osobina mački kada se zagledaju u "ništa" ispred sebe, a sa toliko pažnje, da nam već postane sumnjivo. 

"A da se malo i ja zagledam u to što ti gledaš? -" obratila se tigrastoj maci sa simpatijom. Slušala je kako prede i kako je to odjednom stalo. Ni Majdi nije jasno bilo, kada joj je odjednom zastalo disanje, da li stvarno nešto i sama vidi u vazduhu. Kao da su se prelivale boje, kao nešto svetlucavo, ili ljudski lik! - Nekoliko sekundi bilo bi jasno, pa slabije, pa jače...Kako se Majda nije odlikovala opreznošću, išla je "glavom kroz zid", tako je ni ovo nije uplašilo, već oduševilo, probudilo radoznalost. Približavala se pojavi ili igrom svetlosti na sredini dvorišta, poput mačke koja je išla za njom i "vrzala plen".

Umesto straha, radost i ljubav preplavile su celo jedno žensko biće. Ova svetlost bila je sada u obliku ljudskog bića sa krilima. Svetlo plavi anđeo, ne mnogo viši od nje, zbunjeno je gledao u devojku i njenog ljubimca. Imao je prefinjeno lice, neodređeno starosno doba, bio je sav od svetlosti, dok se od njega emitovala samo ljubav. Vibrirao je ljubavlju i Majda shvati da stoji pred anđelom, pa ispruži ruku da dodirne svetlost. Osetila je na desnom dlanu kao da je dodirnula najfiniju materiju, ali to je bila samo energija. Isto tako, osetila je beskrajnu lepotu i mir, dok je anđeo i dalje imao pogled zbunjenog deteta.

"Kako si me videla? Ti me vidiš?"- progovorio je mekim glasom i blago se osmehnuo.

"Ko si ti?!"

"Polako, Majda, mir sa tobom. Ja sam tvoj anđeo. U ovom tvom životu, pratim te...I nije bilo u planu da me vidiš. Mogao sam da znam pri tvom rođenju, rekao sam sebi da će dete biti neobično."
"Kao je da reagujem na ovo?! Ti postojiš! Možda te vidim zahvaljujući mački."
" Istina, mačke nas vide. Vide sve što je ljudskom oku nevidljivo."
Majda je pogledala ispred svojih nogu, Cilka se valjala po travi. 
"I njoj tvoje prisustvo odgovara. Ali, kako....?"
"Ako nastaviš da se pitaš kako je moguće da ja postojim, odmah ću ti reći da sam postojao i pre stvaranja čoveka."
" I ti motriš na mene?"
"Gledam te kao što ti gledaš serije i čitaš knjige. Veliko mi je zadovoljstvo što me možeš videti. Tvom duhovnom uspehu raduje se Univerzum. I ja sam srećan."
"I šta ćeš sada? Da nestaneš?"
 "Neću, ostajem sa tobom. Imamo obaviti jedan važan razgovor."
" Jedan?! Imam ja pitanja mnogo."- odgovorila je kao da skreće pažnju da je ljuta.
Anđeo se blago osmehivao devojci ispred sebe. Od svih bića u ovoj dimenziji koja su mu dodeljena, ona mu je bila najdraža. Pratio je svaki sekund njenog života. Devojka naranđžaste kose i plavog pogleda, lepo izvajanog tela i jake harizme. Upravo je bila na raskršću, ili da padne ili da zablista. 
"Draga, zaledićemo vreme. Naše putovanje i razgovori trajaće dugo, ali ovde će proći samo 60 sekundi. I kada se vratiš, tvoja Cilka će te čekati. I kafa koju nisi ispila zbog mene."
"Kuda ćemo"?
"Tamo gde idu Posebni. Videla si me i prišla bez straha. Uspela si da se popneš na skalu za koju se borimo. Vratila si svoje biće sebi, u tebi je ostala samo ljubav. A stala si na raskrsnicu ovih dana."
Majda je skupila usne i malo joj oči zasuziše. "Sve znaš. Nisam oterala tugu od sebe, nisam još uspela."
" Ne vibriraj tugu u mom prisustvu, mogu da nestanem. Priđi mi bliže, pozajmiću te na neko vreme."
" Od koga?"
" Od tvog života u koji si došla smisleno. Kao i svi ostali. Pri tom ste zaboravili ko ste."

Majda poslušno priđe sasvim blizu, toliko blizu, da se stapala u svetlost, u toplinu, u plavetnilo. Imala je beskrajno poverenje. Imala je iza sebe nekoliko godina ličnog razvoja, mukotrpnog puta i more suza. Verovala je u čuda i prepustila se, znajući da je ovo rezultat vere.    
           Nastaviće se...
   

Read More

Abrahamovo učenje - zastrašujuća i jednostavna istina

Kada sam prošle godine, od istih autora nabavila knjigu pod naslovom "Traži i dobićeš", shvatila sam da je cela svrha postojanja živih bića na Zemlji, prizivanje  svega svojim mislima. Magnetični smo, hteli ili ne, i samo neprestanom rotacijom misli, sa loših na dobre, možemo izbeći negativna iskustva. I da je život na ovoj planeti igra na koju smo se pripremili dok smo još bili samo nefizička bića. "Spustili" smo se dole, da bi stvarali i doživljavali fizička iskustva kakva želimo, ali mnogo toga je krenulo naopako, zbog naše slobode. Stvoreni smo da biramo kakvi ćemo biti i tako smo zaboravili svoju pravu prirodu i cilj rođenja u fizičkom telu. 

Pod velikim utiskom knjige "Traži i dobićeš", nisam znala da je njihova druga, manje obimna knjiga, još jasnija i bolja. "Zakon privlačenja" je bukvalno traženi ključ za sve, apsolutno odgovor na sva moguća pitanja. 

Istina je zastrašujuća i jednostavna. Maštovito ću opisati svojim rečima, kakav sam zaključak donela nakon pročitane dragocenosti. 

Na početku stvaranja Svemira, stvorena su mnoga duhovna bića, mnogi svetovi...Jedan deo takvih bića, stvoren je od Vrhovnog uma, sa darom ili zadatkom da budu tvorci, kreativci, ali slobodni. Mogu da izbiraju hoće li biti dobri ili loši, i to kroz svoje živote na planeti koja je za njih stvorena. Tako je nastao čovek. Namera tih bića da prožive drame na Zemlji, da se igraju, stvaraju, vraćaju se "kući" i ponovo rađaju u telu. Ono Vrhovno biće, koje ih je stvorilo, ostavilo im je neraskidiv deo sebe, magnetizam, da im se apsolutno događa sve čemu pridaju pažnju emocijama. A upravo je to bio povod njihovog fizičkog rađanja. Da se na prelepoj Zemlji igraju i stvaraju. A pošto protiv svoje prirode nisu mogli, stvaranje ćovečanstva je krenulo više po zlu, jer je u fizičkom telu lakše osetiti patnju nego radost. Stvorene su religije i nauke koje su sve učinile da se zaboravi priroda živih bića i namera stvaranja. 

Počelo je sve da se događa po automatizmu, kako su objasnili nefizička bića Abraham.

Automatizam

To se može objasniti ukratko i komično. Stvoreni smo i ostavljeni sa moćnim i glupim slugom. On je neko jezgro moći i beskonačne energije, i bukvalno je zalepljen za nas, vučemo ga kao životinja svoj rep. Glup je zato što ne zna šta je dobro a šta loše i ne prepoznaje reč "NE".  Kod njega nema negiranja, samo potvrda. Sve čemu mi pridajemo pažnju, on oseti i automatski smatra da je to naša zapovest. I to nam šalje. I taj glupi, moćni sluga, poklon je od Vrhovnog da nas vodi dok smo na Zemlji, i sami da se nosimo sa njim kako znamo. U tome, što on ne zna za  negiranje, odgovor je zašto nam se dešavaju neželjeni situacije. Ako nešto ne želiš ili se toga plašiš, moraš te misli ignorisati, svako osećanje vezano za loše moraš rotirati na ono što je lepo, inače, sluga oseti čemu si poklonio pažnju i šalje ti. Čitaš loše vesti, o bolestima, ratovima, raznim tegobama i kažeš: "Neću to da mi se desi, baš sam se uplašio/la, ovo bi moglo i meni da se dogodi.." Ako ove misli pretvoriš u emocije i osetiš strah, tvoj moćni sluga poslaće ti ono što osećaš. Ne zanima ga ni želja, ni tuga, suze, pravda i nepravda. On je tu da ti manifestuje što si osetio. Jedini spas je poznavanje ovog zakona i neprestana rotacija, poklanjanje pažnje samo onome od čega se osećamo dobro. Ne odupirati se neželjenom  jer ga tako privlačiš. 

Najveća kontraverza svemu, jeste to, da su svi ratovi, nesreće, bolesti, apsolutno sve nepravde, privučene od strane žrtve. Nikome se ništa nije desilo a da to nije privukao, automatizovano, nesvesno. Ljudi se pitaju zašto je Bog dopustio nepravde i zla na Zemlji. A šta ako je sve ovo što se dešava, iz onog drugog, nefizičkog sveta, samo jedna igra, koju oni gledaju drugim očima? "Ništa ne mora da bude loše" - ako je ovo njihova poruka, onda je jasno zašto je Isus govorio da donosi radosne vesti. Učio je ljude ko su i šta mogu. Da svako može imati svoje iskustvo kakvo želi i da mu to ne može neko drugi ugroziti. 

Što se tiče pomoći i saosećanja, i tu je odgovor od Abrahama potpuno drugačiji od očekivanog. Ako je neko nesrećan i želimo da mu pomognemo, pre svega moramo znati da je to njegovo iskustvo i da ga je privukao. Samo će biti gore ako se saosećamo sa tom osobom jer će se patnja samo povećati i privlačiti nova, negativna iskustva. Potrebno je da prijatelja zamišljamo vedrog i veselog, da ga uzdižemo svojim mislima i lepim rečima, da utičemo na njega da manifestuje sebi bolje iskustvo. 

Sve je drugačije.

Istina je mnogo jednostavnija.

Ljudi su stvorili dramu u drami, sve na Zemlji je ljudska izmišljotina i kreacija.

Na Zemlji smo jedina svetinja mi, a zaboravili smo to zbog prejakog stapanja sa fizičkim telom. 

Ako se moliš nekome u suzama, dobićeš još više suza, jer si sam sa svojim darom. Onaj "Glupi i moćni" na sve će potvrdno klimnuti glavom.  

Kada nam se desi nešto za šta smatramo da smo predosetili, nismo vidoviti, samo smo to osetili kao da se već dogodilo, pa nam  je i ispunjeno. 

Veličanstveno i poražavajuće.

Read More